PIŠE: Slobodan Antonić
U današnjem medijskom prostoru Srbije zatrpani smo različitim, često sasvim bizarnim, temama i vestima. Katkad je to prava informativna mećava koja nas zbunjuje i onemogućava da vidimo ono što je važno.
Recimo, koliko se u Srbiji zna za predstojeće opšte izbore u RS? Gotovo ništa.
Ovdašnja javnost prati Dodika kad se sretne s Vučićem, ali izvan toga, inače, pokazuje slabo zanimanje za politička zbivanja u Srpskoj.
U Srbiji se, recimo, ne zna da su glavne političke institucije Republike Srpske do sada bile stabilnije nego institucije u matici. Na primer, poslednja tri uzastopna saziva Skupštine Republike Srpske imala su pun mandat od četiri godine. Nasuprot tome, kada je reč o Republici Srbiji, njena skupština od 1990. do danas nije imala ni dva uzastopna saziva koja su imala pun mandat.
Štaviše, za 28 godina obnovljenog višestranačja u Srbiji, svega dva saziva (1993-1997. i 2008-2012) imala su pun mandat. To nam pokazuje znatno veću stabilnost osnovnih političkih institucija Republike Srpske u poređenju sa Srbijom.
Međutim, ovaj poslednji saziv skupštine Republike Srpske počeo je tako da je vladajuća grupacija koja podržava predsednika Dodika imala većinu od svega jednog poslanika. Naime, od 83 parlamentaraca u Skupštini Republike Srpske, 42 skupštinara podržavalo je politiku Milorada Dodika.
Sa tom vrstom približne snage vlasti i opozicije u RS – potpuno različitom od stanja u Srbiji – razumljivo je da je postojala i dodatna nervoza, uzbuđenost i osetljivost kod vlasti, ali i kod opozicije.
I ne samo da se po jakoj opoziciji Republika Srpska razlikuje od današnje Srbije – gde vlast ima nadmoćnu većinu. I stranke koje su opozicija u Republici Srpskoj zapravo su bile na vlasti na federalnom nivou u BiH. Tako je u Srpskoj do sada zaista postojala izvesna ravnoteža moći i uticaja između opozicije i vladajućih struktura – ili bar njihov disbalans nije bio tako izražen kao u Srbiji.
Imajući u vidu takvu vrstu odnosa snaga, kada posmatramo politički rečnik dominantan u Srpskoj, primetićemo i ozbiljne uzajamne optužbe, destabilišuće za institucije demokratskog sistema u RS.
Opozicija, naime, često je optuživala vlast da je ogrezla u korupciji, kao i da ne postoji pravi demokratski legitimitet vlasti budući da čitava vladajuća struktura, a posebno predsednik Republike, upravlja Srpskom na autoritaran način. S druge strane, pak, vlast je optuživala opoziciju da je nacionalno nelojalna i antisistemska, te da radi ne samo na rušenju Vlade, nego čak i na rušenju same Republike Srpske.
Bilo je i pokušaja da se taj uzavreo politički kotao – koji je prilično kontraproduktivan po elementarne interese srpskog naroda u BiH, nekako prevaziđe.
U Vladičanskom dvoru u Bijeljini održan je sastanak kod Patrijarha srpskog Irineja, kome su prisustvovali predstavnici opozicije i vlasti (ovde). Tada je dogovoreno da se odustane od razarajućeg rečnika i najstrašnijih optužbi.
Iako to primirje nije dugo potrajalo, reč je o važnom pokušaju da se strasti primire i da se uplovi u mirnije vode, gde će se mnogo racionalnije sagledavati ono što je opšti, nacionalni interes.
U tom smislu, ono što je sada aktuelno jeste Dodikova tvrdnja da stranci – koje on identifikuje kao OHR, američku i britansku ambasadu, insistiraju na naprasnoj izmeni Izbornog zakona BiH (ovde).
„Taj zakon nije sprovodiv do izbora“, kaže Dodik – recimo, zahteva se nabavka opreme za elektronsko glasanje za svako glasačko mesto, što je tehnički teško izvodivo. „Stranci bi onda rekli da nema uslova za sprovođene izbora, a ako se izbori održe“, upozorava Dodik, „a ne sprovede se izmenjeni izborni zakon, onda će neko od njih podneti tužbu, a sud BiH će reći da izbori nisu legitimni”.
Dodik je o tome razgovarao sa opozicionim Savezom za promjene. Oni su mu potvrdili „da se od njih traži da se po svaku cenu izborni zakon izglasa”. Ali, to je suprotno elementarnoj demokratskoj praksi: u izbornoj godini se ne menjaju izborna pravila, već se ona primenjuju tek od narednih izbora.
Izuzetno je važno ako bi se oko ovog pitanja postigao konsensus između vlasti i opozicije u Srpskoj. Ovo tim pre što su deo opozicije (Saveza za promjene) dve frakcije Srpske napredne stranke za RS, koje zvanični portal SNS u RS tretira kao filijale vladajuće stranke Srbije (videti ovde).
Neobično je, naime, da Vučić i Dodik imaju srdačne odnose, a da, sa druge strane, Vučićeva stranka ne samo da izlazi na izbore kao deo anti-Dodik opozicije, već i da ne želi da prihvati tako razuman predlog da se u izbornoj godini ne menjaju izborna pravila.
Prošle izbore za člana Predsedništva BiH u RS (2014.) odlikovala je tesna pobeda – za nekih sedam hiljada glasova – opozicionog Mladena Ivanića nad Dodikovom kandidatkinjom Željkom Cvijanović (ovde). Kažu da je tada odlučilo 36.000 bošnjačkih glasova.
Na izborima u oktobru ove godine, pak, suparnik Ivaniću biće sam Dodik (ovde). Najmoćniji čovek RS računa na ubedljivu pobedu nad Ivanićem (ovde). Zato se sasvim opravdano pribojava poništavanja izbora zbog, navodne, „neadekvatne primene“ novog izbornog zakona.
Da Srbija ima jasnu nacionalnu politiku, ovdašnja demokratska javnost – dakle, ona javnost koja ima sluha kako za parlamentarizam, tako i za elementarne nacionalne interese srpskog naroda sa obe strane Drine – odavno bi utvrdila jasne kriterijume koji važe i za vlast, i za opoziciju. Radiš li u interesu egzistencijalnog održanja i elementarne stabilnosti demokratije u Republici Srbiji i Republici Srpskoj? Ili možda radiš protiv toga?
Ako si za legitimnu – dakle, demokratsku Republiku Srpsku, onda u RS mora postojati konsensus o pravilima izborne igre. Mora se uspostaviti jasan nacionalni konsensus šta su crvene linije nacionalnog interesa srpskog naroda sa leve strane Drine, kako bi Republika Srpska uopšte bila očuvana.
Nesumnjivo da je strateški interes Republike Srpske i Republike Srbije da se u našoj politici konačno počne praviti razlika između onog što je bitno i onog što je nebitno. Nesporni demokratski legitimitet izbora u oktobru 2018. suštinski je bitan za očuvanje Republike Srpske.
Zar je toliko teško da se u Srpskoj oko toga slože srpska vlast i srpska opozicija? Ili neko od njih ipak ima ozbiljan problem sa prefiksom „srpska“?
(sveosrpskoj.com)
