PIŠE: Zoran Panović
Priština je u junu mesecu bila smislila novi izgovor za to što je uvela takse na robu iz centralne Srbije. Kosovski premijer Haradinaj tada je izjavio kako oni (Srbija) ‘hoće uz hranu da ubace i oružje i drogu’.
Vučić je odgovorio: ‘Šta ti je podsvest!’ Jer njemu (Vučiću) ni za sto godina, kako je naglasio, ne bi palo na pamet tako nešto.
Što se tiče socijalne psihologije Vučić se maltene opsesivno bavi tuđim ‘autoprojekcijama’, ali ono ‘šta ti je podsvest’ brzo je postalo (samo)ironično u oktobru na stranačkom skupu u Novom Sadu, kada je lider naprednjaka tokom obraćanja u hali ‘Spens’ pred više hiljada ljudi, napravio lapsus, pa se i sam nasmejao onome što je izgovorio.
Vučić je na obeležavanju stranačke slave i jedanaest godina postojanja SNS, nesmotreno izgovorio ‘srpska radikalna…’, umesto ‘Srpska napredna stranka’, nakon čega se halom prolomio gromoglasan aplauz.
Podsvest je probila kao gejzir, ali ne mora da bude to samo podsvest jer se zaista ponekad čini da će se radikali i naprednjaci pre (re)ujediniti, nego što će to uraditi Tadić, Zelenović i Lutovac.
A i naprednjaci u ‘Spensu’ kao da su aplauzom dali oduška svojim potisnutim osećanjima. Baš kao publika u emisiji ‘Nikad nije kasno’ ili Bulajićevi statisti (četnici) koji su na kašnjenje dnevnica za ‘Neretvu’ odgovorili – ‘nema veze, samo nek smo se ispjevali’.
Danas ime stranke nikog ne obavezuje. Kod naprednjaka su radikalski recidivi i evociranje uspomena na Branu Crnčevića, jači od od zanemarenog pokušaja da se iskonstruiše kontinuitet sa starim naprednjacima Milanom Piroćancem i Stojanom Novakovićem. Sem Nikole Selakovića slabo to koga tamo i zanima.
Jednom davno Brana Crnčević mi je posle neke TV debate (kada ni Vučić nije mogao pretpostaviti moć koju danas ima), rekao cinično da je ‘ovaj Đilas (Dragan) opasniji od onog Đilasa (Milovana)’. Ako drži do Brane, za Vučića ovo je i dalje validno upozorenje. Uprkos svoj teškoj propagandnoj artiljeriji koja se koristi protiv lidera Saveza za Srbiju.
U gotovo svakom trvenju u Demokratskoj stranci, od neslaganja Nikole Miloševića i Koste Čavoškog sa Dragoljubom Mićunovićem, do razmimoilaženja Radoslava Milojičića Kene i Balše Božovića sa Zoranom Lutovcem, neko pomene stare demokrate LJubomira Davidovića i Milana Grola.
Upravo mi je nekom prilikom Mićunović demistifikovao te stvari, naglašavajući da nema nikakvog kontinuiteta i da je pre tri decenije osnovana sasvim nova stranka. U srpskom narodu postoji i socijalistička i radikalna i demokratska i naprednjačka ideja, ali ni Šešeljevi radikali nisu naslednici Pašićevih, niti su Dačićevi socijalisti naslednici Svetozara Markovića ili Dimitrija Tucovića. SPS jeste od Saveza komunista i Socijalističkog saveza nasledio imovinu, ali je i tu u ideji i praksi pitanje kontinuiteta jako upitno, sem ako ga ne banalizujemo na parolu ‘bando crvena’.
Početkom devedesetih napravljene su sasvim nove partije u Srbiji, koje su birale imena kao što se na Internetu biraju domeni. Ako je nešto zauzeto, uzimaš drugo.
To je bila prva generacija partija, koja i danas pokazuje određenu žilavost. Druga generacija doživela je debakl, i pretvorila se u parodiju evropske scene, sve sa liberalima Dušana Mihajlovića (nastalim iz Nove demokratije), Čedomira Jovanovića (nastalim iz DS i Građanskog saveza), socijaldemokratama Bogoljuba Karića, Vuka Obradovića i Nebojše Čovića, demohrišćanima Vladana Batića, laburistima Dragana Milovanovića, zelenima, republikancima…
Današnja politička scena je kombinacija prve i treće generacije stranaka. Druga je propala, ali je tužno videti da je nestala na primer Demohrišćanska stranka u kojoj su bili i Branislav Lečić (čak predsednik) i Rada Trajković i Svetislav Basara i Milan St. Protić i Miki Savićević. Pa ta stranka bi sad bila džin u SZS, a mogla bi da formuliše možda i ‘treći put’.
Danas su glavne na sceni partije treće generacije (SNS na vlasti, i Dveri, te partije Đilasa, Jeremića ili Sergeja Trifunovića u za sada ‘pravoj’ opoziciji, Šapićev SPAS ili Stranka moderne Srbije u ‘konstruktivnoj’, kao i razni protopartijski elementi takozvanog civilnog društva – Ne davimo Beograd, Jedan od pet miliona…
Od veterana iz prve generacije tu su socijalisti i radikali, kao bitni, i SPO Vuka Draškovića, odnosno ‘ligaši’ Nenada Čanka kao mnogo manje bitni, ali indikativni za razumevanje Vučićeve tehnologije vlasti i pravljenje ‘keč ola’. Podrobnije istraživanje primetilo bi i ‘novljane’ – dve ‘nove’ stranke, jedne građansko-centrističke Zorana Živkovića i druge desno-centrističke Velimira Ilića.
Narodnjaci Vuka Jeremića ne referišu na narodnjake ni Koštuničinog ministra prosvete Slobodana Vuksanovića, tek ne na narodnjake Milana Paroškog.
Odnos prema Rusima sigurno nije glavna razlika narodnjaka Nenada Popovića i narodnjaka Vuka Jeremića. Iako je ova DSS Miloša Jovanovića kontinuitet s onom DSS Koštunice iz 1992, ona čak deluje kao stranka mlađa od Dveri koje su klasična stranka treće generacije.
NJihov sinergijski efekat bio bi sigurno veći nego onaj Dveri i Radulovićevog Dosta je bilo (isto treća generacija), ali podele za i protiv Vučića relativizuju programsku bliskost.
Zar nije apsurdno da su pristojne socijaldemokrate kao što su Boris i Rasim tako daleko? Sinergijski efekat Dačića i Palme ostaje još nedosegnut ideal u opoziciji. S tim da Palma pazi kad Ivicu pominje kao budućeg premijera ili predsednika jer tako su i Sovjeti u Moskvi Rankovića promovisali u Titovog naslednika.
Možda bi Đilas mogao da kaže da je ona ‘pravda’ iz imena njegove stranke druga Pravda u Srbiji posle sestre Slobodana Jovanovića, da nije postojala partija upravo pod imenom Pravda, kao derivat SPO, a koju je vodio advokat Borivoje Borović. Ništa ne bi falilo ni da se glavna opoziciona koalicija umesto SZS zove PDS – Pokret za demokratsku Srbiju kako se zvala bitna članica DOS na čelu sa bivšim načelnikom Generalštaba Momčilom Perišićem.
LJudi su zaboravili, ali kad je Perišić prešao u opoziciji i prvi intervju dao NIN-u, a drugi meni za Danas, to je bila senzacija možda malo manja neko kad bi recimo LJubiša Diković sad osnovao partiju i ušao u Savez za Srbiju Čak i kad su idejne osnove različite, raskoli deluju shematizovano pa izdvajanje Građanskog demokratskog foruma iz PSG podseća na izdvajanje Srpskog demokratskog pokreta obnove iz SPO.
Evroatlantska desnica najdeficitarnija je roba na srpskog političkom tržištu. Nestala je u ovdašnjem političkom darvinizmu, a samo ona kao zadnja u lancu ishrane može da obezbedi izvesnu evropsku budućnost Srbije. Verovatno ste zaboravili na staru inicijativu Zaharija Trnavčevića i Zorana Drakulića pod nazivom Novi dogovor za Srbiju. Možda je baš tako nešto hteo da artikuliše i SZS. Možda bi stvari dobile veću logiku, a i Čedomir Jovanović bi bio sugestivniji u učestalim nastupima da se Ana Brnabić učlanila u LDP, umesto u SNS.
Da li Deklaraciju o političkoj budućnosti moderne evropske Srbije koju je nedavno predstavila organizacija koja ima nameru da joj ime nešto znači – Srbija 21 – možemo tretirati kao Vučićevu želju za ozbiljnim (možda ozbiljnijim od SPS) trećim partnerom u vlasti, koji bi doveo do detanta u Srbiji. Ili iz podsvesti cure neostvareni projekti velike koalicije SNS i DS, za koju se tek sad vidi da je veća propuštena šansa Srbije čak i od saveza DS i SPS – velike ideje za male lidere.
Da li bi sad bila lekovita ČBČ (Čeda-Boris-Čanak) koalicija, ili vam je tako pitanje uvredljivo?
Dakle, imena su danas prilično nebitna. Između Zelenovićeve Zajedno za Srbiju i Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića je prazan skup. Nije to kao nekad. Slava Đukić mi je pričao da je njemu pričao Petar Stambolić kako je Tito dok se kartaju, nakon nekoliko viskija, umeo da demonstrativno baci karte i kaže ljutito – vi ste drugovi mene zajebali?
Kako smo te zajebali druže Stari, rekli bi začuđeno čika Pera i ostali drugovi, a Stari bi ih zapitao – zašto se mi zovemo Savez komunista, a ne Komunistička partija? Samo tada pitanje imena nije bilo šarmantno kao u ‘Spensu’.
Vratimo se, dakle, podsvesti: Vučićevoj i našoj. U sred špijunske afere sa ruskim elementom, Vučić je naglasio kako ‘nam ne pada na pamet da pravimo novu ’48 (godinu)’.
Uprkos staljinističkim metodama Titovog obračuna sa informbirovcima, ta godina je omogućila mekši komunizam i otvorenost ka Zapadu. Milošević je restaljinizovao partiju, a Vučićeva reakcionarna faza od 2016. isuviše je rehabilitovala restaljinizovano ‘patriotsko jedinstvo’ iz devedesetih.
Takvi izlivi podsvesti su rizični u zemlji gde korupcija ima religiozni karakter, paranoja endemski, a nacionalizam termodinamički. I gde nijedna Skupština SNS ne može da zaliči na Šesti kongres KPJ.
(Danas)
