Već decenijama u Prijedoru živi Banaćanin, Danilo Avramov. Sa plodne ravnice u brdo. Tisu je zamijenio Sanom. Momak sa salaša postao je prijedorski zet. U grad na Sani stigao je davne 1975. godine, a kroz osmijeh kaže – sticajem okolnosti.
„Tada sam radio u bugojanskoj špediciji. Bio sam terenski radnik i tako sam upoznao svoju suprugu. Sudbina je to bila, nekako se sve posložilo. Njen otac je u svom dvorištu imao automehaničarsku radnju, a znate da vozači moraju kod automehaničara. Upoznali smo se i tako krenuli. Kada smo se uzeli, otišli smo da živimo u Bečej, ali njoj tamo nije odgovarala voda i klima. Došli smo u Prijedor i napravili kuću na imanju njenog dede u Tukovima, gde smo i danas. Nekada se svađamo, nekada se volimo. Bude letećih tanjira i lonaca, ali za sada nisu nikoga udarili u glavu. Sve je to život, neka smo živi i zdravi. Uvek u šali kažem da sam se udao u Prijedor, znate one stare priče kada muž ide na ženino imanje. Ali, ja sam to uradio za dobro moje supruge“, priča nam kroz smijeh Danilo.
Brzo se, kaže, srodio sa ovdašnjim ljudima. Ravnicu nije zaboravio, ali nikad nije progovorio ijekavicom.
“Ne da se nisam želio odreći svog naglaska, već on nije izlazio iz mene. Volem ga. Lepi su ti naši običaji i ljudi, a naročito oni sa kojima sam ja rastao. I danas se oseti razlika u govoru. Zbog toga nekad znam biti čudan ljudima. Kažu: Prijedorčanin, a čuješ kako govori. Nekad im bude smešno, a većini njih i zanimljivo, tako ti je to. Ne možeš ništa na silu, ostaje ono rodno u tebi i neće napolje“, priča Danilo.
Život u Prijedoru ga nije odvojio od rodne grude. Uvijek je našao priliku da ode u posjetu svom Banatu.
„Dok su roditelji bili živi, išao sam često, a sad jednom godišnje. Imam rodbinu koja živi tamo. Kad odem, razočaram se. Sela su pusta. Kad sam odlazio iz rodnog mjesta, u mojoj i još dve rođačke kuće bilo je 11 dece. Danas u celom sokaku, koji je dug dva kilometra, nema 11 dece. Svaka druga kuća je pusta, a svaka treća je pala. Deca se ne rađaju, a i ono što ih ima, polako napuštaju rodni kraj“, dodaje Avramov.
Prisjeća se duhovite strane ranijih srpskih seoba.
“Tamo kod nas je uvek bio običaj da ljudi sedu na sokak, na klupu i onda divane. I tako jednom sedeli jedan Krajišnik i jedan Banaćanin. Žali se Krajišnik kako je to nekada bilo, pa će: Ovdje je baš nezgodno, nema se šta jesti, samo pečena kuruza. A ovaj će na to: Eeee, lako je vama, imate kuruzu, a šta misliš kako je nama bilo – slanine, a bez leba”, prisjeća se Danilo ovog razgovora i uvijek nađe priliku da ga nekom ispriča.
I salaš mu je ostao u srcu. Danilo na svom imanju u Tukovima gaji razne voćke i povrće. To ga, kaže, relaksira i čini mu život potpunijim. I to bez razloga.
“Ja sam rođen na salašu. Možda je to razlog više što volim poljoprivredu i posvećujem se gajenju raznih voćki. Ovdašnja zemlja nije ni blizu plodna kao banatska, ali, bez obzira na to, i na njoj se može svašta posijati i posaditi“, veli Danilo.
Osim što je dobar komšija, Danilo je veliki šaljivdžija. Pamti brojne anegdote iz svog kraja. Ispričao nam je još jednu zanimljivu priču iz Banata.
“U blizini moga sela, tamo davnih sedamdesetih godina, na jednom pružnom prelazu desila se nezgoda. Konj naskočio na škodu, dok je voz prolazio prugom. Sve je to gledala jedna baba čuvajući koze. Došla milicija, pozove babu da svedoči. Ona priđe da ispriča kako je bilo, svoje koze zaveže za spuštenu rampu i okrene se službenim licima. Dok je ona objašnjavala miliciji kako je to bilo, skretničar zavrti čekrk za podizanje rampe, ne videvši da istovremeno diže i koze. Baba ispričala miliciji šta je bilo, okrene se da odveže koze, a njih nema. Podigne glavu, a one vise i mekeću”, priča Danilo.
Prijedor je zavolio. “Panonski mornar” navikao se na brdovite predjele. Rakija mu je fina, ali nekako mu i dalje više leži špricer, posebno ljeti, kada je toplo. Ali, u svaki dio svog života i rada ubaci nešto ono lalinsko, jer to, kako kaže, iz srca ne može da se iščupa.
(M. Šodić, opcija.net)
