PIŠE: Slobodan Reljić
Iza neplodnih političkih natezanja i ekonomskog opadanja, kojima se daju svi medijski prostori, idu ozbiljni tokovi koji zaglibljuju društvo i mute perspektive. Recimo, Bolonjska deklaracija.
Da, Bolonjska deklaracija u koju smo nevoljno uvukli naše univerzitete, jer su nam pripretili da je evropska, pa kad oni to uzimaju – ko smo mi da to odbacujemo. Iza tih nepromišljenih pristajanja i banalnih opravdanja sada se podiže veliko smetlište sve bezvrednijih diploma, lažnih doktorata i opšteg nepoverenja u – najvašu instituciju znanja u društvu. Znanje sad počinje da smrdi na trulež. To se lepo oslikava i u upravo izašlom Zborniku sa naučnog skupa „Nacionalni identitet i bolonjska koncepcija univerziteta“ koji je pre nekoliko meseci organizovan na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu.
Dvadeset je godina od donošenja Bolonjske deklaracije. Tog 19. juna 1999. stavljeno je na nju 29 potpisa ministara orazovanja, uglavnom iz Evropske unije. Podsećamo da je to bilo u vreme NATO agresije na Srbiju, tako da su srpski univerziteti ušli u to, što se uzvišeno zvalo „Bolonjski proces“, pola decenije kasnije.
Na ovom skupu na Palama smo se podsetili da taj dokument izvanredni pominje i nas, doduše, eufemistički kao „situaciju u jugoistočnoj Evropi“ (posle će nas unaprediti u Zapdni Balkan), te da bi to „trebalo da bude dodatni argument u prilog ‘važnosti obrazovanja i saradnje u obrazovanju’ za ‘razvoj i jačanje stabilnih, miroljubivih i demoratskih društava’“.
Birokratski dirljivo.
Šta se nama, poludivljim sa Jugoistoka, obećavalo u Bolnjskom procesu?
Isto što i danas. Put u Evropsku uniju. A kao šargarepica je bilo, ono čemu ni jedan malograđanin nije mogao da odoli: da će i „naša deca“ moći da se školuju gde god u Evropi. Svaki „sitni buržuj“ tu misli baš na svoje jedinče.
I? Ništa.
U zemljama bivše Jugoslavije se „omiljeni koncept mobilnosti pretvorio u svoju karikaturu, u takozvani odliv mozgova“, konstatovaće sada Vladimir Milisavljević sa beogradskog Instituta društvenih nauka. Prosto: vi školujte svoju decu a mi ćemo posle da vidimo kakvih nam profila i ljudi nedostaje i uzećemo tu radnu snagu.
„Sitni buržuj“ u rastočenom buržoaskom društvu, u kome više nema ni komeptitivne ekonomije ni demokatskog poretka, i to vidi kao dobitak, ali normalno društvo – ne. Naprotiv.
I dok smo mi tako hrlili u svetlu budućnost i s verom u „sreću naše dece“ rušili Univerzitet – kao najvišu instituciju nacionalnog znanja – a koji smo posle dva veka napora podigli, „univerziteti najmoćnijih zemalja, poput Nemačke, pružaju najviše otpora Bolonjskoj reformi, ili bar nastoje da njene preporuke, koje ionako nisu obavezujuće, primene selektivno, kao što se radi u Francuskoj“.
Pa, šta mi tu možemo, reći će „lumpen buržuj“, nadajući se i dalje ličnom dobitku. Muka ovog društva su, naravno, što je taj antidruštveni sloj, kao najbučniji i najbeskrupulozniji, postao nosilac centralnog pogleda na svet u ovoj javnosti. I što se to uklapa u „pogled na svet“ našeg „reformisanog univerziteta“, a tek što se saobražava s našim srednjoškolskim sistemom, koji se upravo ponovo reformiše, da se i ne govori.
Tako smo se „mi“ tih bolonjskih „preporuka“ držali kao pijan plota i svako pogoršanje tumačili kao napredak – koji se još ne vidi. Ali, biće dobro. Pa, šta je uopšte izbor. Moto naših života već četvrt veka je: EU nema alternativu!
I ta mudra ideja se ne napušta ni danas. Pre bi se moglo reći da je postala sistem.
Kad je ove godine objavljena Šangajska lista koja određuje rang univerziteta u svetu i kad je najbolji univerzitet „na Zapadnom Balkanu“, pao u grupu „od 401 do 500“ a bio je „od 301 do 400“ znalo se da „nikako ne možemo govoriti o neuspehu, jer smo i dalje među 500 najboljih univerziteta u svetu“, obelodani „glavni menadžer“ (da kažemo zbog rodne ravnopravnosti, pošto nam je Bolonja donela tu vrstu napretka – „menadžerka“) Univerziteta u Beogradu Ivanka Popović.
Normalno da pad nije neuspeh, jer otkad je sveta i veka rang-liste se i prave da bi oni koji su bliže kraju znali da su na putu napretka. Tako nam se Univerzitet pretvara u Olimpijadu. Nek Bog poživi velike misli Pjera Kubertena.
Javnosti koja je sada, pored napretka „Crvene zvezde“ i „Partizana“ u evropskim fudbalskim kupovima, za Šangajsku listu zainteresovana kao deca u vrtiću za objašnjenja kako tete nisu mogle jutros da daju dva jajeta na oko nego onu mutnu kašu, još direktinije je autoritativno objašnjeno: „Mi smo najavili da ćemo zbog određenih parametara, koje ove godine ne možemo da ispunimo, skliznuti na Šangajskoj listi, samo nismo znali za koliko će to biti. Sticajem okolnosti, Univerzitet u Beogradu imao je u protekle dve godine doprinos koji sada ne postoji. Zbog tih nekoliko poena došlo je do velike promene.“
Šta da se kaže? Tih nekoliko poena!? Pa i „Mančester junajted“ od najboljeg tima na svetu danas deli samo desetina golova koje oni sada ne mogu da daju kad treba i kome treba. Doduše, oni se bar ne nadaju kako će ih promena nekih zakona vratiti na rang-listi.
A „glavni mendžer“ BU, naravno, da se „nada da će se novim zakonima (Zakonom o fondu za nauku i Zakonom o nauci i istraživanju) u narednom periodu Univerzitet u Beogradu polako konsolidovati i stabilizivati poziciju na Šangajskoj listi“. Kako, kad nam te zakone pišu oni koji su nam „kao ponudu koja ne može da se odbije“ tutnuli Bolonjsku deklaraciju? Pa, ako išta o njima znamo, znamo da su dosledi u tuđem padanju.
Krajnje vreme bi bilo da priznamo bar sebi da ovaj pad nije slučaj od „nekoliko poena“. Posudićemo nekoliko slikovitih činjenica.
Ovo nije naučni rad i ne obuhvata sistematizovano promašaje reforme na tragu Bolonjske deklaracije, već samo ilustracija trenda.
Na primer, zar nismo dobili master što vam niko ne bi znao objasniti čemu služi – valjda si diplomirao a magistrirao sigurno nisi. Jer, „od negdašnjih četverosemestralnih studija koje su na pravi način pripermali i usmeravali, ali i selektovali kadar za kasnije pisanje doktorskih teza, dobili smo nakaradne master studije koje nemaju nikakav kriterijum i liče na protočni bojler kroz koji prolazi sve“, reći će na Palama profesor Goran Maksimović sa Univerziteta u Nišu, podsećajući kako je nekadašnji u društvu nesumnjivo respektibilni čin doktoriranja dogurao da se ističe „slučaj jednog revnosnog profesora koji je mentorisao za nekoliko godina ravno 110 odbranjenih doktorata“.
Kakva je razlika iza tako odbranjenih doktorata i kupljenih falsifikta? Vrlo mala, pa zato oni najambiciozniji momci nemaju strpljenja da se bave sitnicama. A onda je ta prljava voda izbila i u najvišim državnim institucijama. I ništa.
Ne stide se ni profesori-mentori, ni doktorandi koji nisu znali ni da imaju mentore, jer su oni svoj doprinos davali u tvrdoj valuti „pouzdanoj vezi“.
Na redovnim studijama su operacije bile malo složenije. Trebalo je smanjiti to prokleto gradivo od koga „normalnog studenta“ zaboli glava. Insitucionalno gledano: trebalo je studije učiniti „efikasnijim“, pa da svako ko pokaže dobru volju „može da položi“, a ne samo bubatori. Uostalom, tu je čuveni argument: šta će to fakultetsko znanje čoveku „u praksi“. Našoj praksi neznanje je sasvim dovoljno. Ono je danas ponos i dece i roditelja, a postaje i škola i nastavnika.
Važna je diploma. Ćaga. Da se pokaže kad traže, a posao će ti i onako naći roditelji ili učlanjenje u partiju na vlasti.
Mnogo znanja može da zbuni dobrog đaka – govorili su državni sekretari i dobri profesori, brinući da ozbiljni ispiti donose nepotrebne traume. To je za kinesku decu. Mi ćemo pelcovati protiv znanja. Uvešće se i obavezna vakcina. I, valjalo je za početak izvesti reformu tih starih (najbolje i da se kaže komunjarskih) struktura.
Marš preko institucija i reda krenuo je „kroz instrumetalizovanje studentskih organizacija na čije čelo su postavljani… (studenti) koji su onda iz jeftinih ličnih interesa, često bez svesti o odgovornosti, a još češće korumpirani nekim sitnim privilegijama i obećanjima o brzom zapošljavanju, o stipendijicama po trećerazrednim evropskim univerzitetima, vršili bezočan pritisak da se predmetni sadržaji skarćuju po svaku cenu i bez bilo kakvog orazovnog opravdanja“ (prof. Maksimović).
A ko sme da ne posluša studenta!? Pa, valjda „naša deca“ najbolje znaju šta im treba!
Ti studenti onda i ocenjuju profesore, te se kao najpoželjniji nađu oni koji drže do neupitnog „liberalnog progresa“, a što se svodi na to da kao najpoželjnije kadrove „imamo one koji su spremni da trguju svojim naučnim uverenjima ili da formiraju iskrivljene naučne stavove u duhu aktuelne autokolonijalne svesti, samo da se ne bi nekom zamerili ili da ne bi ostali uskraćeni za neku tuđinsku stipendijicu“.
A stipendijica po stipendijica i postaneš međunarodni ekspert po tome što niko ne zna šta u stvari znaš. To se boduje. Udružiš se sa pet-šest takvih iz više zemalja i skrojiš neki „originalan naučni rad“, eto te u međunarodnom časopisu. Vrh, brate!
„Učenje za učenje“. Život, moral, društveni (nacionalni) angažman, kako to zaludno zvuči. Uzmi svoje jevanđelje po Bolonji pa budi vernik po meri vremena, anđele.
Tako se suštinski demontira univerzitet koji je utemeljio Vilhem fon Humbolt a koji je imao „za cilj nacionalni preporod baziran na univerzalnim evropskim vrednostima slobodnog humanističkog obrazovanju i principu samostalnosti naučnog istraživanja“ (prof. Mišo Kulić), reklo bi se paradoksalno, uspostavlja kao institucija koja je „jednako i bez izuzetka neprijateljska prema posebnosti svakog naroda“. Ali, ipak, u neuporedivo većim problemima su mali narodi koji su ugurani u „kolonijalne demokratije“ u kojima je svaka nekorporativna inicijativa sistemski problem.
Jer, kao što uočava prof. Mišo Kulić, Filozoski fakultet iz Istočnog Sarajeva, „takvoj nadnacionalnoj koncepciji društva, izraženoj u bolonjskoj koncepciji obrazovanja, ne trebaju nacionalne i kulturne posebnosti, već depersonalizovane nacije i kulture koje sopstvene istorijske i uopšte sve duhovne vrijednosti poslušno redukuju na vrijednosti profita“.
Ćuti i radi. Drž’ se doniranih projekata. I stupaj napred. Kad se probudiš suočićeš se s dostignućem da je preko trećine mladih diplomiranih Srpskinja i Srba menadžerske struke.
Deda bio ratar, otac mašinbravar il inženjer, sin menadžer. Deda prodavao pšenicu i svinje, otac lance, katance i hidrocentrale, a sin maglu. Dedina roba je tražena u Beču, očeva u Africi, a sinu ostaje da se spakuje i ode u Nemačku pa radi šta njima treba.
Tako se u našoj „industriji znanja“ proizvodi onaj Muzilov „čovek bez osobina“. Biće šta bude. Zasad je najbolje da je – migrant. Jer, geografski polažaj mu daje veliku prednost u odnosu na one iz Sirije, Iraka, Toga ili Nigerije. Lako se na to odlučuje jer nije čitao lektiru „Domovino, ti si kao zdravlje“, a kamoli „Roman o Londonu“.
Razoačarani roditelji koji nikad nisu postali „srednja klasa“ na nemačkom niovu i raspadnuto društvo u kome si najbolji član ako mu se skineš s vrata – pomaže mu da se odluči bez razmišljanja. Homo sapiens koji je bio stigao do nivoa da je cilj da se popne do homo academicus–a sistemski se svodi na homo economicus–a. U praksi, sluga koga prava ne mogu ni zanimati. Tabloidi i rijaliti programi srediće im da ih ne brinu te bezvezne stvari.
Biće šta biti mora. A mi ćemo, po novoj filozofiji sitnoburžoaske ideologije, kojom nas je podarilo potrošačko društvo, znati da je najbolje to prihatiti.
Neka ide do đavola onaj pesnik, /Volovi jaram trpe a ne ljudi/ Bog je slobode dao za čoveka/, podbunjuje decu i – zabrani da se u školu dolazi u majicama s likom Gavrila Principa. Verovatno se nije mogao načuditi kad je čuo da ima nekih u srpskom društvu koji misle da to nije u redu.
Ne razumeju novu ulogu škole – u njoj je podsećanje na terorizam, sem američku zaštitu „nacionalnog interesa“, nepoželjano i treba biti zabranjeno.
„Kultura sećanja“ se sistematski zamenjuje „kulturom zaborava“. Sećanje sada treba da posluži samo da možeš razabrati razliku između „koka-kole“ i „tonik-votera“ posle reklama koje su emitovane za vreme teniskog meča ili neke manifestacije u kojoj se koriste veće lopte i različitih boja.
Znanje koje se stiče na Univerzitetu, kako kaže Jirgen Habermas, sve češće se pojavljuje kao kviz i proizvodi se da posluži u uspostavljanju reda u donošenju takvih kardinalnih odluka.
„Industrija znanja“ učenje nacionalnih stvari vidi kao zatucanost protiv koje se valja boriti svim sredstvima. Setite se, recimo, ko su bili najprogonjenije ličnosti u vreme ubrzane tranzicije kad su započinjale i reforme obrazovanja?
Najviše su „u tom procesu različitim vrstama omalovažavanja bili izloženi istaknuti pisci, umetnici i naučnici, kao i brojne druge istorijske ličnosti i događaji, nacionalne legende i mitovi, koji su imali i imaju važnu identitetsku ulogu u svesti srpskog naroda“. Udaralo se i razvlačilo po brlozima, služilo podsmehu „na početku XXI veka“ ono što je vezano za Svetog Savu, Dositeja, Vuka Karadžića, Njegoša, Andrića, Crnjanskog, Vaska Popu, Dobricu Ćosića, Milorada Pavića…
Stavljali su se u banalnost „(neo)liberalnog projekta“ i ocenjivali kao jela „majstora kuhinje“ u TV-emisijama. Ne, ne. To nije ono što će nas voditi putem koji je ocrtala Bolonjska deklaracija ili Globalni svetski obrazovni projekat. A mi tu ne može dopustiti nikakva odstupanja.
Dok su naši reformatori tako stupali u budućnost uzdignuta čela i bez „smaranja mozga“, one zemlje „koje su bar malo držale do svog državnog dostojanstva i koje su vodile brigu o očuvanju svog nacionalnog identiteta nastojale su da se što organizovanije suprotstave tim reformističkim koncepcijama“. A „na srpskim univerzitetima desilo se upravo suprotno“ (prof. Goran Maksimović).
Posledice su nepovratno truljenje i raspadanje finog univerzitetskog tkiva koje se plete decenijama, u hiljadama glava i u milionima činova.
Naši univerziteti su danas sve više kao „pokondirene tikve“ – sve su bliže Bolonji, ali sve dalje od univerziteta. Što je iz stajne tačke inferiornih provincijalaca dostignuće.
Ko se danas seća ko to beše Stevan Sremac. Da nije bilo onog filma i Dragana Bjelogrlića, Vojina Ćetkovića i Lepe Zone svi bi mislili da je to neki ribolovac sa Krčedinske Ade koji se sprema da nastupi u „Parovima“ ili „Zadruzi 3“.
Koliko znamo, takve su nam i ocene. Jer, neko to (Jugositok ili Zapadni Balkan, svejedno) iz Šangaja gleda sve. Ove godine na Šangajskoj listi ponovo je rangiran Univerzitet u Zagrebu, u grupi u koju je pao i Beogradski – između 401. i 500. mesta. Univerzitet u Ljubljani u grupi između 501. i 600 mesta. Univerzitet u Novom Sadu rangiran je, kao i prošle godine, između 901. i 1000. mesta. Ostale zemlje regije nemaju predstavnike među hiljadu najboljih.
Ako mi Srbi želimo da ostvarimo večnu želju naše malograđanske pameti „da budemo lider u regionu“ a da se slučajno ni po čemu ne ističemo i ne provociramo braću i komšije, što se tiče srpskih univerziteta – na pravom smo putu.
(sveosrpskoj.com)
