PIŠE: Zoran Panović
Dragi Mustafa, teško je da ti dočaram atmosferu u Srbiji nakon poraza od Kosovara u dresovima Švajcarske. Utakmicu sam gledao u jednom beogradskom kafiću koga je obavila obamrlost. Jutro je bilo teže od noći. Ne znam s čime da ti to uporedim. Otprilike kao kad bi pomešali atmosferu dana kad je umro Tito maja 1980. i dana kad je pao Knin u operaciji ‘Oluja’ hrvatske vojske avgusta 1995. Šok, neverica, utučenost. ‘Zar da nas pobede Šiptari’ (ovdašni pogrdan izraz za Albance), govorili su mnogi.
Srbi su naseli na albanske provokacije pred utakmicu, srpski tabloidi su pojačali tenziju i utisak nove ‘bitke za Košare’, dok je predsednik Vučić utakmicu ocenio maltene kao ‘majku svih bitaka’, kako je to Sadam Husein rekao za prvu ‘Pustinjsku oluju’, pa je otuda sve bilo kao u teškom pijanstvu – od euforije do depresije.
Utakmicu kao da je režirao Ramuš Haradinaj. Osećaj beznađa pojačan je bio svešću rizika da se ‘sindrom Fljamurtarija’ (već sam ti o tome pisao) koji se vezivao samo za Partizan, sad proširi na nacionalni tim, celu Srbiju i vaskoliko srpstvo. Da se podsetimo gradiva, jer sve sad zvuči nadrealnije: Upravo je Fadilj Vokri tog septembra 1987. igrao u beogradskom revanšu protiv Fljamurtarija i sve je išlo po planu. Nakon prekršaja baš nad Vokrijem dosuđen je penal iz koga je Partizan poveo golom Stevanovića, I baš je Vokri malo kasnije rutinski pogodio glavom za 2:0 čime je anulirana prednost Albanaca iz Valone.
I onda, sada već čuveni Sokolj Kušta strahovito je šutirao i to se čulo čini se do beogradskog trga Slavija udaljenog par kilometara od stadiona Jugoslovenske narodne armije. I umesto jednog Kušte sad su ih dvojica: Džaka i Šaćiri. I kad se činilo da nema gore, stvar su izvukli Šveđani i brzom i rutinskom eliminacijom Švajcarskog Kosova prilično relativizovali veličinu pobede nad Srbijom, a faza srpskog busanja u prsa, ili kurčenja – kako se to ovde popularno zove – zamenjena je fazom vrcastog duha kako bi se stvari dodatno sanirale, pa se čulo da su Džaka i Šaćiri stradali u ‘švedskom filmu’, a ovde, dragi Mustafa, kad se govori o ‘švedskoj kinematografiji’ retko ko misli na Bergmana, već uglavnom na švedske ‘akcione trilere’, porno filmove dakle. Još su neki Šveđani ruke umesto u orlove ukrstili u nešto drugo i eto nama nesrećnima utehe i za loše suđenje.
Pisao sam ti da su ovdašnje mundijalske reklame za pivo bile u ratničkom fazonu, a da je i zvanični spot reprezentacije bio kombinacija koreografije proboja Solunskog fronta i filma ‘Gospodar prstenova’. Džaka i Šaćiri školski su obesmislili te TV uradke, pa se pokazalo kako megalomanija bez pokrića devalvira nacionalnu simboliku.
Utakmica Srbija – Švajcarska odigrana je u strateškoj ruskoj enklavi Kalinjingradu. Sve do 1945. grad je bio poznat pod imenom Kenigsberg, kao prestonica nekadašnje Istočne Pruske. Nakon pobede saveznika dobija ime po Mihailu Ivanoviču Kalinjinu, predsedniku SSSR-a. Ali, ovo je i rodni grad čuvenog filozofa Imanuela Knata. Zar nije, dragi kolega, pomalo bizarno da se provincijalni, srpsko-albanski rat drugim sredstvima, vodio u rodnom gradu filozofa čije se najznačajnije političko delo – filozofski nacrt – zove ‘Ka večnom miru’ (1795). Dva primitivna nacionalizma u ‘večnom ratu’ sudarila su se u gradu filozofa koji je govorio o kategoričkom imperativu u nama i zvezdanom nebu nad nama. Sad kad se Srbija intezivno naoružava i militarizuje, kad se ponovo ovih dana kod nas vodi kampanja za uvođenje obaveznog vojnog roka, i kad se naglašava priča o osnivanju i zvanične vojske Kosova, znači li išta Kantovo zalaganja protiv ‘stajaćih vojski’. Ili, kad pogledamo globalno stanje sve rizičnijeg policentrizma moći u svetu bez ideologija, ili još gore – u svetu gde je religija jedina ideologija – kako utopijski lekovito zvuče Kantove teze o ‘svetskoj republici’ kao preduslovu trajnog svetskog mira. Kako je bedna balkanska opčinjenost lažnim suverenitetima u poređenju sa ovom utopijom.
Znači li išta i u srpsko-albanskim odnosima to što je Kant tvrdio da je i država ‘moralna osoba’. Kako su naši i identiteti i suvereniteti bedni pred Kantovim ‘građanskim pravom’. Ako nam danas šta fali – to je Kantova ‘uravnoteženost’ i ‘kritička temeljnost’.
Utakmicu Srbija – Brazil gledao sam u Moskvi na ‘Otkritije areni’, inače stadionu Spartaka. Utisak mi je da su Rusi jako dobro organizovali Mundijal. I za razliku od nekih mojih ranijih poseta Moskvi, kada sam dobio strah od skupoće, sad je mnogo jeftinije po kafićima i restoranima. Svetski brendovi su tu, tako da nema osećaja nekih sankcija, a što je interesantno – na ulici nemaš osećaj autoritarne države. Tome doprinosi i karnevalska mundijalska atmosfera u koju su se srpski navijači uglavnom uštogljeno uklapali, ako izuzmeno malo šminke i skandiranja tipa – ‘Dajte nam Brazil da se igramo’. Bio sam prošle jeseni i u Beču na kvalifikacionoj utakmici Srbije sa Austrijom. I uglavnom ikonografski i ‘pesnički’, ostavljamo utisak da smo pre navijači reprezentacije Republike Srpske ili Severa Kosova, a ne Srbije. Za dobar deo naroda i elite čini se da je Republika Srpska ideal srpske države. Naš navijački i identitetski inat, te politička frustriranost, kosovska dekompenzovanost i nesenzibilnost za drugoga, teško se uklapaju u karnevalsku atmosferu. Kad ih čikaš, Brazilci umeju da budu prgavi. Retko ko je od srpskih navijača, pa i onih iz Republike Srpske, imao iluzija da će biti vađenje protiv Brazila, ma koliko se Nejmar prenemagao. A, ‘karaoke’ navijaju protiv Srbije tako što ‘prozivaju’ Maradonu. Eto, toliko smo im inspirativni.
Kad bi me, dragi Mustafa, pitao zašto sam kao klinac 1982. na Mundijalu u Španiji pred malim crno-belim televizorom, koji mi je mama dobila za dvadeset godina teškog rada u industriji konfekcije, navijao za Sovjetski Savez, a ne za Brazil, ne bih imao jasan odgovor. Ne znam zašto su mi Blohin i Bal bili draži od Edera i doktora Sokratesa koji su ih pobedili. Tako i moje današnje navijanje za Rusiju nema mnogo veze sa aktuelnom rusko-srpskom povezanošću ili istorijskim i kulturnim vezama, već sa tom nejasnom dečačkom fascinacijom Sovjetima iz 1982. Ali, kad bi me pitao zašto sam na Mundijalu u Americi navijao za Bugare protiv Nemaca – odgovori su jasni: Stoičkov, Lečkov i naravno neprevaziđeni, i na žalost pokojni Trifun Ivanov.
Pre desetak godina u Moskvi su me neki penzioneri iz Zjuganovljeve Komunističke partije ‘drugarski’ zamolili na Crvenom trgu da potpišem peticiju protiv inicijativa za izbacivanjem Lenjinove mumije iz mauzoleja. Od sovjetskih vođa, ako bih birao, Jurij Andropov bi mi bio prvi izbor za intervju, ali smatrao sam da istorijski i turistički Moskva gubi na atraktivnosti i objektivnosti bez balsamovanog Lenjina. Ipak, nisam potpisao smatrajući da tu odluku treba da donesu Rusi. Lenjin je i dalje u svom mauzoleju. Danas, ispred tog zdanja koje nije bilo otvoreno za turiste, ruska konjica na Crvenom trgu izvodi egzibicionu predstavu za navijače među kojima dominiraju oni meksički sa sombrerima i oni danski sa vikinškim rogovima. Još su bili u igri.
Ovo ti pišem dan pred pomalo neočekivan sudar Rusije i Hrvatske u Sočiju. Najavljen je i dolazak hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović. Nju je, inače, u ovom olimpijskom gradu srdačno dočekao Putin oktobra prošle godine, a ta srdačnost je minimizirana ili ignorisana u srpskim medijima da se slučajno ne bi okrznula tobožnja ekskluzivnost srpsko-ruskih veza.
Iako će velika većina ljudi u Srbiji navijati za Rusiju, često ćete ovde čuti u privatnim razgovorima kako se pomalo zavidi hrvatskim igračima na izgaranju za domovinu i navijačima za bodrenje i na licu mesta. I tu je omiljeni srpski sport – u hrvatskom timu tražimo ko je srpskog porekla. Uzdamo se da je to bar malo čudesni golman Subašić.
Lider Liberalno-demokratske partije Vladimir Žirinovski, rekao je da će Hrvatima na terenu biti neprijatno, jer se oni sećaju svoje prošlosti – ‘oni su ratovali protiv nas, protiv Srba’. Žirinovski je stari gost Srbije iz devedesetih godina. Donosio nam je ‘elipton’ – tajno rusko oružje kojim bi držali na nišanu NATO prestonice. I danas u Srbiji ima onih koji se obraduju ruskim egzibicionistima.
Van toga, s još jednom posetom Moskvi, još sam uvereniji da racionalizam ruske spoljne politike čuva Srbe od njihovih fantazmagorija. Čak ponekad pomislim da su srpski ‘rusofili’ podsvesno malkice ljuti na Rusiju što ih ne sluša, i kako bi tek oni delali da imaju te resurse na raspolaganju. Za ispravljanje lokalnih ili globalnih nepravdi.
Niko srpske muke neće u Moskvi bolje saslušati i razumeti od Jermenina. Još ako ima malo vodke biće i suza. I neočekivanih prijatelja.
(Danas)
