PIŠE: Voja Žanetić
Danas smo se sastali ovde ispred Tvog još nepodignutog spomenika, Osma sednice naša. I razmišljamo da li svoje postojanje dugujemo Tebi, mi razni, s koca i konopca istorije skupljeni
(govor ispred zasad nepostojećeg spomenika Osmoj sednici)
Eh, jubileja. Prođe vreme, onoliko, od Tebe, Osma sednice.
Tada rođeni sada imaju 30 godina. Tada punoletni sada imaju 48. U to vreme zakasnelo udate ili zakasnelo oženjeni sad imaju i preko 60 godina.
Predsednik je tada prvi put u svojoj ličnoj savremenoj istoriji imao 17 godina. Premijerka u svojoj 12. godini nije imala ideju šta će sve da postane, a ona tetka iz Kanade verovatno nije znala da njen budući rođak puni 15. rođendan. Dvadesetdvogodišnjem Saši možda je prvi put rečeno “Dosta je bilo!”, njegov sedamnaestogodišnji imenjak možda je prvi put postao nekom zaštitnik. Šesnaestogodišnji Čeda, devetnaestogodišnji Dragan i dvadesetdevetogodišnji Boris nisu se poznavali, što je sa kraćim prekidima i dan danas tako.
Tridesettrogodišnji Vojislav je tada morao da čeka još sedam godina da na televizoru bude televizija na kojoj će on jednom predsedavati u Sudu za mirovne zločine starleta. Tada dvadesetjednogodišnji Ivica moraće da čeka još dvadeset godina dok tada tridesetčetvorogodišnji Halid ne zapeva “Miljacku”. Sa tadašnjih jedanaest godina mladi Boško je verovatno mogao da dosegne kvaku na svim dverima kod kuće i u komšiluku. Još je tu bilo njih, ali ko će svu tu tada decu i sve te tada mlade ljude pohvatati šta su radili pre tri decenije.
Bilo kako da je tada bilo, danas smo se sastali ovde ispred Tvog još nepodignutog spomenika, Osma sednice naša. I razmišljamo da li svoje postojanje dugujemo Tebi, mi razni, s koca i konopca istorije skupljeni. Građanski liberali i nacionalna desnica, svako sa svojim propalim projektom u mislima. Nedefinisani a ogromni centar, sa očima punim događaja u rijalitiju i novih saznanja o ubistvu pevačice. Amerikanofili, evropejci i rusofili, svako sa svojom izgledno nedostižnom ljubavlju u srcu. Penzioneri sa fondovima zrelim za bankrot, mladi ljudi sa pasošima zrelim za trajnu promenu državljanstva. Radnici subvencionisanim sklapaonicama, obučeni u nesubvencionisane pelene.
Lažni zaposlenici državnih i javnih preduzeća, sa partijskim knjižicama kao bonovima za sendviče. Opozicija, sa izglednim strategijama u slučaju cenzusa, vlast sa još izglednijim taktikama u slučaju novih spinovanja. Spremili smo vence, a ne znamo da li da ih položimo ili ne, zbunjeni smo i ko smo i šta smo i što smo. A Tebe nema da nam pokažeš put, ko što nema ni Petog oktobra ni Dvadeset petog ni Prvog maja, sve se nešto izgubilo u lavirintima proteklih vremena, pa nikako da sagledamo kako smo došli dovde. A došli smo, vala.
Zamišljamo i kako bi Tvoj spomenik uopšte izgledao… Pa smo svi nekako došli do zaključka da bi to mogla biti šaka sa pokazanim prstima. Tri prsta, možda, da se ovekoveči nacionalni naboj koji je iz Tebe proistekao. Ili samo jedan od ta tri prsta: kažiprst, recimo, da simbolično pokazuje pravac koji si nam dala.
Palac, podignuti, da pokaže rezultat tumačen iz ugla optimista i dobitnika u tranziciji. Ili onaj preostali prst, kao stav izrečen od strane pesimista i onih koji sada imaju manje no pre neuspešnog kraja socijalizma i još neuspešnijeg početka reformi… I u tim dilemama, dođosmo do toga da je glupo da stojimo ispred ničega, jer Tvoj spomenik još uvek ne postoji, kao uostalom ni TI. Što ne znači da spomenik ne treba da podignemo, jednog dana i sa jednim stavom. Pa kakav god i taj dan i taj stav bili.
Slava ti. Takoreći.
(Izvor: Novosti.rs)
