PIŠE: Jelena Stevanović
Bilo je lako „navući se”. Avganistan? Nego šta! Irak? Super! Libija? Idemo! Sirija? Zašto da ne!
A odvikavanje… To sad teško ide.
Levica i desnica, krem Demokratske i Republikanske stranke, zagovornici „humanitarnih” ratova i otvoreni ratnohuškači, Amerika i Evropa, vašingtonski, briselski, londonski spoljnopolitički establišment, elita u medijima i institutima, sve sami teški zavisnici od intervencionizma, ne mogu da veruju da Džo Bajden najavljuje da će im oduzeti drogu koja im je hranila samopouzdanje najmanje poslednjih 20 godina.
Donedavno su smatrali da je sam Bog poslao Bajdena da spase svet od Donalda Trampa, ali se „medeni mesec” završio pošto je šef Bele kuće ove nedelje i zvanično povukao trupe i proglasio kraj rata u Avganistanu. U apstinencijalnoj krizi, besno se obrušavaju na predsednika i njegove reči od pre nekoliko dana da je došao kraj ere koju su posle 11. septembra obeležili večiti ratovi, smene režima i „demokratizacija” nesaradljivih islamskih zemalja.
Paničan strah od mira
U obraćanju naciji, Bajden je poručio da Ameriku više ne zanimaju velike vojne operacije čiji je cilj da se preoblikuju druge zemlje, u čemu svakako nije uspela ratujući u Avganistanu, Iraku, Somaliji, Libiji, Siriji… Preoblikovanje drugih zemalja po sopstvenom liku bila je mantra koju je spoljnopolitička elita ponavljala 20 godina, pravdajući rat i okupaciju.
Kako mesijanstvo uz pomoć tenkova i bombi više nije toliko popularno, ne samo u Aveniji Pensilvanija, već i u američkom javnom mnjenju, establišment je u panici. To je „sramotna kapitulacija”, piše Karl Rouv, savetnik u vladi predsednika Džordža Buša. Rouv je oduvek bio jurišnik pa se i očekivalo da kritikuje ovakav Bajdenov potez, ali Zapadno krilo osuđuju i republikanci koji su stajali uz Trampa kad je ovaj najavljivao kraj večitih ratova. Majk Pompeo je kao Trampov državni sekretar učestvovao u pregovorima s talibanima i podržavao povlačenje, a sad kritikuje Bajdena. Ni Tramp se ne raduje što Bajden sprovodi njegovu spoljnu politiku već traži da sadašnji lider podnese ostavku.
Neutešan je i prvi ešalon Bajdenove Demokratske stranke pa proziva predsednika za „katastrofu epskih razmera”. Bivši britanski premijer Toni Bler ocenjuje da je bilo „imbecilno” s Bajdenove strane što je proglasio kraj militantne ere. Za Frensisa Fukujamu, ovo je dokaz da se „Amerika okrenula od sveta” i da joj sledi neumitan pad. Brojni komentatori su ljuti što se Bajden „predao” i „pokazao slabost”, a Si-En-En postavlja pitanje da li je predsednik sposoban da bude lider.
Nije kriv recept
Histerija je razumljiva ako se zna da su spoljnopolitički stručnjaci u vladi, institutima i medijima napravili karijeru od toga što su propovedali da Amerika mora da bude svetski policajac i da nesrećnicima na drugom kraju planete donosi blagostanje uz pomoć bombi i tenkova. Pravili su se da ne vide šta je njihova politika uradila u Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji i drugde. Sad više ne mogu da se prave da ne čuju da je američki predsednik ocenio ovu politiku kao fijasko i dodao da Vašington više ne zanima da uređuje tuđa društva. Talibani su demaskirali mitove zapadnih eksperata. Posle 20 godina ratovanja protiv velesile, zavladali su brže nego prvi put.
Bajdenovi kritičari smatraju da je predsednik bio dužan da zadrži vojsku dok se od Avganistana ne napravi štagod da su oni od Avganistana zamislili. Od tih svojih ideja nisu odustajali ni kad su izveštaji s terena iz godine u godinu potvrđivali da njihove „lepe želje” za Irak i Avganistan nemaju nikakve veze s realnošću. Kad bi ih neko pitao zašto i dalje zagovaraju politiku koja ne daje rezultate, odgovarali su da nije kriv „recept” već što nije iskorišćeno dovoljno „materijala”: oružja, vojnika, para.
Ideološki bankrot
Elita je provela poslednjih 20 godina u ratu protiv terora ubeđujući javnost da 7.000 američkih žrtava u Avganistanu i Iraku nije bilo uzalud i da je dva biliona dolara potrošenih u Avganistanu i sedam biliona dolara potrošenih u svim ovim ratovima, vredelo svaku paru. Poručivali su da Avganistanu ide super, dok je u tamošnjim okršajima s talibanima i drugim grupama svake godine život gubilo 15.000 civila, vojnika i policajaca.
To nije poraz američke vojske, već političara, medija i eksperata koji su ratove pravdali humanitarnim i demokratskim razlozima. Brojni kreatori američke spoljne politike više ne mogu da zamisle život bez intervencija jer veruju da nema tog problema na svetu koji ne može da reši američka vojna sila.
Jedini put kad je elita smatrala da je Tramp uradio razumnu stvar bilo je kad je naredio vazdušni udar na Siriju pa ne čudi što je prvo što im je zasmetalo kod Bajdena, koji je svojevremeno glasao za ratove u Avganistanu i Iraku, bilo povlačenje iz Avganistana.
Iako bi pripadnici establišmenta mogli da se uteše podsećanjem da Amerika i dalje ima vojne baze i trupe širom sveta i da sigurno neće prestati da se meša u zbivanja izvan svojih granica, ipak ih brine što je „bankrot” njihove politike proglasio jedan od njih, a ne tamo neki Tramp.
(politika.rs)
