“Dva dana pred hapšenje telefonom me je pozvala Marija Desivojević Cvetković, potpredsednica Delte za strategiju i razvoj. Obratio joj se jedan prijatelj i rekao joj kako će “Mišković biti uhapšen u roku od tri dana”. I Marija me je pozvala iste večeri. To nije bio uobičajen poziv, jer saradnici me nikad ne zovu uveče. Posebno je njeno pitanje zvučalo neobično: “Možete li da dođete kod mene da gledamo Ligu šampiona?”
Marija živi blizu mene, na nekih stotinak metara, ali ona zna da ja sa svojim saradnicima ne gledam utakmice Lige šampiona. Shvatio sam da blefira, jer je htela da bude sigurna za slučaj da neko prisluškuje naš razgovor. “Dolazim”, rekao sam i za koji minut bio kod nje. Rekla mi je kako je sve gotovo, kako ću sigurno biti uhapšen i kako se još samo razmišlja o tome koji je dan najpogodniji da mediji objave tu vest. Vest će sigurno biti udarna. Ni tada nisam bio ubeđen u to što je javio Marijin prijatelj. Rekao sam joj: “Nemoj, molim te, da se sekiraš, to ne može da se desi.”
(…) Početkom decembra, neposredno pred hapšenje, Marija, zatim Dejan Jeremić, potpredsednik Delte zadužen za operativne poslove, i ja otišli smo u Moskvu da obiđemo gradilište na kome smo zajedno sa mojim prijateljem Branislavom Grujićem podizali veliko stambeno naselje, i dogovorimo detalje oko izvoza srpske hrane na rusko tržište.
Poslednjeg dana našeg boravka tamo zazvonio mi je mobilni telefon. Zvao je Tomislav Nikolić. Pošto su uveliko kolale priče da ću biti uhapšen, našalio sam se i pitao ga otkud mu hrabrost da pozove mene, državnog neprijatelja broj jedan. Odgovorio mi je ovako: “Uvek mogu da te pozovem. Zašto ne bih mogao, ja znam da ti sve radiš pošteno.” Kazao sam mu da sam u Rusiji i da se upravo tog dana vraćam u Srbiju.
“Vidiš, priča se da će me uhapsiti”, dodao sam. Rekao je doslovce: “Tebe ne mogu da hapse. Nema razloga.” Bio je u pravu samo u drugom delu svoje izjave. U prvom, nije govorio istinu, kao ni mnogi drugi političari, pre i posle njega.”
Mišković je, između ostalog, prvi put otkrio šta je sve doživeo kada ga je 2001. godine oteo zemunski klan:
“U ponedeljak 9. aprila 2001. u 8.15 ujutru, u blizini Geneksovezgrade u kojoj se tada nalazilo sedište Delte, bio sam otet iz svog automobila. Dolazio sam na posao i otprilike na dvesta metara od garaže jedan tamnoplavi audi preprečio je put alfa romeu u kojem smo bili moj vozač Krle i ja. Iz audija su izašla trojica muškaraca sa fantomkama, naoružani automatskim puškama. Četvrti otmičar ostao je u audiju, za volanom. Jedan je otvorio vrata mog vozača, drugi moja. Počeli su da nas izvlače iz kola. Pokušao sam da se odbranim, ali dobio sam najpre nekoliko udaraca u grudi, a onda i jedan u potiljak. Taj udarac u potiljak bio je vrlo jak, po svoj prilici je izveden kundakom puške. Krleta, inače vrlo krupnog čoveka, ubacili su u gepek našeg automobila, a mene su ugurali u njihov auto i stavili mi široku lepljivu traku preko očiju i usta. Kratko su me vozili tim automobilom, a onda prebacili u drugo vozilo i odvezli me na nepoznatu lokaciju.
Kada je sve prošlo, general Mile Novaković mi je predložio da tačno vidim gde sam bio, ali nisam hteo da idem. U svakom slučaju, bila je to neka garaža s kanalom na sredini. Dok smo joj prilazili, osećao sam kako mi se blato lepi za cipele. Kada smo ušli, rekli su mi da idem uza zid. Onda sam čuo kako otvaraju neki gvozdeni poklopac. Ispostavilo se da je to bio poklopac od šahta. Morao sam da se spustim u kanal za popravku automobila, a onda i u šaht na njegovom dnu. Spustio sam se metalnim merdevinama, neko od njih sišao je sa mnom, a onda sam ga čuo kako se penje nazad. Kada je izašao iz šahta, čulo se zatvaranje poklopca.
Osećao sam da mi je samo jedna ruka slobodna, ali nisam shvatao šta se tačno dogodilo. Druga ruka vezana je lisicama za alku na zidu. Prostorija je bila minijaturna, možda metar sa metar i po i bila je slabo osvetljena žućkastom sijalicom. Odozgo je kapala voda, a pored mene je bila neka polomljena stolica. Sve je to – kasnije će se saznati – pravljeno da bi se dovodili oteti.
Moram da kažem da su se otmičari korektno ponašali. Nije bilo dodatnog zlostavljanja. Ali upozorenje je bilo više nego jasno: „Ne skidaj traku sa očiju. Potrudi se da nas ne vidiš. Za tebe je bolje da nas ne vidiš.” U takvoj atmosferi, u skučenom, polumračnom, vlažnom i hladnom šahtu teško je da se čovek ne uplaši. Bilo je jasno da imam posla sa opasnim ljudima. Pokušavao sam da racionalno analiziram stvari, ali ništa što mi je padalo na pamet nije ulivalo nimalo optimizma.
U šahtu je bilo užasno hladno. Kad sam se požalio, doneli su mi vunene čarape, one bele, pletene. Nešto kasnije i dva ćebeta da se u njih umotam. Donosili su mi vodu u flaši, dozvoljavajući da flašu držim u rukama. Jedan od kidnapera govorio je bosanskim akcentom. Hteli su da pomislim kako traže pare za Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Ali nisu to baš najveštijeradili. Odmah sam posumnjao u tu priču”…
Mišković je izneo detalje pregovora o otkupu, kako su ga povremeno izvlačili iz šahta i odvodili na nepoznatu lokaciju da obavi telefonske pozive, o jednom razgovoru sa Dušanom Mihajlovićem, kako su jedini trag bili ćevape koji su mu doneli i rukovanje sa čovekom čije lice nije mogao da vidi za koga će se ispostaviti da je Dušan Spasojević, ali i kako je posle 18 sati ostavljen na putu sa kapom i 10 evra za taksi”…
(nedeljnik.rs)
