PIŠE: Slobodan Antonić
OVO je moj treći tekst na portalu „Sve o Srpskoj“ o nezavisnoj Hrvatskoj 2.0.
Sadržaj prethodnih članaka vidi se iz naslova: Udari na Srbe nisu incidenti, već deonice stoletnog projekta istrebljenja i Građanističko zatrpavanje „Oluje“ – dokle više.
Sada ću, pak, da se pozabavim pitanjem strateške saradnje s Hrvatima u BiH. Saradnja, naravno, već postoji, pre svega u zajedničkom otporu bošnjačkom šovinističkom unitarizmu.
Bošnjaka u BiH je 50%, koliko Srba i Hrvata ima zajedno. Zato se predstavnici bh muslimana trude da vode igru u BiH. Nametanje „svog“ Hrvata u Predsedništvo BiH dobar je primer takvog „vođenja igre“.
S druge pak strane, kao u preferansu, protiv „nosioca igre“ udružuju se dvojica igrača koji „prate“, pokušavajući da izvedu „kontru“.
Dodikov veto na odluku Predsedništva BiH o Pelješačkom mostu primer je (suštinske) srpsko-hrvatske „kontre“ (jedan „prateći“ igrač je povukao više nego drugi, ali su u obostranom interesu uspeli da nadvladaju „nosioca igre“).
Aleksandar Vranješ, međutim – koji metaforu s preferansom i koristi za razumevanje među-etničke politike u BiH – kaže da su takve kontre „pre taktika nego strategija“.
To je sasvim tačno. Savezništvo oko Pelješačkog mosta je taktika. A pitanje strategije je, recimo: treba li podržati hrvatski zahtev, aktuelizovan nedavno, za trećim entitetom?
Dodik je istog dana, kada je obnovljena ideja o hrvatskoj Herceg-Bosni, rekao da je 1995. trebalo napraviti tri entiteta. Ali, onda je naglasio da je sada srpska politika: čvrsto poštovanje dejtonskog Ustava BiH.
OVO je moj treći tekst na portalu „Sve o Srpskoj“ o nezavisnoj Hrvatskoj 2.0.
Sadržaj prethodnih članaka vidi se iz naslova: Udari na Srbe nisu incidenti, već deonice stoletnog projekta istrebljenja i Građanističko zatrpavanje „Oluje“ – dokle više.
Sada ću, pak, da se pozabavim pitanjem strateške saradnje s Hrvatima u BiH. Saradnja, naravno, već postoji, pre svega u zajedničkom otporu bošnjačkom šovinističkom unitarizmu.
Bošnjaka u BiH je 50%, koliko Srba i Hrvata ima zajedno. Zato se predstavnici bh muslimana trude da vode igru u BiH. Nametanje „svog“ Hrvata u Predsedništvo BiH dobar je primer takvog „vođenja igre“.
S druge pak strane, kao u preferansu, protiv „nosioca igre“ udružuju se dvojica igrača koji „prate“, pokušavajući da izvedu „kontru“.
Dodikov veto na odluku Predsedništva BiH o Pelješačkom mostu primer je (suštinske) srpsko-hrvatske „kontre“ (jedan „prateći“ igrač je povukao više nego drugi, ali su u obostranom interesu uspeli da nadvladaju „nosioca igre“).
Aleksandar Vranješ, međutim – koji metaforu s preferansom i koristi za razumevanje među-etničke politike u BiH – kaže da su takve kontre „pre taktika nego strategija“.
To je sasvim tačno. Savezništvo oko Pelješačkog mosta je taktika. A pitanje strategije je, recimo: treba li podržati hrvatski zahtev, aktuelizovan nedavno, za trećim entitetom?
Dodik je istog dana, kada je obnovljena ideja o hrvatskoj Herceg-Bosni, rekao da je 1995. trebalo napraviti tri entiteta. Ali, onda je naglasio da je sada srpska politika: čvrsto poštovanje dejtonskog Ustava BiH.
Zar ne bi muslimani u BiH, tako, konačno mogli da dobiju svoju zaokruženu unitarnu državu, koju neprestano sanjaju? A Hrvatska bi, anšlusom Herceg-Bosne i delova Republike Srpske, značajno povećala svoju stratešku dubinu, te u svom trbuhu dobila tek malenu bošnjačku državu.
Ako je ova analiza tačna, a čitalac neka o tome prosudi, jasno je da je za Srbe flertovanje s idejom trećeg, hrvatskog entiteta poprilično rizična igra.
Hrvati bi, naime, mogli da pridobiju Srbe za saveznike tako što bi im obećali da će u sledećem koraku ići na raspad BiH po principu: hrvatski entitet Hrvatskoj, srpski Srbiji (varijanta 2). Ali, šta bi Srbima jamčilo da, kada dobiju treći entitet, Hrvati ne bi prešli na varijantiu 3: savez sa muslimanima, u cilju uništenja Republike Srpske i proterivanja Srba preko Drine?
Već je primećeno, možda cinično, ali ne i sasvim neistinito, da „priča s Hrvatima nekako uvijek završi isto: Srbi Hrvatima oproste i uđu u savez, Hrvati ih izdaju i počine zločine; Srbi, onda, opet oproste i uđu u savez, a Hrvati ih opet izdaju – i beskrajni dan se ponavlja“.
Ne mislim da je reč o bilo kakvoj „genetskoj predispoziciji“ kod naših poštovanih komšija. Pre je tu reč o specifičnoj političkoj kulturi koja, u više generacija, („jezuitski“) uči da se bez sentimentalnosti ide ka zadovoljenju sopstvenih maksimalnih interesa, te da se svaka prilika do kraja iskoristi.
Ako mislite da je ovaj stav odveć „nacionalistički“, molim vas da napravite misaoni ogled, te da promislite: šta bi Hrvati uradili da su bili na našem mestu 1918. godine? A 1945?
Dakle, hajde da budemo racionalni. Hrvatski nacionalni interesi su takvi kakvi jesu. Zašto bismo bilo šta rizikovali? Pogotovo imajući u vidu da su Srbi u BiH, danas, u relativno povoljnom položaju?
Možemo da nastavimo da pravimo taktička savezništva, koliko god da nam se pruža prilika. Ali, razvezati dejtonski paket zbog hrvatskog trećeg entiteta? I time rizikovati da se sve izgubi? Bukvalno sve?
To može samo neko s inteligencijom kišne gliste.
Siguran sam da politička elita u Republici Srpskoj neće napraviti takvu sudbonosnu i pogubnu stratešku grešku.
Lepo je narod rekao: „Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani“.
Pogotovo onda ako goluba treba da hvatamo s provereno nepouzdanim partnerom.
(sveosrpskoj.com)
