Mnogo je razloga za to. Mnogo. Svi ih osećaju i vide, svi, čak i oni najbliži oko njega, ali ćute. Ćute jer Milo ne voli glasnike loših vesti, zato što ima panične napade straha od realnosti. Zato mu je draže ono društvo koje ga uzdiže, hvali, neguje kao kralja. Sve je kod njega kao u autističnoj sobi iluzija. Sve je dalje od realnosti i stvarnog života.
Među svim tim razlozima koji Milov poraz u Nikšiću čine neminovnim, izdvojićemo jedan sasvim običan, ljudski. Gubitak poverenja – izvinite, ali mi Milu više ne verujemo! Izgubio je u Crnoj Gori, kako onda da dobije u Nikšiću, a izgubio je u Nikšiću i pre ovih izbora. Zašto bi dobio sada kada je gubitnik, kada nije ranije kada je bio „vlasnik sve moći“ i „gospodar vidljive i nevidljive sile“. Niko poraženima ne veruje, naročito ne onima koji su ih lagali da su nepobedivi i najmoćniji. Većina je ranije glasala za Mila jer su verovali u njegovu „nepobedivost“, a danas će većina njih biti protiv njega, jer ih je razočarao i porazio. Umesto do nove pobede, doveo ih je do najvećeg poraza u Nikšiću u avgustu prošle godine. On će se sa svojim tajnim računima još izvući, bilo ovde, na Kipru, ili u Dubaiju. Mi ostajemo ovde, sami, poraženi, napušteni, nezaposleni, siromašni. „I sada mi, molim Vas, recite zašto bih ja glasao ponovo za njega“, pita se u sebi jedan iz Milovog bliskog partijskog okruženja, „zar zato da opet izgubimo“. „Malo sutra, pao ja sam i prošli poraz teško preživeo. Navikao sam da pobeđujem, meni treba pobednik, a ne gubitnik. Zato ću i glasati za pobednika, hoću sigurno. Dosta je mene Milo varao. Otvoriće onu fabriku, tamo će zaposliti 40.000 ljudi, ovde, u Nikšiću, odmah, barem 2.000. Biće urađene biciklističke staze, kao u Skandinaviji, i tome slično. A u realnosti, mi ne mrdamo napred, čekamo socijalnu pomoć i nečiju milost iz opštine. Došao je trenutak da i ja njega prevarim. Sve tiho, pristojno, gospodski, lojalno na površini, ali iskreno, sam sa sobom, ja znam – je ne mogu više glasati za Mila da bi on pobeđivao, a ja gubio! Ne mogu. Nemam obraz pred decom da moj glas i dalje jača jednu familiju, a da moja sopstvena propada. To bi bilo nemoralno, nečasno, da između Mila i moje porodice glasam za njega, a ne za moju decu.
Niko neće znati, osim ja i moji kući. Niko, osim pobednika, kome ću već naći način da došapnem – tiho i diskretno. Niko mene više neće vući za nos i ismejavati moje poverenje. Ko ne misli o sebi, ne može ni o drugima. Istina. Baš tako. Zato ću glasati ovoga puta za sebe i svoje, a ne za Mila. I kraj“.
(nacionalist.rs)
