Razmotrimo izbor tužioca. Atrofirana politička tvorevina zvana Evropska unija (EU), nesposobna da svojim građanima obezbedi životno važne vakcine, (zbog čega Mađari, Hrvati i drugi traže spas u Rusiji i Kini), dozvoljava sebi da preko svojih delegiranih administrativnih ideologa brani „idealni“ zakonski okvir u Crnoj Gori, kojim se reguliše izbor glavnog i specijalnih tužilaca, koji su, odnosno koji bi trebali da budu okosnica borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Pri tome – pazite sada ovo – EU činovnici u svojim godišnjim izveštajima jasno kažu da nisu zadovoljni rezultatima te borbe. Dakle, logika je sledeća, nema veze što sistem ne funkcioniše (što ne „lovi miševe“, kako bi to rekao začetnik današnjeg kineskog čuda, Deng Ksiaoping), važna su pravila. Suština je da upravo ta usporena i neefikasna EU u Crnoj Gori prvo nemeće, a onda brani zakonska rešenja koja sama ne primenjuje. Upravo suprotno.
U većini država EU, recimo, državne tužioce biraju vlade (dakle parlamentarna većina), na predlog najčešće ministarstva pravde, ili pravosuđa. To je zakon za sve u Evropi i – zamislite – niko iz Brisela ne napada takva rešenja, ali osporava pravo demokratskoj većini u Crnoj Gori da reformiše tužilačke zakone u skladu sa evropskom praksom i njenim iskustvom. Kakvog li paradoksa, ono što je evropski u Evropi nije evropski u Crnoj Gori, a ono što nije evropsko pravilo u Crnoj Gori je veoma „evropski“ ako to tako Brisel proceni. U tu konstrukciju savršeno se uklapa Milov „zakon crnogorske samostalnosti i nezavisnosti“ po kome – ništa u Crnoj Gori ne može biti ni samostalno, niti nezavisno. Paradoks Milove nedemokratske vlasti je upravo u poslušnosti suštinski neevropskim savetima iz kancelarije suicidnog sedišta EU, Brisela, glavnog grada države za koju kažu da je među onima koje su najdalje otišle u implementiranju procedure poznate kao „ubijanje samog sebe“.
Stoga nije čudo da Brisel podržava autoritarnu vladavinu u Crnoj Gori, gde vlast svoje građane konstantno izlaže intelektualnim, moralnim i pravnim torturama da prihvate kao evropsko ono što sa istinskim evropskim duhom i nasleđem nema nikakve veze, a da svoju potčinjenosti i nesamostalnost slave kao uspeh.
Da ne zaboravimo i drugi zakon, tzv. Milov lažnjak, prema kome sve treba da je po „propisima“, a propise u praksi primenjuju ljudi. Logika je sledeća, „ja ću EU zadovoljiti „zakonima“, a sebe ću zaštiti svojim ljudima“. Svako, dakle, ima svoje – EU jalova „evropska“ pravila, a Milo – svog „specijalca“ na čelu tužilaštva, čiji je zadatak da uhapsi sve koji Milu zasmetaju, ali i da zaštiti porodicu od istih tih „evropskih“ zakona.
Eto zato u EU danas ne razumeju da oni ne brane zakone (neevropske zakone) već upravo štite Mila i njegovog specijalnog tužioca. Tužno je, paradoksalno i nadasve štetno da zemlje demokratije postaju čuvari jednog načetog diktatorskog režima, ponižavajući istovremeno većinsku volju naroda i odluke njenih demokratski izabranih predstavnika.
Da li je to evropski, ili će pre biti da im je Milo „uvalio“ još jedan lažnjak.
„Ne znate vi koliko ja mogu Crnu Gori učiniti poslušnom, i zato ću nastaviti da „radim“ da vas ona bespogovorno „sluša“. Zauzvrat, vi i dalje ćutite o meni, mojim zloupotrebama i bogatstvu. Mislim da je to fer. I vi i ja imamo poslušnike – vi Crnu Goru, a ja njene građane“.
(Aleksandra Petrović/ borba.me)
