PIŠE: Zoran Panović
U žestok verbalni obračun ušli su Čedomir Jovanović i Milorad Dodik. ‘Polemisalo’ se u rasponu od nacionalnih tema do ličnih uvreda.
Maltene, to je prekopiran obračun njihovog duela iz februara 2012. u organizaciji Tanjuga. S te tačke nismo se odlepili u pravljenu ‘bazičnog nacionalnog konsenzusa’. Kontrolna varijabla je Dačić. I on se skoro žestoko zakačio s Čedomirom u Skupštini. Ali, ako je lider SPS u Skupštini bio sličan Dodiku u odnosu na lidera LDP, u sukobu s Nenadom Popovićem, Ivica je bio uslovno Čeda, a Popović neuslovno Dodik. Eto, nije baš sve jednostavno.
Vučić vešto koristi koalicione partnere za simuliranje frakcionaštva. Iako ga izgleda nije inscenirao, u sukobu Dačića i osnivača Srpske narodne partije Nenada Popovića, Vučić je očigledno prepoznao potencijal: Pecnuo je Popovića koji se zalaže za striktno poštovanje Ustava (teritorijalni integritet), što po tom pitanju za Kosovo nije više učinio 2008, kao bitan funkcioner DSS koja se reklamirala kao državotvorna (Ceca je Koštunicu promovisala u ‘premijera ujedinitelja)? Ali, mu je istovremeno i otvorio prostor u medijima da elaborira svoj stav koji se protivi Dačićevoj (i njegovoj) kompromisnosti. Bitno je da patriotski glasovi ostanu u okviru kuće (režima), tako da se niko ne seti da sem Vučića, kao takvog, ne postoji izgleda nijedan razlog što Popović i Milan Stamatović nisu zajedno. I dalje su obojica za proruske reforme, protiv ulaska u EU, za očuvanje tradicionalnih vrednosti, za Republiku Srpsku, za Kosovo i Metohiju u Srbiji.
Zanimljiv je taj rukavac fragmentacije srpskog višepartizma: Stamatović i Nenad Popović su po napuštanju DSS osnovali Srpsku narodnu partiju u Krivoj Reci pod Zlatiborom u jesen 2014. godine. Da bi se 2017. razišli zbog Vučića. Iako Popović i Vuk Jeremić, recimo, verovatno imaju slične stavove oko Kosova, kao što nemaju nimalo slične oko Vučića, ta dva prefiksa ‘narodna’ u imenima kao da nisu mnogo bliža od Čankove Lige socijaldemokrata i Dodikovog Savez nezavisnih socijaldemokrata.
Na političkoj sceni danas je najambicioznija agenda – istovremeno obaranje Vučića bez izbora i odbrana Kosova onako kako nalaže Ustav. Popović podseća na Dačićevu verolomnost. Samo što Vučiću ne citira preventivno Vuka Draškovića – ‘Seti se, moj Borise. Nevjera ti sedi uz koljeno’. Dačić hoće da propita Popovića zašto je u Vladi ako je protiv Vučićeve kompromisne politike, kao da ne zna da bi to bilo slično kao da je onomad postavio javno pitanje zašto je u Vladi Kori Udovički? Ovo nije operetski sukob tipa Đuka – Zorana, niti je ovo kolutanje očima i sitne pakosti na relaciji Zorana – Ana.
Ovih dana novinarima je bila zanimljiva informacija da je nekadašnji portparol i predsednik beogradskog odbora LDP Mladen Bašić, postao savetnik za medije premijerke Srbije. Bašić je podneo ostavku na funkciju u LDP-u još 2014. godine, a oni skloniji cinizmu pitaju se kako će u slobodnom svetu odjeknuti ovo imenovanje jer je Bašić u međuvremenu radio i kao saradnik Srđe Popovića iz Centra za primenjene i nenasilne komunikacije (CANVAS), a ta organizacija je, ako je verovati tabloidima na bazi porno-nacionalizma, kontra od Madura. Šalu na stranu. Već se oteglo koliko se premijerka Brnabić premišlja da li da se i formalno učlani u SNS. Kao da je tamo čeka neka ideološko-moralna komisija za prijem bez čijeg je tumačenja to nemoguće. Ali, kako vreme odmiče, hipotetički bi bilo možda najbolje da se Ana učlani u LDP. To bi sigurno dalo dinamiku našem višepartizmu, vrednosnim orijentacijama i dizajnu koalicija.
Ali i bez Ane, kao da LDP niko ne vidi u najavljenom velikom mirenju demokrata. Niti bi ih ko zvao, niti će oni zameriti što ih ne zovu. U sličnoj poziciji, samo sa drugim ideološkim predznakom, je i DSS. Dakle, nema vraćanja na nultu tačku iz 1992, kad je Koštunica napustio DS.
Italijanski marksista Antonio Gramši govorio je da u jednoj partiji uvek imate više njih. U monolitnim partijama frakcionaštvo je najveća jeres. Zar nismo učili da je jedan od najvećih Titovih uspeha što je raskrstio 1937, kad je došao na čelo Ka-Pe-Ju, sa frakcionaštvom. Nije lako ni u neuporedivo elastičnijim partijama. Ko je zaista od tadićevaca verovao da će Statut DS izdržati ‘liberalno-demokratsku’ frakciju Čedomira Jovanovića? Kao što je bilo nezamislivo da kod šešeljevaca postoji ‘napredna’ frakcija Nikolića i Vučića. Famoznim ‘demokratskim centralizmom’ Dačić je vakcinisao SPS od frakcija, dok se kod naprednjaka u dubokim senkama autoriteta vrhovnog vođe, frakcijske borbe vode kao u socijalističkoj Jugoslaviji – kroz ‘prelivanje dohotka’.
Skoro tri decenije od uvođenja, srpski višepartizam je hronologija raskolništva. Od onih mučnih, sudbinski-nepovratnih, do onih koja se okončavaju u patetičnim oprostima iza kojih se krije nešto sitnog ćara.
Doduše, ima neke naknadne pameti i diskretnog pokajništva u glasinama da bi Boris Tadić, Zoran Živković, Zoran Lutovac i Dušan Petrović da reujedine DS. Ali bez Đilasa kao socijaldemokrate u najavi (i naravno Borka kao levičara), to je samo još jedna ad hok koalicija. S Vukom Jeremićem, to bi bilo senzacionalno ozbiljnije, ali pod uslovom da se lideri te ‘nove-stare’ partije traži negde u Šapcu, Paraćinu, Trsteniku…, kako čujem od nekih ‘pasiviziranih demokrata’ koji bi se aktivirali, dođe li do uozbiljavanja (ukrupnjavanja).
Dosadašnji lideri derivata DS mogli bi da budu deo nečega što Zoran Živković zove formiranjem ‘nacionalnog demokratskog saveta’ kao političkog tela protesta Jer, ako bi protest bio mega stranka, ovo bi bio neki glavni odbor, kako precizira bivši srpski premijer.
Čak i da ostanu dve partije u centru – jedna ‘socijaldemokratska’ i druga ‘demokratskog nacionalizma’, Savez za Srbiju bi ostvario maltene kičmu DOS koju su činili DS i DSS. Problem opozicije bi ostala konfuzija u takozvanom građanskom prostoru gde bi organizaciono uozbiljavanje moglo da ide relativno po liniji ‘demokratskog socijalizma’ koji bi predvodio široki Građanki front i jednog diskretnijeg ‘socijalnog liberalizma’ prikladnijeg opredeljenima na kojima je i novoosnovani Građanski demokratski forum (za pohvalu je da oni naglašavaju i ‘iskustvo’ u politici, ne samo ‘nova lica’). Sergej bi verovatno bio bliži ‘demokratskom socijalizmu’.
U čaršiji se pročulo istraživanje koje i Vučićevi mediji pronose da je Sergejev Pe-Se-Že iznad cenzusa i da bi uz Dačića i Đilasa (SZS) jedini uz Vučićevu koaliciju koja je navodno iznad 50 odsto, ušao u parlament. Srećem one koji tvrde da je to moguće jer je Sergej isprovocirao režimsku propagandu da uđe u opskurno – apsurdnu situaciju i stane na branik pristojne Srbije, ali srećem i one koji misle da je to samo režimska ložana i da je stara publika Belog u većini ipak konformistička i da je Sergej po metodu – prvo tvit, pa zatim otvoreno pismo kao ubrus – neće osvojiti tako lako.
Od kofe hladne vode kojom su nas Francuzi polili – da EU u ovakvom stanju ne računa na proširenje – dobitnik u vlasti je Dačić koji je uvažavao ‘rana upozorenja’ i naglašavao da ne treba voditi ‘usko evrocentričnu politiku’, dok je dobitnik u opoziciji uveliko otpisani Saša Radulović i njegov DJB koji nas upozorava da se manemo ćoravih evropskih poslova i usredsredimo da onu optimalnu Evropu. Krajem februara u Rimu na redovnoj godišnjoj konferenciji Alijanse evropskih konzervativaca i reformista (ACRE), Dosta je bilo je i zvanično primljen u članstvo ove evropske političke organizacije. To je Alijansa za EU-protivnike, EU-skeptike i EU-realiste, dakle opozicija vladajućim EU-fanaticima. U Srbiji Radulović i dalje ostaje ‘različak’.
Prilikom svečanog potpisivanja pristupnice, on je održao govor i naglasio da je DJB za Evropu, ali protiv Evropske unije, objasnivši: ‘Sećate li se EEZ (Evropske ekonomske zajednice)? Bio je to kul klub. Svi su želeli da mu se priključe. A sada imamo EU iz koje države počinju da beže’.
A sećaš li se, Saša, SEV-a (Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć)? Nije bio nikada zvanično raspušten, već je njegova poslednja sednica održana na Vidovdan 1991. u Budimpešti. Ko je tada mogao predvideti da bi u drugom ideološko-privrednom formatu upravo u Orbanovoj Budimpešti mogla biti održana i prva sednica nekog novog ‘SEV-a’.
Kada bi se stvorila baš velika ‘nova DS’, onaj ‘tunel Vučićevih laži’, bar jedne subote mogao bi biti ‘tunel ljubavi’. Sećate li se singla Tunnel of Love s albuma Making Movies (1981) Dire Straits? Neka to bude i naša muzička preporuka za prvi martovski vikend.
(Danas)
