PIŠE: Srđa Trifković
Ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić dao je 20. juna jednu zanimljivu izjavu povodom nedavnih retoričkih svojatanja teritorije uže Srbije – Toplice do Niša i Raške oblasti, tzv. Sandžaka – od strane Ramuša Haradinaja, Redžepa Hotija i njima sličnih zlikovaca. Po Dačiću, takve pretenzije odražavaju želju za stvaranjem zelene transverzale, što po njegovim rečima predstavlja odraz „fantazija“ koje su opasne po region i iza kojih stoji ambiciozni islamski ekstremizam.
„To nije ništa novo, to postoji više vekova“, rekao je Dačić. „To je poznata želja još iz doba Austrougarske i Turske da se odvoje Srbija i Crna Gora linijom koja bi išla preko Kosova, Sandžaka i BiH. Prepreka tome je severno Kosovo i u tome je stvar“.
Za svaku je pohvalu što je po prvi put jedan visoki zvaničnik Republike Srbije prihvatio postojanje zelene transverzale kao datosti, kao realnog geopolitičkog projekta. Uistinu je reč o planu koji ima jasne dugoročne ciljeve (pogibeljne po srpski narod), prostornu logiku koja se nastavlja generacijama, kao i krvavo agresivni karakter kada se suoči sa preprekama svom ostvarenju. Postoje dva problema, međutim.
Prvi je problem da projektu „zelene transverzale“ na blago obilaznom potezu Peć-Rožaje-Ribariće-Novi Pazar trenutno ništa ne stoji na putu, ni demografski ni politički. Podgorički režim u razdvajanju Srbije i Crne Gore ne vidi ništa loše, naprotiv – pa makar razdvajač nastupao pod zelenim ili crnim stegom prorokovim. Sa druge strane, što se direktnog putnog pravca tiče, činjenica da su opštine severnog Kosova još uvek većinski srpske nebitna je pobornicima zelene transverzale pod uslovom da Albanci fizički kontrolišu strateški značajan put br. 206 od Mitrovice preko Banjske do administrativnog prelaza ka Novom Pazaru.
Drugi je problem da projekat zelene transverzale teško možemo opisati kao „fantaziju“. Činjenica je da se on ostvaruje poslednjih godina brže nego ikad do sada, pre svega na planu promene demografske struture zahvaćenih prostora.
Ostvarenju konačnih ambicija pobornika „transverzale“ pritom ide na ruku i najnoviji migrantski talas sa područja šireg Bliskog istoka, koji od pre dva meseca zahvata Balkan a na čijoj su meti prvenstveno centralne i zapadne srpske zemlje.
Ukoliko se sadašnja dinamika tog procesa nastavi, za koju godinu Srbija i Bosna i Hercegovina ugostiće stotine hiljada migranata – pre svega muslimana – sa džihadizmom zaraženih područja Bliskog Istoka, Magreba i indijskog Potkontinenta kojima će biti uskraćen pristup u zemlje Evropske Unije.
Kao što izveštavaju vodeći mediji pre svega nemačkog govornog područja (a iz Brisela te vesti niko ne demantuje), EU namerava da duž svojih jugoistočnih granica smesti migrante kojima je fizički sprečen pristup u Uniju, kao i one kojima će biti odbijen zahtev za azil i uskraćen boravak sa posledicom deportacije. Kako piše bečki Prese, nosilac projekta je Nemačka, uz svesrdnu podršku drugih zemalja koje su prihvatile veliki broj migranata, Danske i Holandije pre svega.
Svedoci smo sve odbojnijeg stava zapadnoevropske javnosti i političara prema daljem prihvatanju migranata. U Austriji i Italiji na vlasti su koalicije koje zaštitu svojih zemalja od demografske invazije imaju na vrhu svojih prioriteta. U Nemačkoj, Hrišćansko-demokratska unija (CSU, nezaobilazni bavarski partneri CDU Angele Merkel) insistiraju da se zatvore granice za prijem novih migranata.
Usled promene političke klime, u mesecima i godinama pred nama stotine hiljada Pakistanaca, Iranaca, Iračana, Sirijaca, Somalaca, Kurda, Jemenaca itd. naći će se na neprobojnim barijerama duž jugoistočnih granica EU: Hrvatske, Mađarske, Rumunije i Bugarske. Moraće da ostanu tu gde su, konkretno u Bosni i Hercegovini i Srbiji. Treba naglasiti da neće biti proterivani dalje ka jugu, jer u zemljama koje su prešli na putu do Srbije (Grčka, Bugarska, Severna Makedonija) nisu registrovani kao tražioci azila – a u Srbiji jesu.
Prema sporazumu o readmisiji, koji je vlada Srbije još pre 11 godina potpisala sa EU, migranti koji ne dobiju azil u bilo kojoj zemlji Unije, biće vraćeni u poslednju „bezbednu“ zemlju u kojoj su registrovani, tj. u Republiku Srbiju. Samo je ona sve migrante registrovala, premda su prethodno prešli preko teritorija zemalja članica EU (Grčke i u manjem broju Bugarske).
Pritom je UNHCR u leto 2015. iz nepoznatih razloga proglasio BJRM (sada Severnu Makedoniju) „nebezbednom“ trećom zemljom, u koju migranti iz Srbije ne mogu i ne smeju biti deportovani. Istovremeno, po Sporazumu o readmisiji, Srbija je obavezna da prihvati, na zahtev ma koje države-članice Unije, „bilo kog državljanina treće zemlje koji ne ispunjava uslove za boravak na teritoriji te države članice, ukoliko je na osnovu podnetih i naizgled verodostojnih dokaza moguće pretpostaviti da je dotično lice u vreme ulaska u EU imalo dozvolu boravka u Srbiji“.
Posledice su sada jasne: organi EU Srbiji su namenili ulogu džinovskog migrantskog logora. Njena će teritorija od strane briselskih funkcionera i vlada pojedinih zemalja (Nemačke pre svega) biti tretirana kao deponija za neželjene ljudske mase iz neželjenih zemalja i regiona, većinom gnevnih mladih muškaraca u naponu snage i nespremnih na bilo kakav kompromis sa kulturom i običajima zemlje-domaćina. Da Srbija po ovom pitanju neće moći da kaže „ne“ potvrdili su kako funkcioneri Evropske komisije i Saveta Evrope tako i parlamentarci vodećih zemalja-članica. Portparolka Evropske komisije Nataša Berto izjavila je još pre tri godine da će EU shodno Sporazumu o readmisiji vratiti u Srbiju sve imigrante koji ne budu dobili utočište u zemljama EU.
Komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks potvrdio je da će Nemačka neželjene migrante slati u Srbiju.
Što se Bosne i Hercegovine tiče, problem je otežan činjenicom da muslimanski političari jedva skriveno priželjkuju i svim sredstvima teže da olakšaju priliv stotina hiljada istovernika – ogromnom većinom mladih sunita iz tvrdo „pravovernih“ zemalja – koji će (inš’Alah!) bitno i nepovratno izmeniti etničku i konfesionalnu sliku Bosne i Hercegovine u njihovu korist. Već su postigli jedan veliki uspeh na tom planu: danas u Sarajevu i okolini živi više Arapa nego Srba. U novom migracionom džihadu vide šansu da se, pre ili kasnije, isto desi sa Banjalukom, Prijedorom, Dobojem, Bijeljinom, Trebinjem…
Ukratko, zelena transverzala nikada nije bila aktuelnija i zloslutnije prisutna na balkanskoj sceni nego danas. Ona je geopolitički projekat prvog reda koji poseduje potencijal ne samo da uništi Republiku Srpsku, stvaranjem prvo proste a potom i dvotrećinske muslimanske većine u BIH, već da i u samoj Srbiji započne proces zamene matičnog stanovništva uljezima – proces koji je u nekim zapadnoevropskim zemljama u punom jeku.
Navedeni događaji nisu nepovezani, sui generis elementi balkanske političke scene. Oni su organski deo jednog te istog geopolitičkog procesa i projekta.
Kao što je Ivica Dačić jasno konstatovao, ime mu je zelena transverzala i motivisan je islamskim ekstremizmom.
Taj pojam ima dva međusobno povezana značenja. Kao prvo, on opisuje dugoročni projekat uspostavljanja geografski neprekinutog lanca većinski muslimanskih zajednica od Turske na jugoistoku do Cazina i Kladuše na severozapadu. Kao drugo, on označava proces jačanja etno-religijske samosvesti muslimana na navedenom području, uz istovremeno širenje geografskog prostora njihove demografske i političke dominacije; jačanje islamskog identiteta većinske zajednice unutar tih entiteta, sa uporednim smanjivanjem broja i marginalizacijom nemuslimanskih grupa u njima (Srba pre svega); i eskalaciju političkih zahteva, sa krajnjim ciljem uspostavljanja suverene državnosti svih entiteta sa muslimanskom većinom.
Politički, kulturni, verski i demografski trendovi među muslimanskim zajednicama na Balkanu ukazuju da Transverzala ima jasan geopolitički oblik. Naravno, zapadni političari, akademski eksperti i medijski komentatori i njihovi drugosrbijanski poslušnici apriori odbacuju svaku sugestiju da na Balkanu postoji neki dugoročni geopolitički projekat bilo Zapada ili islamista, a kamoli da se on sprovodi s predumišljajem i sistematski. Svako pominjanje Transverzale srubljeno je u njihovom diskursu na delikt mišljenja, na neoslobistički govor mržnje sa „islamofobičnim” tonovima.
Negacija stvarnosti ne menja stvarnost. Još pre 16 godina pok. ser Alfred Šerman, bivši savetnik Margaret Tačer i suosnivač Fondacije lorda Bajrona, upozoravao je da je cilj muslimana da „stvore zeleni koridor koji bi razdvojio Srbiju od Crne Gore”. Zapadne sile to podržavaju, upozoravao je Šerman, dok se „Turska udaljava od Ataturkovog sekularističkog i prozapadnog stava i kreće prema otomanskoj, panislamskoj orijentaciji.”
Šermanova dijagnoza bila je uistinu vidovita. Nju je pre jedne decenije potvrdio izraelski pukovnik Šaul Šej, analitičar Begin-Sadat Centra na Bar-Ilan univerzitetu u Tel Avivu. On je u svojoj knjizi o prodoru islama na evropski jugoistok (2008) konstatovao da „Balkan služi kao istureni položaj na evropskom tlu za islamske terorističke organizacije, koje koriste ovo područje za pokretanje aktivnosti u zapadnoj Evropi i u drugim ključnim tačkama širom sveta”.
Njegova ocena o Transverzali bila je neumoljivo precizna: „Stvaranje nezavisne islamske teritorije, uključujući Bosnu, Kosovo i Albaniju… najveći je dobitak islama još od opsade Beča 1683. Islamski prodor u Evropu preko Balkana jedan je od najvećih uspeha islama u XX veku.”
Paradigma Transverzale odražava Sudar civilizacija Semjuela Hantingtona, koji je ukazao na rat u Bosni i Hercegovini kao tipičan slučaj takozvanih „sukoba na liniji procepa” između islama i ostatka sveta.
Ta tektonska pukotina nastala je sa turskim prodorom na Balkan drugom polovinom XIV veka. Linija napada išla je od Trakije preko Makedonije do Kosova; zatim preko Sandžaka u Bosnu sve do reke Une, gde su dva veka kasnije najezdu zaustavili pretežno srpski graničari habzburške Vojne krajine.
Pada u oči da se geografski špic turskog napada i kasnije kolonizacije muslimana iz drugih delova Otomanskog carstva na Balkanu poklapao sa „zelenom transverzalom”. Od samog početka, taj je koncept imao jasnu geopolitičku logiku. Turski napori u cilju islamizacije lokalnog stanovništva bili su daleko tvrđi i uspešniji duž koridora Trakija-severna Makedonija-Kosovo-Sandžak-Bosna nego u drugim osvojenim hrišćanskim zemljama, npr. u kopnenom delu Grčke, u centralnoj Srbiji, severnoj Bugarskoj ili Vlaškoj i Moldaviji.
Otomanska imperija raspala se pre skoro jednog veka, ali njeno nasleđe je neizbrisivo i živo širom Balkana. Na tih 500.000 kvadratnih kilometara danas živi preko 60 miliona ljudi. Od tog broja, pravoslavni hrišćani – Grci, Bugari, Srbi, Rumuni i slovenski Makedonci – čine oko 50 odsto. Muslimani – preko 15 miliona njih samo u evropskom delu Turske i približno još toliki broj Albanaca, islamizovanih Slovena i etničkih Turaka van Turske – čine preko 40 odsto stanovništva; dok katolika (uglavnom Hrvata) ima tek nekih 7 odsto.
Ove zajednice ne žive danas, niti su ikada živele, u multikulturnom skladu.
Latentna mržnja o kojoj je sa istančanim poznavanjem mentaliteta pisao Ivo Andrić, a koja povremeno eksplodira u razuzdano nasilje, predstavlja trajni plod viševekovne turske vladavine. Ta je vladavina imala tri bitne karakteristike: (1) šerijatski utemeljenu diskriminaciju nemuslimana; (2) ličnu nesigurnost svakog pojedinca, a hrišćanina pogotovu; i (3) nestabilnu koegzistenciju naroda i vera, ali bez međusobnog prožimanja.
Bio je to hobzovski svet koji je pothranjivao viziju politike po principu nultog zbira: dobitak jedne strane poiman je kao gubitak druge. Taj psihološko-kulturni sklop nije se promenio ni tokom skoro jednog veka po raspadu Otomanske imperije.
Većina balkanskih muslimana živi u kompaktnim pojasevima teritorije duž Transverzale. Postoje samo dve značajne tranzitne pukotine u tom lancu. Jedna je u istočnoj Makedoniji, gde manje od sto kilometara deli najistočnija albanska naselja kod Kumanova od najzapadnijih muslimanskih sela u jugozapadnom špicu Bugarske, oko Blagoevgrada. Druga je u potezu Nova Varoš-Prijepolje-Bijelo Polje u Raškoj oblasti, duž puta i željezničke pruge Beograd-Bar. Pritom se Srbi, kao uostalom i druge hrišćanske zajednice na Balkanu, nalaze u demografskom sunovratu. Nasuprot njima, muslimani imaju najveću stopu rađanja u Evropi – a Albanci su još uvek na vrhu liste. Ako se trend nastavi, muslimani će imati prostu većinu na Balkanu do kraja ove decenije.
Sa 80 miliona žitelja, današnja Republika Turska počiva na spoju nacionalizma evropskog tipa, islamskog etosa i imperijalne nostalgije koja pothranjuje osećaj snažne bliskosti sa muslimanskim zajednicama širom Balkana. Kemalistički duh nije nikada prodro dalje od vojske i uskog sloja gradske elite.
Neoosmanizam, koncipiran i razvijan pod premijerom i potom predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom ključ je oživljavanja islamske samosvesti duž cele Transverzale. Bez izvora političke, ekonomske i duhovne podrške na jugoistočnom špicu Balkanskog poluostrva, islamski preporod u bivšim otomanskim posedima duž Transverzale ne bi bio moguć.
Spoj nacionalizma i islamizma u Erdoganovoj Turskoj ima za cilj ne samo da potre plodove sekularizacije iz prošlih devet decenija; on je sam po sebi formula preporoda Turske kao geopolitičkog faktora prvog reda.
Pod vođstvom Erdoganove AKP, Turska je postala ne samo islamistička, nego i revizionistička. Dugoročne ambicije Turske, međutim, pogubne su po stabilnost Balkana uopšte i po srpske interese posebno. One se neće zaustaviti pre povratka na status quo ante iz leta 1912, ako ne i 1876.
Kosovo je već maltene monoetničko, a gašenje srpskog otpora na severu pokrajine u Prištini se smatra samo za pitanje vremena. Na meti Albanaca sada je geostrateški daleko važnije Preševo, na Koridorum 10.
Demografsko pražnjenje obližnje Toplice budi albanske apetite, koji će se artikulisati kroz zahtev za povratkom potomaka „prognanika” iseljenih posle Berlinskog kongresa 1878. na njihova „pradedovska ognjišta”. Turska takve apetite svojski podstiče, kako kod Albanaca tako i kod svojih državljana čiji su preci krajem XIX veka došli u Tursku iz novooslobođenih delova južne Srbije.
Ona je instrumentima meke moći (investicije, kultura) snažno prisutna i u Raškoj oblasti, „Sandžaku”, koji predstavlja jednu od kritičnih geopolitičkih tačaka na Balkanu. Za islamiste, ključna demografska pukotina duž zelenog lanca postoji u tri opštine u Srbiji: Priboj, Nova Varoš i Prijepolje. U opštinama Sjenica i Tutin Srbi postoje još samo u tragovima, a u Novom Pazaru ubrzano nestaju. Turska je aktivno uključena u premošćavanje te kritične nedostajuće karike.
Problem Transverzale postoji. On neće biti rešen bez trezvene dijagnoze stanja i bez kritičkog preispitivanja srpske politike tokom proteklih četvrt veka. Stvarnost je neumoljiva. Kako konstatuje professor Rafael Izraeli sa Trumanovog centra u Jerusalimu, „Muslimani su uspostavili kontinuitet koji zabija klin u hrišćansku Evropu. Zapad ravnodušno posmatra tu pojavu jer se nada da će na tom terenu nastati navodno neratoborni islam turskog tipa. S obzirom na uspeh fundamentalista u samoj Turskoj, nema izgleda da će se te nade ispuniti.”
Politika SAD u jugoistočnoj Evropi tokom dve protekle decenije išla je na ruku težnjama raznih navodno prozapadnih muslimanskih zajednica duž geografske linije koja vodi iz Turske na severozapad ka centralnoj Evropi. Ta se politika zasnivala na očekivanjima da će zadovoljenje muslimanskih ambicija na sekundarnom poprištu Balkana poboljšati položaj SAD u islamskom svetu kao celini.
Ova politika nije nikada dala rezultate, ali neuspeh samo podstiče njene zagovornike da udvostruče svoje napore. Bivši državni podsekretar SAD Nikolas Berns tako je izjavio pre više od jedne decenije, 18. februara 2008, dan posle jednostranog proglašenja nezavisnosti: „Kosovo će biti država sa ogromnom muslimanskom većinom… Smatramo da je veoma pozitivan korak što je danas stvorena ova muslimanska država, država sa ogromnom muslimanskom većinom… Mislimo da će biti stabilna država.”
U „stabilnost“ smo se uverili. Međutim, ako je a priori „veoma pozitivan korak” za vladu SAD da se na evropskom tlu stvara „država sa ogromnom muslimanskom većinom” (koja je to postala čišćenjem Srba pod okriljem NATO i vođstvom SAD), onda sa preciznošću možemo predvideti da će Vašington dati ništa manje žustru podršku nezavisnom Sandžaku koji bi povezivao šiptarsko Kosovo sa muslimanskom Bosnom. Već znamo da je bezrezervno posvećen centralizovanoj, postdejtonskoj Bosni.
Za očekivati je da će SAD pružiti podršku i svakom budućem Islamistanu duž Transverzale: od (kon)federalizovane Severne Makedonije do pomačko-islamske Istočne Rumelije u južnoj Bugarskoj.
Daleko od toga da nude model za neki prozapadni „umereni islam”, Kosovo i zapadna Makedonija, muslimanska Bosna, Sandžak i južna Bugarska već predstavljaju plodno tle za tvrdokorni islamizam. On se brusi u stotinama novosagrađenih džamija i islamskih centara podignutih saudijskim, turskim i emiratskim novcem.
Daleko od toga da doprinosi miru i regionalnoj stabilnosti, zapadna politika nastavlja da podstiče dinamiku tog procesa – pri čemu uznapredovali planovi o smeštaju migranata na srpskim etničkim prostorima predstavljaju izazov prvog reda.
Odbrana od njega iziskuje blisku saradnju Srbije i Republike Srpske, jer je egzistencijalna pretnja opstanku zajednička Srbima na obe strane Drine.