PIŠE: Zoran Panović
Ne samo što nije fasciniran Vučićevom Srpskom listom kao potencijalnim partnerom, trenutno najpopularniji albanski političar na Kosovu Aljbin Kurti, još nije pomenuo ni Đilasovu Deklaraciju o pomirenju srpskog i albanskog naroda, kao mogući gest dobre volje i normalizacije kroz demokratizaciju.
Pomalo Kurti kod Vučića i njegovih, iako još nije premijer ‘lažne države’, već budi perverznu nostalgiju za Haradinajem, dok će lider Samoopredeljenja nešto odgovoriti Đilasu verovatno kad i Ante Gotovina odgovori Vulinu na pitanje – da li je ustaša? A Vulin kao neformalni Vučićev ministar za Hrvatsku već dugo čeka na taj odgovor.
Ipak, u srpsko-albanskim odnosima, mnogo je manje paralelnih dimenzija nego u srpsko-hrvatskim.
Na primer, zar nije nadrealna pojava pre neki dan Tončija Huljića u ‘Žikinoj šarenici’ na Pinku. Dok je Tonči pevušio i svirao neki piano, Žika je pored cupkao i tercirao. Eonima daleko od onog ikoničnog prizora kad je 5. oktobra 2000. deprimiran stajao na ulici, iza u kadru je bila ogaravljena zgrada RTS, a on kaže – ‘e, jebem ti ovakvu demokratiju’.
Pre neko veče u Užicu na Etno samitu zajedno su nastupili srpski i hrvatski nacionalni folklorni ansambli ‘Kolo’ i ‘Lado’. I sve se ovo dešava dok Srbija i Hrvatska nastavljaju da glumataju balkansku Indiju i Pakistan.
Čudno je da neko od onih koji bi maketu S-400 držao u kući kao sliku Alana Čumaka, još nije u igru ponovo ubacio ‘Vladu Republike Srpske Krajine u izbeglištvu’, kao odgovor na pitanje ćirilice u Vukovaru, odnosno na svaki srbomrzački grafit u Hrvatskoj čiji autori verovatno ne znaju koliki su stepen povezanosti postigli Dubrovnik i Trebinje.
Malo razonode unela je ovih dana i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović sa par nespretnih izjava – da je bila nesrećna što je živela kao cura u ‘totalitarizmu’ iza ‘željezne zavjese’, odnosno da je bila tužna što je njen omiljeni nogometni klub Rijeka, osamdesetih godina prošlog veka, bio ‘nekakav rezervni klub za Partizan i Zvezdu’. Hrvatska predsednica je pre neki dan bila na jubilarnom koncertu Prljavog kazališta u Zagrebu.
Kao što nije bila na jubilarnom koncertu Pankrta u Stožicama jer sad bi bilo interesantno da je citirala onaj čuveni stih – ‘U mraku se skriva železna zavesa/Še mrtvi konji ne morjo več u nebesa’.
Ostaje zaista bizarna činjenica da su u istoj zemlji bili gradovi kao Rijeka i Kosovska Mitrovica i da su jednom čak finale Kupa SFRJ u fudbalu (Kup maršala Tita) igrali Rijeka i Trepča (1978) i da je ekipa s Kantride pobedila sa 1:0, a da je doajen sarajevskog ‘nju primitivsa’ Elvis DŽi Kurtović pevao da će ta zemlja biti bolja kad Supermen promeni pol, kad DŽoni Štulić bude svirao tezge po Sovjetskom Savezu, a ‘velika četvorka’ budu Partizan, Hajduk, Rijeka i Trepča.
Od hrvatske predsednice sigurno ne možete očekivati ‘normalizaciju jugoslovenskog iskustva’ (eksperimenta). Ona se sigurno ne bi setila da su nekad Metaloplastika iz Šapca (rukometni prvak Evrope) i Cibona iz Zagreba (košarkaški prvak Evrope) igrali revijalnu utakmicu u malom fudbalu, i da je žreb učinio da se u Kupu UEFA sastanu Radnički iz Niša i Hajduk iz Splita i da je vetar na Poljudu pomerao loptu Simoviću sa bele linije sprečavajući ga da degažira kako je naumio. Sve što je bilo nekad normalno, danas deluje nadrealno.
Kolinda i Vučić su školski primer ‘spojenih sudova’. Bar kad je u pitanju HNK Rijeka. Deca iz srpskih porodica iz Like, Zadra i Rijeke gostovala su 2017. u Beogradu u okviru letnje svetosavske škole srpskog jezika i kulture. Tom prilikom primio ih je predsednik Vučić koji je otpočeo razgovor, pa je dečaka Tina upitao za koga navija, a ovaj je kao iz topa odgovorio – za Rijeku. Vučić ga je kao fol kritikovao i predložio mu da navija za malo veći klub od Rijeke, Dinama ili Hajduka – dakle, za Zvezdu ili Partizan.
Naravno, u Hrvatskoj ni liberalni krugovi nisu propustili da Vučićevu izjavu etiketiraju kao recidivirajuću na politiku koja je upravo najviše koštala Srbe u Hrvatskoj. Vučić je tada priuštio hrvatskoj javnosti njegove čokoladice (znate već Kolindine muke sa srpskim čokoladicama).
Mogao je Vučić dečaku Tinu, malom navijaču Rijeke (koga se nije setila ni Kolinda ovih dana) da ispriča kako je gluvonemog igrača Rijeke Damira Desnicu (koga Kolinda takođe nije pomenula) na Santjago Bernaeu belgijski sudija Roger Šoeters isključio zbog prigovora!!! Mogao im je dugo pričati kakav je majstor fudbala bio Damir Desnica (sustizao sopstveni centaršut, što neko reče), kao što je majstor u književnosti bio Vladan Desnica. Možda im je mogao i reći da su Srbi. Kao što i Kolinda nije pojasnila da li je Desnica tada zauzeo mesto nekom talentovanijem Hrvatu u tom trenutku.
Inače, posle Juventusa i Reala, Crvena zvezda odmah nakon Barija, najslavniji je tim koji je igrao na Kantridi: Deveto je to bilo kolo prve savezne lige 1991. Nikada do tada na Kantridi nije viđeno toliko hrvatskih zastava i nacionalnog naboja, kao i osiguranja.
Nakon događaja na utakmici Hajduk – Partizan, provaljivanja u teren i paljenja jugoslovenske zastave na Poljudu, milicija je pretpostavljala da bi se nešto slično moglo dogoditi i na Kantridi. Bacaju se baklje u teren, Armada kamenuju Delije i miliciju… Ali, eto i Armadi koja je pre par godina brodom došla na gostovanje u Split, Torcida je pevala – Morem plovi jedan mala barka. I to je ‘jedinstveni kulturni prostor’.
Predsednik Vučić priredio je pre neki dan doček za predsednika Demokratske Republike Kongo Feliksa Antoana Čisekedi Čilomba. Uvaženi gost Beograda je naglasio da Kongo podržava Srbiju u svim njenim poduhvatima. Da li znate da je ‘kongo’ bio i žanrovski termin za jedinstvenu drugu ligu SFRJ u fudbalu. Kažemo jedinstvenu, zato što je ona dugo bila podeljena na dve, danas moderno rečeno, divizije – istok i zapad.
Stvaranjem jedinstvene došlo je neminovno do koncentracije kvaliteta i do velikih duela Pelistera iz Bitolja i Dinama (potonje Cibalije) iz Vinkovaca, Trepče iz Kosovske Mitrovice i Gošk Juga iz Dubrovnika, Teteksa iz Tetova i Iskre iz Bugojna, Leotara iz Trebinja i Belasice iz Strumice, Varteksa iz Varaždina i Galenike iz Zemuna. Baš nadrealno, kao slovenački policajci u jedinici saveznog SUP-a na Kosovu 1981. prilikom gušenja demonstracija.
Dobro, noge su se lomile i u ‘seriji A’, na primer ona Nenada Gračana (pre Hajduka igrao je takođe za Rijeku), ali su uklizavanja u ‘kongu’ bila kudikamo učestalija i rizičnija.
Ispovesti Bajra Župića na temu udaraca u zube i noge nisu bila za mlađe od osamnaest godina. Bio je ‘kongo’ i rasadnik talenata: Pored Bajra Župića (Novi Pazar), tu su bili Sulejman Halilović (Dinamo Vinkovci), LJubinko Drulović (Sloboda Užice), Miralem Zjajo (Iskra Bugojno)… U splitski Hajduk iz užičke slobode stigao je desni bek Željo Berić, a iz zemunske Galenike centarfor Miloš Bursać. U ‘kongu’ nije bilo nacionalističkih ispada kao u ‘seriji A’.
Klubovi su više tretirani kao gradski (čaršijski) i regionalni, a ne kao nacionalni simboli. Evo primera: U Vinkovcima nije bilo gadno ako je neko došao kao deo ‘konga’. Sećam se kako su mi fudbaleri Slobode iz Užica govorili da su u Vinkovcima uvek bili ‘simpatične Ere’, a ne četniks Srbi, kao što su gosti u Užicu bili ‘simpatični Slavonci’, a ne genocidni Hrvati. Nikšić je, na primer, bio mnogo rizičnije gostovanje za srpske drugoligaše od Vinkovaca.
Ali, teško da je bilo voza iz Beograda sa navijačima Zvezde koji nije kamenovan u Vinkovcima, tom grdnom sudilištu – najvećem železničkom čvorištu bivše nam zajedničke zemlje i glavnom toponimu navijačkog križnog puta od Beograda do Zagreba.
Rogačica je najbliža Bajinoj Bašti i pitanje je da li hrvatska predsednica zna da je u vreme totalitarizma u Rogačici postojao fan klub Hajduka iz Splita. Kao što je u čuvenoj štampariji ‘Vesti’ na Beloj Zemlji iznad Titovog Užica, kod direktora Jova Ostojića, odštampan jedan broj splitskog satiričnog lista ‘Berekin’ (neka vrsta preteče ‘Ferala’) koji tih osamdesetih niko u Hrvatskoj nije smeo da odštampa. I da se afera podigla do saveznog nivoa.
Tada mladi novinar Boban Tomić je ‘Bajinobaštanske novine’ sa pričom o Hajdukovom fan klubu u Rogačici poslao u Split, a ekipa iz ‘Berekina’ je u očajničkoj potrazi za štamparijom videla da su odštampane na Beloj Zemlji, pa su i pohitali ka njoj.
Na Beloj Zemlji je štampan i čuveni tinejdž magazin ‘ITD’, koji je uređivao moj stariji drug Petar Cvijić, i to u tiražu od skoro pola miliona primeraka.
‘Do neba sega železna zavesa/utaplamo se u rdeči pesi/ krpamo lukne u železni zavesi’.
