Koncert “Volim osamdesete” u beogradskom Sava centru posvećen zlatnoj deceniji jugoslovenskog pop-roka, obojiće, pored brojnih svojih kolega, i Tanja Jovićević, nekadašnja pevačica čuvenog sastava “Oktobar 1864”.
Ona će, kao i Srđan Gojković Gile, Slađana Milošević, Davorin Bogović, Marina Perazić, Kiki Lesendrić, Viktorija i grupe “Zana” i “Aerodrom”, u ponedeljak uveče, 26. novembra, otpevati dva svoja hita iz opusa tadašnjeg benda, dok će Boris Režak, Saša Vasić i Knez publiku podsetiti na nezaboravne pesme nekih velikana koji više nisu sa nama.
– Presrećna sam što ću da vidim drage ljude koje dugo nisam videla – ne krije ushićenje Tanja. – Žao mi je što izvodimo samo po dve pesme, ali, svaka prilika da se okupimo ponovo je blagoslovena. Možemo, ne da se pravimo važni, ali da pokažemo mladim generacijama da smo još tu i da uvek mogu da računaju na nas. Mi smo ljudi koji smo uvek voleli dobru muziku, druženje, i cenili slobodu izražavanja i misli. Ona je u to vreme bila karakteristična za sve nas.
* Jesu li osamdesete zaista bile toliko idilične?
– Nije bilo sve baš tako lepo, niti je bilo lako. Nije ni tad bilo novca, ali, nekako smo mi bili ljudi od drugačijeg materijala sazdani, pa smo još uvek tu, među svetom. Pokazali smo da nas publika nije džaba odabrala da ostanemo godinama prisutni. Nostalgija postoji, ali se lako briše kada izađete na scenu i dobijete priliku, a mi je slabo dobijamo. Ja, recimo, imam bend koji neguje tu vatru “Oktobra”, ali sam sve pesme izmenila. Sa mnom su ljudi koji su mlađi od mene po 30 godina, međutim, nema veze. Duh je bitan.
* Posle “Oktobra” karijera vam nije imala kontinuitet?
– Ne mogu sama. Te osamdesete su bile interesantne jer je timski rad bio veoma važan. Jedan čovek ne može i ne treba sve da radi. Danas je to drugačije. Imam nesreću što ne postoji neko ko će da se brine o mojoj karijeri, ne samo finansijski. Nove pesme su tu još od devedesetih, a nisu ugledale svetlost dana. Za nas veterane je dobro što danas može da se snimi jedna numera, da na konto nje radimo i zaradimo neki novac, pa da snimimo album, ali to je prilično suluda kombinacija. Još uvek sam tu, ne odustajem. Nadam se da ću naredne godine nešto promeniti, ako Bog da.
* Kako danas gledate na devet meseci u “Zadruzi”?
– Ja sam ljubitelj ljudi. Koliko god da je teško sa njima, i lepo je. Pristala sam na to iz finansijskih razloga, ali sam i neko ko se bavi psihologijom već dugo. Meni je to bilo interesantno sa one najprirodnije tačke sa koje se gleda rijaliti kakav je nekad bio. Ponašala sam se kao što to inače činim u privatnom životu. To, možda, nije zanimljivo za medije, ali, kad vam na ulici priđu ljudi i kažu “hvala vam”, znači da je moja misija uspela. Pokazala sam da može tamo da se bude fin, pristojan, normalan, i da odbranite ono u šta verujete. Teško mi je palo samo odvajanje od bine, a sve ostalo… Uključite neke svoje motore i nekako preživite dan.
* Ima li mlađih kolega koje posebno cenite?
– Nikad nisam gledala na pevače samo kao na vokale, već kao kompletne ličnosti. Malo ima likova sa kojima bih sela, popila kafu i porazgovarala o nekim stvarima. Ne o prošlosti, naravno. Morate da budete ličnost da bi ljudi voleli vaše pesme i da bi vam poverovali. Džaba vi stojite na bini ako pevate nešto u šta ni sami ne verujete. Istina mi je vrlo bitna, njome se rukovodim.
* Jeste li nostalgični?
– Naravno, uvek. Za starom Jugom pogotovo. Dala bih život za nju.
(novosti.rs)
