Ja sam neko ko inače živi samoizolaciju. Takav mi je posao i takav sam život odabrao. Nisam preterano orijentisan ka svetini tako da mi nisu nedostajali kontakti jer ih imam retko i sa probranim ljudima – kaže slikar Uroš Đurić za Danas podsećajući se kako je njemu bilo u karantinu.
Prema njegovim rečima, mere koje je vlast preduzela zatvorivši u kuće posebno starije sugrađane su bile „nepojmljive“, a sumirajući utiske svega što se dešavalo tokom vanrednog stanja kaže:
– Mučan utisak mi je pre svega ostavila činjenica da se vlast sve vreme ponaša kao siledžija u školskom dvorištu i demonstrira svoju superiornost kroz nametanje sopstvene volje. Sve je prvo krenulo kao ismevanje globalne situacije da bi, kad je problem uleteo u dvorište, počelo s paničnim donošenjem odluka. Očigledne nepromišljenosti i ludi potezi su bili usmereni ka tome da se, zapravo, održi iluzija da se stvari drže pod kontrolom – konstatuje Đurić.
On ističe da su mere bile preoštre i da su bezbednost i zaštita građana mogli da se postignu na drugačiji način.
– Izbegavanje kontakata nije isto što i izbegavanje kretanja. U ovoj zemlji ima, koliko znam, 40.000 zaposlenih policajaca i još ne znam koliko komunalne policije. Svi oni su mogli da kontrolišu ključna mesta da ne dođe do koncentracije ljudi. Uvođenje ograničenja kretanja noću se zapravo pretvorilo u policijski čas što je bilo potpuno suludo pogotovo što je počinjao od pet sati popodne – smatra Đurić. On se pita zašto policijski čas nije uveden samo za noćno okupljanje po kafeima, koji su, podseća, „inače bili zatvoreni“.
– Mere su već bile preduzete, a zabrana kretanja od 17 sati je uslovila nenormalnu koncentracija ljudi preko dana.
Kada je reč o odnosu vlasti prema slobodnim umetnicima, koji su tokom vanrednog stanja zaboravljeni po pitanju finansija, naš sagovornik smatra da je taj odnos odavno užasan.
– Užasno je sve to i toliko je neprijatno ali se zapravo radi o mnogo dubljem problemu, a ne o tome šta se trenutno dešava. Ovo je samo posledica opšteg stava koji poslednjih 20 godina, naročito od petooktobarskih promena, vlast ima prema kulturi i umetnosti. Setite se samo DSS-a i koncerta The Residents u Kolarcu koji su pojedini univerzitetski profesori nazivali satanističkim. Imali ste obrazovane ljude u samom vrhu vlasti koji su se zalagali za kreacionizam. Ovde se dešava jedan mnogo dublji fenomen poniranja u opštu dementnost – ističe Đurić. On podseća da se „niko ne bavi činjenicom da su ovde već 15 godina umetnici u ozbiljnom problemu time što su zakonskim rešenjima dovedeni do prosjačkog štapa“.
– Umetnici su ovde jedina struka kojoj se zakonski uzima i naplaćuje porez na zdravstvene i penzione doprinose od neto zarade. To ne postoji ni u jednoj drugoj profesiji – ističe Đurić.
On primećuje da danas gotovo ne postoje imućan umetnik ili umetnica, dok u socijalizmu nije bilo tako.
– U socijalizmu ste imali ozbiljno imućne umetnike koji su svojim radom uspevali da naplate postojeći status. To je neverovatan paradoks. Ja sam čak za to da se u potpunosti zatvore visokoškolske ustanove umetničkih struka i da se ukine Univerzitet umetnosti. Nije normalno da vi na akademskom nivou proizvodite visokostručne kadrove koji su svojim izborom osuđeni na ponižavajući status i prosjačenje. Ako ovoj državi nije stalo do tih ljudi, ona ne treba ni da ih školuje. Neka se školuju po inostranstvu. Zašto bi ova država odvajala ikakav novac za umetnost ako nije u stanju da organizuje zakonske okvire u kojima je život umetnika moguć – predlaže Đurić.
Na pitanje kako komentariše inicijativu platforme „Srbija stvara“ koja je raspisala konkurs za pomoć umetnicima, sagovornik Danasa revoltirano kaže da umetnicima ne treba pomoć nego sistemske promene koje se tiču njihovog statusa.
– Umetnicima ne treba pomoć. Još prošle godine sam imao prilike da vodim dosta sadržajne razgovore sa predstavnicima platforme „Srbija stvara“ uključujući i predsednicu Vlade i sve ovo što pričam vama sam pričao i njima. Založio sam se za ozbiljne promene, koji se tiču pre svega statusa slobodnih umetnika koji su najugroženiji i koji su svi do poslednjeg u ogromnim dugovima prema državi koje je proizveo upravo taj nakaradni način naplate potraživanja države u vezi sa doprinosima. Premijerka je tada reagovala veoma pozitivno, a rezultati toga se vide i danas – ironično konstatuje Đurić dodajući:
– Apsolutno ništa nije učinila na tom planu. Godinu dana od naših razgovora nije ni predlog napravila.
Pitanje kako mu se čine neke od predispozicija konkursa platforme „Srbija stvara“ koji se zove „Od inspiracije do dela“ i koji poziva umetnike da naprave video od 10 minuta u kojem će reći šta ih inspiriše i zašto je njihova umetnost važna za društvo, Uroš Đurić prekida grohotnim smehom.
– Ha, ha, ha, ha… Pa to je na na nivou srednjoškolskog pisanog zadatka iz srpskog. Ne znam ko to smišlja i u čije ime, ali izgleda su to ljudi koji imaju ozbiljan poremećaj predstave o tome šta savremena i umetnost uopšte predstavlja u društvu. Ovde se stalno od 2000. naovamo generiše potreba da umetnost bude u funkciji nečega, a to nešto je u stvari ona malograđanska varijanta da umetnost treba da ulepšava svet na nivou tapeta i dekoratera u izlozima. Ovde kamen, onde cvet. Tamo šuma, ovde ‘lad… Ta inicijativa je kao šminkanje leša koji smo nasledili od svih vlasti u prethodnih 20 godina. Zar smo na tom nivou posle svega što smo imali? – pita se Đurić podsećajući na značajne kulturne događaje iz prošlosti.
– Zar smo na tom nivou posle posle svih Bitefa 60-ih, Festova, velikih izložbi svetskih umetnika 70-ih. Živeo sam u tom socijalizmu, u toj stravičnoj diktaturi, kako mi se sada predstavlja. I mogu vam reći, dobar deo mog života koji sam proveo u tom uređenju vidim kao izuzetno civilizacijsko dostignuće u poređenju sa aktuelnom karikaturalnom sredinom u koju smo se u međuvremenu pretvorili. Ne mogu više čak da budem ni ljut. Postao sam potpuno ravnodušan – zaključuje Uroš Đurić.
Normalno
Na opasku da su se umetnici i supružnici Raša Todosijević i Marinela Koželj na društvenim mrežama pohvalili kako im je Uroš Đurić doneo gomilu voća, sagovornik Danasa kaže da je to normalno.
– To su bliskost, prijateljstvo. Normalno je da pomogneš ljudima koji su u većem zlopaćenju od tebe jer nisu u pitanju samo godine nego nemogućnost kretanja. Tim suludim merama koje su donete oni su bili zapravo u jednoj vrsti zatvora. Zatvoreni u kući danonoćno, nedeljama… Nepojmljivo. Ko je to smislio stvarno nije imao tri grama mozga – konstatuje Uroš Đurić.
(Danas)
