Udruženje književnika Srbije objavilo je saopštenje povodom romana “Kontraendorfin” Svetislava Basare, koje su Večernje novosti prenele u celosti:
– Tražimo pomilovanje za grešnog našeg kolegu Svetislava Basaru povodom njegovog romana “Kontraendorfin” u kome je opisao nešto što se nikada nije desilo sa nebeskom Desankom Maksimović. I oprosti mu Bože, jer ne zna što čini u svom delu ovenčanom prestižnom NIN-ovom nagradom.
Ukazujemo ovom prilikom na opšti vrednosni pad kriterijuma izdavača i urednika u izdavačkim kućama, kao i žirija, što dovodi i do ovakvog omalovažavanja ne samo Desanke Maksimović, već nameće trend omalovažavanja srpskih književnih velikana čime se obezvređuju kulturni identitet srpskog naroda i kulturne vrednosti koje su oni stvorili.
Žao nam je što se NIN nije izdigao iznad strasti samoporicanja iskazanih u nagrađivanju Basarine umotvorine. Želimo, da nekada naš najugledniji nedeljnik bude opet ono što je i bio. Put zatiranja naših književnih vrednosti nije put NIN-ovog izbavljenja.
Ovo se moglo desiti u “jednoj zemlji na Balkanu” samo kao slepilo.
Želimo od srca, kolegi Basari, žiriju i NIN-u da progledaju. Ovakve pojave u srpskoj književnoj kulturi “no basaran”, jer nivo svesti čitalaca je iznad teofilizacije Srbije.
Desanka, oprosti nam – saopštio je UKS.
Sporni citat
U romanu “Kontraendorfin”, koji je upravo ovenčan “Ninovom” nagradom, Basara je, između ostalog, napisao:
“Maksimović, dakle, Desanka koju je naš pokojni drug, Kangrga, poetički besprekorno nazvao Megaplačipi..a, a koju je u njenoj osamdeset šestoj zarez nešto godini na njeno pravo mesto u pravoj (zasada nenapisanoj) Istoriji srpske književnosti i srpskog slikarstva XIX, XX i XXI veka – mom životnom spisu koji ću napisati posle smrti, s one strane groba, u pravo vreme i na pravom mestu – postavio, kao pesnik osrednji, ali otrovno duhoviti, Nenadić, javno je upitavši pred masom okupljenom oko stolova sa pečenjem na nekom književnom festivalu, je li, baba, je l’ bi se ti j…la u d..e? Maksimovićka je Nenadiću – svedoče očevici – vidno polaskana, sve se zagonetno i dvosmisleno osmehujući, kao iz puške odgovorila, citiram – ju, ju, Milane zaboga ne – i time stekla privilegiju da joj u Valjevu za života, pod njenim pokroviteljstvom bude podignut spomenik u prirodnoj veličini, rad N. N. kamenoresca, ali Popoviću (Ljubomiru, r. 1934. +2017) sve da sto put zaredom umre, sve da Peta republika Popoviću podigne spomenik na vrhu Trijumfalne kapije – Valjevo nikada neće podići spomenik – i to na Popovićevu sreću – jer u Srbiji, a naročito u Valjevu, spomenik možeš dobiti samo ako te javno obese (Stevan Filipović) ili ako izjaviš – a da te niko ne proveri na detektoru laži, a trebalo bi – da se ne j…š u d..e (Desanka Maksimović).”
Pomenuti “osrednji” pesnik Milan Nenadić, koji je inače pre tri godine dobio upravo nagradu “Desanka Maksimović”, bio je zaprepašćen kada je čuo na koji način ga je Basara uveo u roman. Nije, međutim, želeo da se upušta u polemiku ali je energično demantovao da se onaj razgovor sa Desankom bilo kada dogodio. Ko bi se na takav način obratio časnoj starici, začudio se Nenadić.
(Večernje novosti)
