Sve je rečeno u početku, od prvoga on je zakon. Biće kako on kaže ili nema DPS-a sa njim, što bi inače spasilo ovu partiju, ali ne i njega. On je gospodar sudbine čitave ove elektronske predstave, jedini režiser, pisac scenarija i glavni glumac. Ostali su lutke, koje ne znaju za svoju ulogu.
„SPC je najopakiji instrument velikog srpskog nacionalizma“, objavljuje vođa, a svi na daljini ćute, svi u DPS-u, kao i oni koji su kršteni, koje je možda i sam mitropolit spustio u „vodu Jordana“.
Pa svi oni koji su venčali u kanonskoj crkvi kod svog mesnog paroha, popa Jove ili Nikole, Stefana, svi oni čije su najbliže u porodici isti ovi bogobojažljivi oci otpratili u svet večnosti. Svi oni koje niko nikada u ovoj kanonskoj crkvi nije pitao da li dolaze kao Srbi ili Crnogorci, važno je da dođu sa verom u Boga, svi oni koji su iste ove iskrene molioce za našu dušu zvali i pozivaju svoj dom na svoju slavu, na najradosnije trenutke svojih života. Da, svi oni bez obzira na glasanje ovog neverujećeg čoveka ili bilo koji drugi, da li oni mogu prihvatiti ovu ideološku kletvu, ovu mržnju protiv Boga i crkve kao svoj program i vodilju, kao reformu za budućnost, kao plan za svoj zaborav.
Da li da prihvate proganjanje svoje vere, svojih otaca i običaja, svojih slava i tradicije i svojih porodica ili je ovo trenutak da mu svi bez objave za sva vremena okrenu leđa. Njemu bogohulniku, koji po Bogu gazi, a Crkvu pretvara u „doušničku mrežu“ agenta „druge države“. Da, došao je taj trenutak i on će večeras slaviti što je ponovo izabrao sebe i neku novu decu kao statistički dokaz da njegovo ostarelo i potrošeno telo još može preživeti vlastite poraze, a Duška Markovića poslao na mesto sa kojeg je Svetozar Marović uhapšen njegovom zaslugom i sve gubitnike u narodu učiniti „pobednicima“ na kongresu na čelu sa dva najveća gubitnika DPS-a, uz njega gradonačelnika Podgorice Ivana Vukovića i bivšeg ministra odbrane Predraga Boškovića.
Sve on može, ali odvojiti Boga i sveće od naroda nikada, nikada omeaziti crkvu u narodu, jer ona nije partija, nego verujući narod, kao što nije moglo ni razdvojiti narod u ime „petokrake i Tita“. To je prošlost i njegov kraj. Bratoubistvo i neverstvo je greh nad grehovima i zato govor vođe nije samo sraman, već mu je i presuda za sva vremena.
(nacionalist.rs)
