Piše: Voja Žanetić
Katalonska iredenta, uz obilnu novčanu pomoć katalonske emigracije (deo emigracije predstavljala je i prebogata katalonska narko-mafija), pojačala je svoje separatističke aktivnosti.
Ispred “Casa de cultura” (Dom kulture) u mestu Viljafranka del Penedes, nekoliko kilometara istočno od Barselone, glavnog grada španske autonomne provincije Katalonije, okupila se velika masa sveta. Svi oni bili su španske nacionalnosti i čekali su da dođe budući španski kralj, ne bi li njemu lično izneli sve muke i nevolje koje imaju sa većinskim Kataloncima. Kada je budući španski kralj došao, okupljeni su se pobunili i zbog grubosti prisutnih policijskih snaga. Kralj je potom izgovorio reči koje će nešto kasnije ući u špansku istoriju i obezbediti mu španski presto u sledećih 13 godina: “Nadie puede pegarte!”. (Niko ne sme da vas bije)
Od tog momenta pa nadalje, ionako zamršena situacija u Kataloniji se nadalje komplikovala. Katalonska iredenta, uz obilnu novčanu pomoć katalonske emigracije (deo emigracije predstavljala je i prebogata katalonska narko-mafija), pojačala je svoje separatističke aktivnosti. Španija nije našla način da se efikasno suprotstavi pobuni na delu svoje teritorije. Tome je i te kako doprinela činjenica da su katalonski separatisti u svojim nastojanjima imali i te kakvu podršku zapadnih sila, koje su Španiju godinama držale pod ekonomskim sankcijama.
Situacija se otela kontroli kada su naoružani katalonski separatisti, obučavani u susednoj Francuskoj, osnovali ELC, takozvanu Oslobodilačku vojsku Katalonije. Posle nekoliko sukoba između španskih regularnih oružanih snaga i gerilskih jedinica ELC, izvestilac OEBS je optužio Madrid za masakr nad civilnim stanovništvom u jednom katalonskom selu. To je bio povod da avijacije velikih sila, bez ikakve konsultacije unutar Ujedinjenih nacija, počnu bombardovanje Španije. Posle nekoliko meseci bombardovanja, Španija je potpisala Andorski sporazum i povukla svoju vojsku i policiju sa teritorije Katalonije. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je svojom rezolucijom u Kataloniji uspostavio upravu UNMIK. I sporazum i rezoluciju je španski kralj proglasio svojim velikim pobedama.
Sankcijama i ratom iznureni španski narod je nepunih godinu dana posle ovih događaja zapalio skupštinu u Madridu, svrgao kralja i proglasio republiku. Kralj je posle toga izručen međunarodnom sudu koga su osnovale velike sile, a tokom suđenja bivši španski suveren je i preminuo. Katalonija je, u međuvremenu, proglasila nezavisnost, a u Španiji je narod – posle neuspele tranzicije i velike ekonomske krize – promenio mišljenje o Revoluciji. Na vlast je došla Restauracija: skoro svi uticajni političari iz doba španske kraljevine ponovo su bili na svojim položajima, a najmoćniji od njih je dobio i kraljevska ovlašćenja. Pet godina po uspostavljanju Restauracije, jedan od vođa katalonske ELC, od španskih vlasti smatran ratnim zločincem, formirao je vladu Katalonije zajedno sa Madridu bliskom Španskom listom. Kratkoročno popuštanje zategnutosti između Madrida i Barselone, koje je tim povodom nastalo, prekinuto je burnom reakcijom zvaničnog Madrida na tvrdnju evropskih zvaničnika da se ne mogu izjednačavati katalonska i kosovska nezavisnost. Paralelno s time, sile koja su svojevremeno bombadovale Španiju neprekidno ističu mišljenje o jačanju ruskog uticaja na Pirinejskom poluostrvu, što dokazuju i kroz primer sletanja rasklopljenih ruskih “mig-29” lovaca na aerodrom Cuatro Vientos, u blizini građevinskim radovima razrovanog Madrida. Očekuje se da španski predsednik ove insinuacije prokomentariše sa “No pasaran!”. Pa da time – kao i pismom o nejednakom tretmanu katalonske i kosovske nezavisnosti, koje iz Madrida Brisel nosi španska premijerka – započne jedna nova epizoda jedne veoma komplikovane istorije.
Španske, a koje bi druge.
(novosti.rs)
