Wind of Change

21-06-2018 Kolumne, Pocetna, Politika

PIŠE: Zoran Panović

Dragi Mustafa, od kada je Srbija, zahvaljujući uspehu crnogorskog referenduma o nezavisnosti, konačno postala suverena država (bez Mila Đukanovića to bi nam teško samima pošlo za rukom), i mi smo u fudbalu postali ‘orlovi’. Ovi sa srpskog grba su beli. Vaši su crni. Pitanje je već rutinsko – ko će koga i gde očerupati?

Srbiju je prvi put kao suverenu državu na Mundijal odveo pre osam godina u Južnu Afriku Radomir Antić, koji je u karijeri vodio i madridski Real i Barselonu, dok je sa Atletikom iz Madrida bio osvojio i duplu krunu Španije. U vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. čak se u onom očaju raširila glasina da će NATO biti ‘nežniji’ jer će zbog Antićevog glasa, vlasnik Atletika Hesus Hil (danas pokojni) urgirati kod Havijera Solane, u to vreme generalnog sekretara NATO.

Pišeš mi, dragi Mustafa, da su logično, pored Albanije, i Kipar i Italija maltene imali albanske predstavnike na Eurosongu. Eto, na Mundijalu u Južnoj Africi ne da su dva Srbina vodila dve reprezentacije – Antić Srbiju, a Milovan Rajevac Ganu, već su i Antić i Rajevac, iz istog grada – Užica u zapadnoj Srbiji. Koji je, eto da se pohvalim, i moj rodni grad. Tek su 1999. u Užicu mislili da će Antić moći da obuzda NATO makar da se ovaj kraj ne bombarduje.

Gana je bila tada afrički hit, dok je Srbija, iako je ispala u grupnoj fazi, uspela da napravi podvig i pobedi Nemačku.

Već si primetio da se, zbog koncentracije fudbalera albanskog porekla, susret u Rusiji Srbije i Švajcarske (više je Albanaca nego na Eurosongu), od kada su izvučene grupe doživljava kao fudbalska ‘bitka na Košarama’. U oblasti karaule Košare 1999. srpska vojska je uspela da pruži jak otpor OVK i vojsci Albanije podržanih NATO paktom. U Srbiji se Košare tretiraju kao herojska epopeja. Ni predsednik Vučić nije odoleo, pa je naglasio na prijemu srpske reprezentacije kako se ‘podrazumeva da reprezentaciju Švajcarske ubedljivo pobedimo’.

Srpski predsednik zna ponekad da pruži oduška svojoj navijačkoj prošlosti. On je, na primer, kao mladi navijač Crvene zvezde bio na južnoj tribini stadiona Maksimir u Zagrebu kad je maja 1990. tamošnjem Dinamu gostovala Zvezda. Utakmice nije bilo, a nacionalistički incidenti i huliganizam su doveli do fraze kako je ‘rat počeo na Maksimiru’ kad se govori o raspadu Jugoslavije.

Regionalna Al Džazira ovih dana upravo emituje dokumentarac na temu ‘rat je počeo na Maksimiru’. Tim povodom pričam sa zemljakom koji je tad bio na Maksimiru. Seća se dok je sa ostalim ‘delijama’ (žargonsko ime za navijače Zvezde) čekao da ih murija (žargonsko ime za policiju) sprovede do železničke stanice, kako je semafor još radio i da je kao na traci u pravilnim razmacima na njemu išla reklama ‘cedevite’ – popularnog osvežavajućeg, negaziranog pića na bazi pomorandže, koje se pravilo u Hrvatskoj. Ima ga i danas. I tad, priča mi ovaj moj, onako žedan pomisliš da bi i Zvezdu i srpstvo zamenio za čašu hladne ‘cedevite’. Dodaje da je svestan da veću jeretičku misao nije osetio čak do sada u životu. I uvek se nad njom zamisli. Da li, dragi Mustafa, ovakve ‘banalne’ stvari najbolje demistifikuju nacionalističke konstrukte?

Ne sećam se da su za neki mundijal reklame u Srbiji za pivo bile ovako ratničke. Ovde je popularno domaće pivo ‘lav’. Pa smo malo i balkanski Kamerunci. I ‘orlovi’ i ‘lavovi’. Fudbalski savez Srbije predstavio je motivacioni spot. Scene pomalo liče na one iz filma ‘Gospodar prstenova’. Muziku je uradio kompozitor iz Slovenije sa umetničkim imenom Manjifiko. Uradio je posebnu verziju alternativne srpske himne ‘Pukni zoro’. Kažem alternativne, jer je ‘Pukni zoro’, na neki čudan način postala nezvanična himna Republike Srpske koju tamo pevaju masovno i snage bezbednosti postrojene na dan ovog dejtonskog entiteta BiH čiji predsednik Milorad Dodik ima ambicije da RS ujedini sa Srbijom. Inače, za zvaničnu srpsku himnu ‘Bože pravde’ muziku je napisao isto jedan Slovenac – Davorin Jenko. Uvrežilo se mišljenje i da je kompozitor hrvatske himne ‘Lijepa naša domovino’ Josif Runjanin, navodno Srbin kršten u pravoslavnoj crkvi u Vinkovcima, u Hrvatskoj. Naravno svi istorijski fakti ili glasine tog tipa – ko je koga čime zadužio – stavljaju se u rigidne nacionalističke okvire i ukalupljuju u tabuizirane narative. Čest je ovde običaj da se ljudima širokih vidika prišivaju uskogrude nacionalističke opsene, jer smo tobože ‘sunarodnici’. Pri čemu se minimalizuje njihov kosmopolitizam ili prosvećeni pijemontizam.

Kad smo već kod fudbalskih trenera iz Užica, moram da pomenem još jednog – Milovana Đorića. Kao igrač i dalje se vodi kao ‘prvi srpski bek’, a interesantno je da je u jednom trenutku trenerske karijere (1986-87) vodio i tada moćnu – prvoligašku Prištinu. I to neposredno nakon što je na klupi Prištine sedeo legendarni Ćiro Blažević, koji je na Mundijalu u Francuskoj sa Hrvatskom osvojio treće mesto.

U toj Prištini se proslavio Fadilj Vokri. Bio je jedini Albanac koji je nastupao za reprezentaciju Jugoslavije (SFRJ) u fudbalu. Za Međunarodni praznik rada – Prvi maj 1985. godine Jugoslavija je pobedila u gostima Luksemburg sa 0 : 1, a taj jedini gol dao je Vokri – tada još uvek igrač FK Prištine (u beogradski Partizan prešao je 1986). To nije ništa značilo: Zbog loše serije u utakmicama s Bugarskom, Francuskom i DDR, Jugoslavija se pod komandom Miloša Milutinovića nije plasirala na Mundijal u Meksiku 1986. S pijetetom se Partizan oprostio od Vokrija. Nedavna smrt ovog velikog fudbalera i emotivne reakcije mnogih ljudi u Srbiji na trenutak su nas podsetile i na neke normalnije srpsko-albanske relacije. Fantazmagorične u poređenju sa pobijenim srpskim žeteocima ili potopljenim hladnjačama napunjenim albanskim leševima.

Naravno, u izveštajima uvek se navodilo da je Fadilj Vokri bio predsednik Fudbalskog saveza takozvanog ili samoproglašenog Kosova. I to više kao ritualna fraza, da bi ono drugo bilo iskrenije. Doduše, Vokrijeva smrt nas je podsetila i na druge nadrealnosti one bivše Jugoslavije s pozicije današnjih zakrvljenih narativa. I kako su Albanci govorili ‘Trepča radi, Beograd se gradi’, tako su Srbi iz Mitrovice govorili ‘Trepča radi, Priština se gradi’. Ove godine, kad se navršava vek od stvaranja Jugoslavije, ostaje zaista bizarna činjenica da su u istoj zemlji bili gradovi kao Rijeka (Hrvatska) i Kosovska Mitrovica i da su jednom čak finale Kupa SFRJ u fudbalu (Kup maršala Tita) igrala ova dva kluba. Pobedila je Rijeka. Pošto je onda svaka federalna jedinica morala imati po jedan grad koji će nositi Titovo ime, u Autonomnoj Pokrajini Kosovo to je bila Titova Mitrovica. I pomenuto Užice bilo je Titovo. Inače, iz njega je i bivši kapiten Mančester junajteda Nemanja Vidić.

Pre neki dan u Beogradu dugoočekivani koncert održao je čuveni bend iz Hanovera – Scorpions. Čuli smo i njihov megahit Wind of Change (1990), posvećen padu Berlinskog zida.

Može se oprostiti Slobodanu Miloševiću i Dobrici Ćosiću, književniku koji je formulisao dominantnu srpsku nacionalnu paradigmu s kojom smo sačekali raspad zemlje, što nisu slušali Love at First Sting (1984) i moćne Scorpions singlove s tog albuma – Rock You Like A Hurricane i Still Loving You, ali nijednom srpskom komunisti ili demokratskom nacionalisti ne može se oprostiti ako nisu čuli zvižduke Wind of Change, razumeli reči pesme i prskalice sa MTV spota. A takvih je, Mustafa, bilo mnogo. Srbija je fatalno zakasnila 1990. I to kašnjenje skupo plaćamo još uvek. S kamatama. Možda je Wind of Change danas labudova pesma ‘kraja istorije’, ali to ne umanjuje njen značaj kao svedočanstva srpskog fatalnog raskoraka sa stvarnošću koji se danas podlo predstavlja kao ‘globalna avangarda’.

Ima nešto manje podlo, ali možda perfidnije: Oni nacionalistički korifeji koji i priznaju da nismo prepoznali pad Berlinskog zida, sad nam dušebrižnički skreću pažnju da ne prespavamo tekući slom starog i pravljenje novog svetskog poretka.

U Srbiji su danas evroskepticizam i antizapadnjaštvo i deo frustriranosti. Donekle su i razumljivi. Smatram da nije moralo biti tako da je u Srbiji na vlasti 1990. bio neko ko je umeo da kaže ono što je na vreme Leh Valensa rekao za Poljsku – da je pozicija zemlje na Zapadu podrazumevajuća.

Umesto katarze, region će izgleda još dugo biti opterećen onim što je bivši britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford okarakterisao kao ‘cirkus na nivou lokalnog simbolizma’. Jedan ugledni profesor socijalne psihologije iz Beograda kaže mi da se ovde radi o ‘metafizičkom defektu’. Prihvatio bih tu za novine atraktivnu dijagnozu kad ona u sebi ne bi i nenamerno nosila izvesnu amnestiju za političke i kulturne elite čija je odgovornost presudna.

Plastična religioznost Albanaca

PIŠE: Mustafa Nano

Dragi Zorane, evropski festival pesme, koji si ti pomenuo u svom pismu, ovaj put je praćen s posebnim kuriozitetom od Albanaca.

Na ovom muzičkom događaju našeg kontinuiteta koji postaje sve značajniji, učestvovali su osim Eugenta Bušpepea koji je predstavljao Albaniju, još dvoje drugih Albanaca. Reč je o Ermalu Meti i Enteli Fouriera, alias Eleni Fouriera. Prvi je zastupao Italiju, a druga Kipar. Oboje su se formirali kao umetnici izvan svoje zemlje porekla, znači Albanije, koju su napustili kao deca da bi na nekom drugom mestu našli bolju sreću. Ima na stotinu Albanaca koji su otišli iz zemlje i izgradili su jedan novi život u Evropi posle pada komunističkog režima. Međutim, Albanci imaju čudan odnos sa svojom zemljom. Nije im teško da fizički napuste svoju zemlju, čak to čine sa zadovoljstvom, često to im je jedina stvar koju žele i znaju da učine, ali nije se još rodio taj koji bi ih mogao ubediti da nisu Albanci.

Dovoljno je videti pevačice sa svetskom famom – Rita Ora, Dua Lipa i Bebe Redža, koje žude da pokažu da su više Albanke nego umetnice. „Hej, prijatelji, biću u Prištini povodom 10-godišnjice proglašenja nezavisnosti Kosova, i pevaću za vas, besplatno, na trgu Majke Tereze“, napisala je Rita Ora na instagramu ove godine. A Dua Lipa je prati: „Srećna vam nezavisnost Kosova! Da imamo što više godišnjica nezavisnosti da slavimo. Ja sam ponosna što sam Albanka“. I američka pevačica Bebe Redža nije zapostavila „rodoljublje“. Štaviše, albanski fudbaleri koji igraju za reprezentaciju Švajcarske, kao DŽerdan Šaćiri, jedan od DŽakajevih (Granit), itd., izgleda da pate od kompleksa renegata. Stoga, s vremena na vreme čine javne gestove, preko kojih žele da osvoje patriotsku podršku u zemlji svojih predaka.

Uspesi ovih devojaka i momaka poreklom sa Kosova (ovde treba dodati i Eru Istrefi, koja će pevati zvaničnu himnu Svetskog prvenstva u fudbalu u Rusiji, zajedno sa Vilom Smitom i Nikijem Džemom), praćeni su uspesima drugih na lokalu na polju muzike, kao što je ovaj italijanski umetnik Ermal Meta i grčka umetnica Eleni Fouriera, a svi oni su izazvali patriotsku groznicu među Albancima. Mi, neki zbog nemoći naše zaostalosti, neki zbog duge komunističke izolacije, mnogo smo se namučili za međunarodnu afirmaciju. Za jedno dugo vreme imali smo samo Ismaila Kadarea i, na neki način, Majku Terezu. U stvari, ovo drugo nije bio proizvod Albanaca. Ona jeste bila poreklom Albanka, i to je potvrdila i sama više nego jedanput, ali ona je postalo to što je postala izvan albanskog uticaja. Ni albanski nije znala. Samim tim, nama ostaje samo Ismail Kadare, i tako nam se činilo da smo manji nego što jesmo, naročito u poređenju sa Srbima, koji su bili kompetitivniji na kontinentalnoj ili planetarnoj areni. U vreme kada smo mi imali samo Kadereu, vi ste imali Emira Kusturicu, Gorana Paskaljevića, koga i ti pominješ, nekoliko fudbalera i košarkaša, i iznad svega Novaka Đokovića, koga naše šaljivčine antroponimskih zagonetki nalaze da je poreklom Albanac iz plemena Đokaj.

Mnogo je njih koji su zbog toga podlegli patriotskom oduševljenju. U vreme trajanja Evrosonga, portali i prve stranice novina u Tirani isticali su naveliko „albansku dominaciju“ na festivalu. Stalno su publikovani fotosi tri umetnika poreklom iz Albanije, koji su zajedno pozirali s rukama u obliku orla, što se u nas preobrazilo u identifikacioni gest, kao što su za vas tri prsta. Čak su pojedine grčke novine uzele za zlo Eleni taj gest. Jadna Eleni! Bila je primorana da da izjavu, kojom izražava lojalnost i ljubav prema Grčkoj, ali u isto vreme rekla je da voli i Albaniju. U Italiji, Ermal nije imao takve probleme, zato što Italijani ne pokazuju neko uznemirenje zbog albanske etničke simbolike. Istina je, Zorane, da mi Albanci jako dobro prolazimo sa Italijanima. Jako ih volimo. Vrlo je verovatno da i oni vole nas, bez obzira na period 1990-2000, zločini pod albanskim znakom bili su velika nevolja za Italijane. To vreme je sada već prevaziđeno. Ah, kada bi došao dan, u kojem bi Albanci imali odnose sa Srbima kao sa Italijanima. Da li je to ikako moguće?

Ni sa Turcima nismo imali loše odnose. Međutim dok smo Italijane voleli iz zadovoljstva, Turke smo voleli iz nužde. Svakako da imamo jake istorijske veze sa Turcima, koji su ostavili znake i na našem nacionalnom etosu, ali današnja albanska elita, kao i u svako vreme tokom prošlog veka, ima otvorene oči prema Zapadu. Pri tome, imala je konsenzus da Tursku stalno vidi kao jednu prijateljsku zemlju, ili kao strateškog saveznika. U okolnostima kada smo s drugim susedima imali teške odnose, Albanci nisu mogli da dozvole sebi luksuz da se prema Turcima odnose hladno, ili da odbiju njihovu pruženu ruku. Posle pada komunizma, kada su Albanci nastojali da svoju zemlju učine „kao svi u Evropi“, ponovno zbližavanje s Turcima bilo je jedno od prvih stvari koja se desila. I zbog poštovanja tradicionalnih veza, ali i zato što je Turska demokratska zemlja, članica NATO-a, i kandidat da bude članica EU.

Međutim, sada su se stvari malo iskomplikovale, što je istina. Erdoganova Turska nije više demokratska, sa NATO-om ima odnose drži-potegni, i izjalovile su se nade za učlanjenje u EU. Pored toga, a to je i najgore, Erdoganova Turska zainteresovana je za Albance samo kao jedan muslimanski rezervoar. Najveće investicije Turske u Albaniji su na polju religije. Finansirali su gradnju na desetine džamija, među ostalima i džamije koja se gradi u centru Tirane. Ona je projektovana da bude najveća na Balkanu, što navodi na ideju o islamu kao predstraži na Balkanu. Međutim, albanski muslimani nisu nikada „zaslužili“ tu „medalju“. Zato što su Albanci među muslimanima Balkana bili najmanje muslimani. Tako su i dan-danas.

Edi Rama, ali i Sali Beriša pre njega, nikada nisu ozlovoljili Erdogana. Zato danas imamo situaciju, kada je jedini Erdoganov interes u Albaniji afirmacija islamske religije, tačnije, turcizacija ove religije u Albaniji. Ova stvar izazvala je uznemirenje. Pogotovu za elitu u Tirani (Kosovo je slučaj za sebe u tom pravcu; tamo su Albanci veći vernici), koja je u velikoj većini laička. Tu imam u vidu i političku elitu. U Prištini ima mnogo političara koji idu u džamiju s vremena na vreme. Dok se u Tirani broje na prste jedne ruke političari vernici, drugi posećuju razne hramove tokom verskih praznika, ali te posete predstavljaju politički gest, a ne izraz verovanja. Vere i verovanje u Boga oni pominju prosto kao nešto poželjno. Stoga, ponekad se prave kao da su vernici. Ili evidentiraju s malo hvalisanja multikonfesionalnu prirodu svog građanskog statusa ili njihovog porekla.

Edi Rama je, na primer, u suštini ateist, ali mu se svidelo da ljudi znaju da je on kao mali kršten kao katolik, jer je odrastao i vaspitavao se u pravoslavnom duhu, a njegova žena je muslimanka. U stvari, njegova žena uopšte nije muslimanka. Prosto rečeno, njena porodica pripada muslimanskoj tradiciji. S druge strane, Sali Beriša imao je ponekad običaj da svoje govore završi „Neka Bog blagosilja Albaniju“, ali to je činio ne zato što je vernik, već zato što je želeo da izgleda kao desničar i kao Amerikanac. Ljuljzim Baša, Berišin naslednik na čelu albanske Demokratske (konzervativne) partije, čini isto. Ako pitate ovu dvojicu da li veruju u Boga, njihov odgovor bi najverovatnije bio: Verujem na svoj način. To je nešto slično onome što je sad skoro rekao Vučić u Bakuu, u Azerbejdžanu: „Ja sam vernik, ali ne neki veliki vernik“. To je, kako se čini, plastična priroda religioznosti na Balkanu.

Znaš li, Zorane, da i Erdogan, ma koliko to paradoksalno izgledalo, ne čini se da je veći vernik od Rame i Vučića. Neko mi je rekao (a taj neko je poverljiv) da tokom posete Erdogana 2013. Prizrenu, (to je bilo kada je rekao „Turska je Kosovo i Kosovo je Turska“, što nije dobro dočekano u Beogradu), tada ga je dočekalo na hiljade Albanaca. Velika masa uzvikivala je „Erdogan, Erdogan“, i priča se da se Tači, da bi sakrio svoju ljubomoru, obratio važnom prijatelju rečima: „Vidiš koliko te mnogo vole!“ Ali, turski „sultan“ nije bio mnogo ganut tom činjenicom. Naprotiv. „Ja, isto tako kao oni koji me vole, završiću u jednom grobu ne dužem od dva metra“, rekao je Tačiju. Dakle, i za Erdogana smrt je kraj svemu, a time je pokazao da nije jak musliman. Musliman veruje u suprotno, veruje da je smrt početak svega.

I pored toga, Erdogan je taj koji je proglasio sebe šampionom islama na ovoj strani sveta. Možda čitavom svetu.

(Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane)

Komentari