Ko se iole bavio nekom psihologijom morao je da dođe u kontakt sa mikrofacijalnim ekspresijama i njihovim značenjem. Djeluje veoma prosto, makar ako gledate seriju „Lie to me“ – on pogleda osobu, postavi pitanje, sačeka neki grč na licu i kaže da li laže ili ne, da li je zločinac ili pogrešno optužen.
Prokleta realnost i ozbiljna nauka. Ali, ajde da se zapetljamo malo:
„Što ću ja danas ovdje?“
Fantastična fotografija. Sve je u pripremi i treningu. Naravno, posle nekog vremena se i najbolji sportista umori, pa svaki potez bude težak. U konkretnom slučaju El prezidente pokazuje ozbiljnu nezainteresovanost i izgubljenost. Vrijeme, prostor, decenija, partija ili stranka, komunizam ili socijalizam. Visoko dignute obrve praćene spuštenim krajevima usana, uz nagib glave na jednu stranu – ozbiljna zabrinutost – šta ću ja danas ovdje?!
„Ko ti je reka’ da dođeš na Konik?!“
Momenat odbrambeni. Nakon početne izgubljenosti, prvi trzaj očajnika je agresija koja se ispoljava Orjenom i Rumijom između obrva, ramena (ako ih osoba ima, nije slučaj ovdje) malo podignuta – životinjski nagon da se izgleda krupnije, skupljene usne i trzaj glavom naprijed. Moguće da El prezidente nije imao konkretan razlog za ovu agresiju u ponašanju, već je mehanička reakcija u pitanju, „prvi ga šakom“ mentalitet.
„Sad me već malo strah“
Neopravdani izliv agresije iz prethodne fotografije nastavak dobija u pogurenim ramenima, povučenoj glavi, malo dignutoj bradi i otvorenim ustima. „Možda se zajebah na startu“, „što mi je ovo trebalo“… Sad već akteru naše analize dolazi, što bi prost narod rekao – iz guzice u glavu – i shvata da se nalazi u prostoriji sa istomišljenicima. Bolje reći sa svojim vjernim kerberima, poslušnicima, nogo i dupeljupcima. Treća slika je tranzicija – strah me da sam se zajebao.
„Vadi se Mićaš, zapjevaj nešto“
Ne, ne bukvalno. Ali je položaj tijela nevjerovatno sličan pjevačima kada pokušavaju da probude emociju kod publike. Sa usana skoro da se može pročitati „Ja sam rođen u cveću livada…“ Ruka nekontrolisano ide na grudi, što ovaj skrinšot hvata mutno, ali dovoljno – jer je sad nastupila faza pravdanja. Unutrašnji dio obrva podignut, rekao bi neko – skoro pa suza, ruke lete, približavanje mikrofonu. Ramena malo skupljena ka naprijed, jer govornik sada pokušava da se poveže sa publikom.
„Odustajem, nema više snage, idem u Dubai“
Potrebna je nevjerovatna energija da bi se prošlo kroz prve 4 faze gore opisane. Potpuno je razumljivo da akter dešavanja osjeti u jednom trenutku potrebu da odustane i da mu odlutaju misli. Pogled izgubljen u daljinu, opušteno čelo, bez grča na licu – ili u opuštanju, El prezidente je odlutao. Zasitio se i sebe i svih oko sebe. Mašta.
„Back to reality“
Snap! – pisalo bi u stripu izviše glave El prezidentea. Nakon maštarije prošla ga je jeza realnosti i shvatanje da se vratio u borbu. Ruke se skupljaju u piramidu moći, Orjen i Rumija rastu, ispod lijevog oka imamo blagi trzaj usnom ka gore – gađenje. Postavlja se pitanje, a ne može se odgovoriti samo sa fotografije – gađenje sobom, skupom, prisutnima ili svojim akcijama… Neka ostane nepoznanica. Ovdje se izgovaraju riječi o odbrani, o tekovinama… O!
Važno je da njemu samom nije dosadno sa sobom.
(Veselin Popović/nacionalist.rs)
