PIŠE: Slobodan Antonić
Priznajem da me je iznenadilo gotovo prostodušno pitanje mog sagovornika, Fadilja Ljepaje: „Ja bih baš voleo da mi uvaženi gospodin (misli se na mene – S. A.) navede šta to kosovske vlasti ‘rade’ Srbima na Kosovu, (…) šta to loše Kosovo čini Srbima, bilo bi interesantno da se napravi jedna lista“? (tekst ovde).
Uznemirio me je, zapravo, uvid da albanski intelektualci iz Prištine, sudeći po ovom pitanju, ili ne vide, ili ne žele da vide sistematsku diskriminaciju kroz koju prolaze pripadnici srpske zajednice na Kosmetu.
Ne vidi se, recimo, izrazito osećanje nesigurnosti kod Srba zbog toga što gotovo nijedan zločin nad Srbima počinjen posle dolaska KFOR-a nije kažnjen.
Da podsetim, od ulaska NATO trupa na Kosovo i Metohiju ubijena su 1.192 lica srpske nacionalnosti, kidnapovano je 1.303 osobe (nepoznata sudbina još 798 lica), a teške telesne povrede zadobilo je 1.289 ljudi. Za zločine počinjene po završetku ratnih sukoba, Haški sud je kosovskim vlastima – pošto Tribunal nema pravo da vodi istragu o posleratnim zločinima – predao 1.600 zvaničnih spisa, a MUP Srbije je Prištini dostavio više od 1.700 krivičnih prijava i oko 10.000 protesta povodom bombaških napada, miniranja crkava i manastira, kamenovanja konvoja, prebijanja, silovanja ili paljevine kuća Srba na Kosmetu (izvor ovde).
A od svega je bilo – pojeo vuk magarca. No, ako prošli zločini nad kosovskim Srbima nisu kažnjeni, to je jasna poruka prestupnicima i kriminalcima da mogu da nastave s nekažnjenim šikaniranjem preostalih Srba na KiM.
I prestupi se nastavljaju. Kao što izveštava Amnesty International, „kosovski Srbi i dalje su izloženi napadima“ i „diskriminisani“ (videti ovde). Evo i nekoliko novijih primera nasilja nad Srbima.
– 28. maj 2018. „Raseljeni Srbi doživeli krvav doček od nekadašnjih komšija u selu Petrič, opština Klina u Metohiji. Albanci kamenicama zasuli povratnike, povređena trojica Srba,“ (izvor ovde);
– 31. maj 2018. „Grupa Albanaca, kod sela Žač, nedaleko od Kline, presrela je lokalnog sveštenika, oca Stevana Markovića, koji se sa svojom porodicom vraćao sa službe u Pećkoj patrijaršiji. Svešteniku su Albanci prvo preprečili put, a potom su rukama počeli da udaraju o kola i slomila prednje staklo na vozilu, kojom prilikom su petogodišnji blizanci i sveštenikova supruga pretrpeli veliki strah“ (videti ovde);
– 21. oktobar 2018. „Kod gradića Istok, nadomak Peći na Kosovu i Metohiji, jutros su kamenovana dva autobusa sa srpskim vernicima“ (izvor ovde);
– 3. decembar 2018. „Večeras je u selu Grnčaru, u opštini Vitina, izvršena krađa u crkvi svetog Nikole i pritom oštećen inventar i oskrnavljena unutrašnjost hrama“ (videti ovde), itd.
Posebna priča je šikaniranje koje kosovski Srbi doživljavaju pred prištinskom administracijom.
Recimo, Srbi se žale da su diskriminisani prilikom ostvarivanja prava na starosnu penziju. Neprestano im se traže dodatni papiri, pozivajući se na potpuno neodređen čl. 24 Zakona o penzijskim šemama Kosova 04/L 131 i uputstvo MRS7 07/15, gde stoji da „službenik relevantne kancelarije penzijske administracije može zatražiti i ostale eventualne dokaze“ – idealno za maltretiranje Srba po principu FT1P („fali ti još jedan papir“); takođe se i već odobrena starosna penzija Srbima ukida bez donošenja bilo kakvog pismenog rešenja, itd. (videti ovde).
Slično maltretiranje po principu FT1P prošao je i Stefan Radovanović kada je hteo da dobije izvod iz matične knjige rođenih u Južnoj Mitrovici. Ne samo da mu je traženo da donese sve stare izvode iz matičnih knjiga pre „Republike Kosova“, već je od njega zahtevano da donese i kopije starih ličnih karata svojih roditelja, pa čak i kopiju svoje đačke knjižice iz osnovne škole overenu kod kosovskog notara (pogledaj ovde)! Samo da bi izvadio rodni list?!
Takođe, zar nije očigledan primer diskriminacije ako je prema prištinskom zakonu omogućeno da „kosovski državljani poseduju i državljanstava drugih država“, ali organizacije za ljudska prava primećuju da „kosovske institucije diskriminišu pasoše svojih građana koje su izdale druge države, tačnije, jedna država – Srbija“ (izvor ovde).
Naravno, ti „diskriminisani kosovski građani“ sasvim slučajno su gotovo isključivo – Srbi.
Jedan primer iz 2015. godine: „Amandmanom na kosovski Zakon o statusu i pravima boraca i žrtava rata, status žrtve priznaje se samo do 20. juna 1999. godine, što srpske organizacije vide kao diskriminaciju i flagrantno kršenje ljudskih prava manjinskih zajednica na Kosovu, a naročito srpske“ (videti ovde). Jer, žrtve među Srbima nastale posle ulaska NATO na Kosovo – recimo, sve one Srpkinje koje su silovali uniformisani borci iz OVK – i nisu ratne žrtve već žrtve, valjda, individualnog, „građanskog“ nasilja, koje pravdu i obeštećenje treba da traže – ličnom tužbom?!
Sledeći primer (pokušaja) diskriminacije glasi ovako: „Iako je prema kosovskom zakonu o specijalnim zaštićenim zonama najstrože zabranjena izgradnja tranzitnih puteva kroz zone kulturno-istorijskih spomenika, među kojima je i UNESCO-ov spomenik manastir Visoki Dečani, kosovska vlada započela je u zaštićenoj zoni oko manastira radove na magistralnom putu Dečani-Plav“ (pogledaj ovde).
Još jedan noviji primer diskriminacije: „iako su po Ustavu Kosova albanski i srpski službeni jezici na Kosovu, u kosovskoj skupštini je prevod sa albanskog na srpski jezik obezbeđen samo poslanicima, dok je ta mogućnost uskraćena novinarima koji prate rad ovog zakonodavnog tela“ (videti ovde).
Čak i kada prištinska administracija blagoizvoli da koristi srpski jezik, to je isključivo na latinici i vrlo često u obliku koji nijedan Srbin zapravo ne može da razume (videti ovde, ovde ili ovde).
I tako bismo još dugo mogli da ređamo. Ne žale se, uvaženi kolega Ljepaja, kosmetski Srbi zato što su besni i razmaženi, već zato što im u prištinskoj državi realno nije dobro. Znam da nikome nije dobro, uključujući i Albance, ali Srbi su još – kao „neprijateljska manjina“ – dodatno diskriminsani.
Sećate se kolega kako ste i Vi sami, pre tri godine, na početku našeg dijaloga (recimo, ovde), vezivali korištenje kolektivnih prava srpske zajednice nekakvom prethodnom „katarzom“, odnosno „priznanjem“ i „pokajanjem“ za „srpske zločine“ koje bi morali da učine preostali Srbi na Kosovu?
Da, Srbi su za Prištinu i dalje „neprijateljska manjina“. A može li se sa takvim pristupom stvarno graditi „multikulturno Kosovo“? I da li se zbilja misli da su Srbi toliko neiskusni da će poverovati takvoj jednoj verbalnoj šećerlemi kao što je „građansko Kosovo“?
(kossev.info)
