Vozi se čovek trolejbusom i čita novine. I onda, kad malo trucne vozilo, on nesvesno pređe na drugu vest, pošto mu prethodna “pobegne”. I to je nešto što se i nama danas dešava. Uzmemo malo od ovoga ili onoga i nije važno šta je u svemu tome istina. Na kraju se “složi” tekst u glavi, a praznine i dalje ostaju nepopunjene.
Kaže ovo u intervjuu za “Glas Srpske” beogradski publicista, nekadašnji član legendarne redakcije lista “Duga” i autor emisije “Biseri” Vanja Bulić povodom trećeg izdanja knjige “Rupe u glavi”, koja predstavlja skup satiričnih priča napisanih u posljednjih četrdesetak godina.
– Ove vrste satiričnih priča su vanvremenske. Vi i danas, kada čitate, recimo, Radoja Domanovića, njegove “likove” možete i danas prepoznati na ulici ili televiziji. Problem je što se i dalje uglavnom bavimo insinuacijama na istinu. I sada mi se zna desiti da, kada napišem neki istinit tekst, ljudi kažu: “Vidi što je ovo dobra satira”, pošto ne mogu da veruju da može da izađe nešto o čemu se uglavnom ćuti. A to mi se dešavalo i ranije, dok sam radio za list “Duga”. Kada čitam te stare članke, oni odišu tom nekom satirom. Toga danas nema – kaže Bulić.
U nastavku ovog razgovora Bulić je govorio i o “pokondirenim tikvama” i “kafanskim rodoljupcima”, zašto smatra da živimo u sličnom vremenu kao onom dok je vladao Miloš Obrenović, te šta ga je najviše potreslo tokom snimanja emisije “Biseri”. Na kraju je opisao i kakav je čovjek bio legendarni Partizanov golman Milutin Šoškić, kako je izgledalo nesrećno djetinjstvo Petra Božovića, ali i otkrio zašto smatra da su legendarne replike iz “Lepa sela, lepo gore”, filma koji je snimljen po njegovoj istoimenoj knjizi, predstavljale krik jedne generacije.
Knjiga ima simbolično ime “Rupe u glavi”, kako ste došli do njega, na koje rupe ste mislili?
– Svi se rađamo kao tabula raze, praznih glava, i onda nam ih pune. Ali uvek ostane poneka praznina. I dobro je ako možeš zapušiti ih nečim. I ja sam ih imao. Do devedesetih nisam znao gde sve Srbi žive u onoj Jugoslaviji. Kao da mi je neko lupio šamar kada se dogodila Kninska krajina devedesetih. Hoću reći kako su nam pogrešnim materijalom popunjavali te rupe u glavi. Prvo u školama, a kasnije i na fakultetima. Naravno, i putem medija. A ljudi treba da se menjaju, samo magarci to ne čine.
Branislav Nušić, Radoje Domanović i Sterija Popović napisali su neka od najvećih satiričnih djela. Utisak je da nismo mnogo pouka izvukli, i danas imamo mnogo sumnjivih lica, pokondirenih tikava…
– Tih “sumnjivih lica”, nažalost, ima i danas. Svuda, a posebno u politici. I pokondirenih tikava. Ali ne treba zaboraviti pomenuti i fantastičan Nušićev dramski tekst “Vlast”, u kom on opisuje šta je to vlast, te kako to izgleda kada se političari popnu na merdevine i da li oni vide iz te perspektive šta ima “dole”. Mnogi se mogu prepoznati i u Sterijinim “Rodoljupcima”, a posebno oni “kafanski ratnici”. Oni bi kao nešto branili Kosovo, Srpsku, a kada ih upitate da li su bili tamo, negativno odgovore. Većina njih to radi samo verbalno i u kafanama. I ovo je jedna od tih priča o našim rupama u glavi.
Šta je to što najviše žulja današnje ljude?
– Teško se živi, jer stomak ne može funkcionisati samo od lepih reči. Došlo je neko vreme Miloša Obrenovića, koji je jednom prilikom upitao: “Priča li narod viceve?” Kada mu je “savetnik” potvrdno odgovorio, uzviknuo je: “Dobro je”. Drugi put, kada mu je rečeno da narod ćuti, on je uzviknuo: “Steži!” Slično je i danas. Ono što me ipak najviše vređa jeste taj autošovinizam. To je neverovatno. Priče koje su nam nametane tako dugo – “mi smo najgori”, “ne treba nam niko drugi”… To je strašno i verujem samouništavajuće. Ali šta ćeš, podložni smo upijanju i prihvatanju raznih gluposti koje nam ubacuju u glavu i onda počnemo da živimo sa takvim mantrama misleći da možemo samo tako i nikako drugačije. Satiričari pokušavaju da na sve to ukažu. Ali njihov domet je mali, jer izdavačke kuće izbegavaju da štampaju njihove knjige.. Satire je malo i na televiziji. Sećam se, negde pre desetak godina, hteo sam da uradim jednu satiričnu seriju. Javilo mi se mnoštvo mladih ljudi. I na prvo čitanje njihovih priča sam mogao zaključiti da su ti mladi pisci gotovo izmešteni iz stvarnog života. I onda se čudimo što vanvremenske serije Siniše Pavića, poput “Boljeg života”, “Stižu dolari”, “Bela lađa” ili “Porodično blago” imaju toliko uspeha.
Da li imate u planu neki novi projekat?
– O jednom još uvek ne smem da pričam, ali kada je u pitanju drugi… Imam već osam knjiga u kojima je glavni junak Novak Ivanović. Planiram da nastavim, a radnja bi trebalo da se događa u Bosni, u jednom selu nadomak Banjaluke. Mnogi me pitaju da li je to moj alter ego. Nije moj, ali jeste jednog novinara kojeg više nema. Danas istraživačko novinarstvo, nažalost, više ne postoji. Zna se unapred geometrijski gde će šta u novinama da stane. Nije potreban više ni potpis, a ni datum. Nema više onoga: “Hajde da vidimo šta u ‘Politici’ danas piše Momo Kapor”. U današnjem novinarstvu čak 90 odsto tekstova umre već narednog dana. Malo je Tijanića i Tirnanića.
Po Vašoj knjizi prije 25 godina snimljen je kultni film “Lepa sela, lepo gore”. Da li Vam imponuje to što se pojedine replike iz filma i danas koriste?
– Ne pojedine, gotovo sve. Ispričao bih jednu zanimljivost. Neću ga imenovati pošto se radi o jednom mom poznaniku iz Zagreba. Jednom prilikom mi reče kako ima društvo koje se jednom mesečno okuplja i iznova gleda ovaj film. Radili su to zbog replika. Moram priznati, a da ne zvuči patetično, kako su one nastale osluškujući krik jedne generacije koja tih devedesetih nije bila shvaćena. Bio je to krik mladih ljudi i intelektualaca koji su imali svoje mišljenje o tom nesretnom ratu. I mi smo sa velikim strahom radili taj film, ne znajući kako će ga ljudi prihvatiti.
Na mene je najveći utisak ostavila scena u kojoj Nikola Kojo u tunelu proziva kapetana Batu Živojinovića, te mu tada kaže: “Da su kuće pošteno zarađene, ne bi ih tako lako palili jedni drugima”.
– Ima tu velike istine. Kada sam prvi put otišao u Vukovar, napisao sam reportažu čiji je nadnaslov bio “Reportaža iz oslobođenog Vukovara”. Prva rečenica članka: “Vukovar je oslobođen od kuća i ljudi”. To je tužna priča, koja se ponavljala na svim stranama. I onda su oni koji su pisali o takvim i sličnim stvarima proglašavani izdajnicama. Iskreno, mene ne interesuju budale u drugim redovima, ali u mojim da. Jedno vreme su mi govorili da ne idem na književne večeri, jer mi se ne može garantovati bezbednost. Strašno je bilo. Ne ponovilo se. Ali to je neko ludilo u glavama, za koje se nadam da se neće nikada ponoviti.
Vaša emisija “Biseri” dugi niz godina prikazivana je na televiziji. Kako ste uspijevali pronaći sve te živopisne likove?
– Najbolji gosti su mi bile žene, ličnosti skrajnute sa margina života. Bilo je zaista potresnih priča, pa sam čak jednom zaplakao u emisiji. Sećam se jedne žene po imenu Vera Đukić. To mi je nešto najstrašnije što sam ikada doživeo. Njen sin je kao dobrovoljac otišao na sarajevsko ratište. Nakon izvesnog vremena on nestaje. Nesretna majka godinama je pokušavala naći njegove kosti i mesto gde je sahranjen. Kada sam je pitao kako da je predstavim u emisiji, ona mi je rekla: “Ja sam majka koja kao keruša traga za kostima svog sina”. Kada nisam umro u tom trenutku. Tada mi je ispričala i kako je, dok je tražila sina, znala sesti kraj vreća sa neidentifikovanim kostima i “ispričati” se sa sinom. Sećam se i jednog čoveka koji je govorio kako može da komunicira sa vanzemaljcima. Čim bi mu se pomenuo rat, on bi se isključivao i odlazio negde daleko. To je verovatno bio njegov odbrambeni mehanizam.
Sećam se i jedne urnebesne priče kada mi je jedan pevač pokazao slike sa neke svadbe, a na kojoj tada veoma poznati estradnjaci leže u blatu dok ih gosti kite hiljadarkama “švajcaraca”. Ispričao je tada i jednu svoju svadbenu anegdotu – kako mu je jedan gazda rekao da za 200 evra sedi na zamrznutoj torti i peva. On je to prihvatio, a onda je čak i svoje kinesko odelo naplatio kao da je “versaće”. Ovo me sada podseti na nešto drugo. Svojevremeno sam uradio i jednu monodramu koju je maestralno izvodio Bićko iz “Indeksovog pozorišta”. Zove se “Jači smo od sudbine”. U njoj su glavni likovi pevačica narodne muzike i glumica. Obe traže nacionalnu penziju i “nadgornjavaju” koja je više to zaslužila. Kroz ovo sam pokušao da prikažem svu tu ljudsku glupost i od koga smo sve mi napravili “narodne heroje”.
Napisali ste i mnoge romansirane biografije, od one o golmanu Milutinu Šoškiću, do glumačkih veličina poput Petra Božovića, Miše Janketića, Lazara Ristovskog, Jelisavete Seke Sablić. Ko je od njih na Vas ostavio najveći utisak i zbog čega?
– Meni je Milutin Šoškić bio idol. Bio i ostao. I danas se sećam njegovih odbrana sa utakmice između Partizana i Real Madrida 1966. godine. Radilo se o maestralnom golmanu, sa mačjim refleksima. Jednom prilikom uspeo sam ga upoznati i tada smo se dogovorili o pisanju biografije. To nije bila knjiga o sportu, već o životu jednog neobičnog i principijelnog čoveka. Kada je pročitala ovu knjigu, supruga mi je rekla: “Ovo je sjajan čovek, ali teško bi bilo živeti u njegovim cipelama zbog principa kojima se rukovodio”. Dok je branio u nemačkom Kelnu, saznao je za klupske malverzacije i nameštanje utakmica. Kada su hteli da produže ugovor, on je to odbio. Uradio je to iako je u prethodnom ugovoru postojala klauzula da, ako to ne učini, ne može više nigde braniti. Svoju golmansku karijeru je završio sa nepune 33 godine iako je mogao braniti još dugo. Šta su ti principi! Druga zanimljiva stvar vezana za njega jeste što su Šoškićevi nekada živeli u Pećkoj patrijaršiji, koju su tokom Drugog svetskog rata okupirale italijanske snage. Kada se 2007. vratio iz Amerike, na rodnoj grudi je ponovo zatekao italijanske vojnike. I ova knjiga upravo je posvećena tom krugu.
A kada su u pitanju ostali?
– Petar Božović je, recimo, plakao dok je govorio o svom detinjstvu. Majke se ne seća, a oca su mu kada je imao tri godine odveli na Goli otok. S druge strane, kada sam pripremao knjigu o Seki Sablić, vrištao sam od smeha. Nedavno mi se posrećilo da imam priliku da priredim i knjigu o Aci Lukasu. To je jedna sjajna priča o životu i rokenrolu osamdesetih. Malo ljudi zna da je Lukas nekada bio roker. A onda dolaze devedesete i preživljavanje. Rokeri “prodaju” dušu i odlaze u narodnjake. I tu počinje priča o splavovima.
Treći deo knjige posvećen je tom njegovom usponu na estradi. I on o svemu tome otvoreno govori, bez ustezanja, pa i o drogi, kockanju, ali i svim svojim ženama. Oni koji su ga napali, ali i mene, iskoristili su samo dve rečenice iz knjige, a u kojima on govori o policijskoj akciji “Sablja”, ali i Aleksandru Vučiću.
Tajne službe i mediji
Tokom ludih devedesetih radili ste u listu “Duga”. Nedavno je prikazan i film “Duboko grlo”, koji govori o opasnostima s kojima su se susretali novinari ovog lista. Da li je istina da su Vas službe tada pratile?
– Pa verovatno prate i prisluškuju i Vas sada dok pričamo. (Smijeh). Da se ne zavaravamo, u svim redakcijama je nekada postojao čovek koji je na neki način bio povezan sa bezbednjacima. Najsmešnije iz tog perioda mi je bilo kada su me optuživali kako sam saradnik KOS-a. Naravno da to nije istina, ali i da jeste, niko od nas nije bio saradnik neke strane obaveštajne službe. Ipak, ono što me i danas muči jeste ubistvo naše koleginice novinarke Radislave Dade Vujasinović 1994. godine. Iako su mnogi zvaničnici tvrdili kako se radi o samoubistvu, jednom prilikom mi je rečeno kako je ona likvidirana zbog svojih tekstova o trgovini oružjem, a u kojima je ona za to direktno optuživala neke od najviših vojnih zvaničnika tadašnje države.
(Glas Srpske)
