PIŠE: Slobodan Antonić
Doživotna robija za Karadžića donela je, očekivano, provalu šovinističkog resantimana bošnjačkih „građanskih“ komentatora prema Srbima i Republici Srpskoj, ali i, pomalo neočekivano, uzbuđeno autovanje beogradskih „liberala“ kao licemera i antiliberalnih delatnika.
„Presuda Karadžiću pokazuje da su Srbi kao bakterije“, prokomentarisao je jedan Bošnjak (ovde), dodavši: „Ima ih mnogo, većina je bezopasna, veliki broj ih je čak dobro za čovječanstvo, ali ima ih par koje te žele ubiti i kvare reputaciju za ostale“.
Na to mu je odovorio Aleksandar Lambros, nekadašnji VIP bloger B92 kome su, kako sam kaže (ovde), „dosadila drugosrbijanska sr*nja“: „Tako su nacisti poredili Jevreje s bakterijama. Nastavak znamo“ (ovde).
Naravno, uništenju neke etničke, religiozne ili političke grupe uvek je prethodila dehumanizacija u jeziku: „bakterije“, „pacovi“, „gamad“, „bubašvabe“ itd.
Lambrosu je, inače, tviter administracija nedavno privremeno blokirala nalog pod optužbom da „slavi nasilje“ time što je – pazite sad – čestitao 9. januar, Dan Republike Srpske (ovde)?!
Poređenje Srba sa bakterijama, dakako, nije problem, ali 9. januar jeste? Toliko o liberalnosti ove američke mreže (videti ovde).
Zoran Ćirjaković je primetio (ovde) da su „pojedini bošnjački liberali“, komentarišući presudu Karadžiću, u toj meri „pokušali da prošvercuju genocidizaciju srpstva“ da je čak i Srđan Puhalo, za koga bi se moglo reći sve osim da je srpski nacionalista, na kraju morao da napiše: „Jebi ga Bošnjaci, nisu svi Srbi četnici. Je li to toliki problem da zapamtite?!!” (ovde).
Na to je dobio odgovor od jednog Bošnjaka, koji je sasvim ozbiljno izračunao: „Otprilike 7 od 10 Srba su četnici“ (ovde).
Ćirjaković odlično zapaža da za mnoge Bošnjake doživotna Karadžiću jeste, u simboličkom smislu, „konačna presuda svim Srbima: doživotni krivci” – za genocid, naravno. Time se, upozorava ovaj komentator, snažno uvećava opasnost od osvetničkog genocida.
Kao primer za to, Ćirjaković navodi Drugi ruandanski genocid, u kome su Tutsi, kao „revanš“ za genocid u Ruandi iz 1994, u susednom DR Kongu do istrebljenja masakrirali „genocidne Hute“ (videti ovde).
Možda takva vrsta „osvete“ nema većinu u bošnjačkoj „liberalnoj“ eliti, ali, skreće pažnju Ćirjaković, iz ovih krugova glavna poruka Srbima u Republici Srpskoj glasi: „Zastavu RS u traktor i lagano preko Drine. Sretno!“
Ideja je, naime, da se unitarizacijom i majorizacijom u BiH život tamošnjim Srbima u toj meri učini nepodnošljivim, da na kraju „četnici sami odu“, a svoju zemlju ostave naslednicima „gazija“ i „šehida“ iz rata 1992-1995. (videti ovde).
Nešto od toga može se naći i u komentaru Reufa Bajrovića, predsednika Građanskog saveza BiH, na presudu Karadžiću: „Zavjet za iduće generacije: ukidanje Republike Srpske bi bila pravda. Naivan je svako ko tvrdi da je doživotna kazna za orkestriranje genocida dovoljna pravda. Tražiti da se kopile genocida ukine je ono što je urodilo plodom i u slučaju Hitlerove tvorevine i u slučaju ISIS-a“ (ovde).
Kada je, međutim, Đorđe Vukadinović skrenuo pažnju (ovde) beogradskim „liberalima“ – „koji su današnju presudu (Karadžiću) pozdravili kao `trijumf pravde`, `individualizaciju krivice` i preduslov `regionalnog pomirenja`“ da pročitaju pažljivo navedeni komentar Bajrovića – a ovaj gospodin, kaže Vukadinović, „nije tamo neki zatucani `balija`, već be-ha `Čeda` i `građanista`“, odgovorio mu je Slobodan Georgiev („istraživački novinar, programski koordinator BIRN-a, urednik Javno.rs“; ovde) rečima: „Što sad ti huškaš? Nema pravo da kaže šta misli?“ (ovde).
Dakle, poziv na ukidanje Republike Srpske, po Georgievu, spada isključivo u pravo na slobodu mišenja. Sa stanovišta doslednog liberalizma to bi svakako bilo tačno – osim u situaciji opasnosti od oružanog napada na RS (liberali smatraju da jedino mesto i vreme kada nije slobodno reći „Trgovci žitom su krivi za glad u gradu“ jeste ispred kuće trgovca žitom koju je okružila gladna i ljutita masa).
Nevolja je, međutim, u tome da je Georgiev u isto vreme pohvalio (kao „dragocen komentar“; ovde) tekst iz Peščanika u kome se eksplicitno zahteva, ni manje ni više, nego potpuno ukidanje slobode govora o presudi Karadžiću!
Dejan Ilić, naime, tvrdi (ovde) da se „ne možete zalagati za vladavinu prava i pravnu državu i tvrditi da u demokratiji svako može da kaže šta god hoće“. On stoga kritikuje one koji veruju da „demokrati – zato što su demokrati u demokratskom poretku – mogu slobodno da tvrde kako se u Bosni nije dogodio genocid“. O ne, nikako! Isto tako, po Iliću, „zločini Radovana Karadžića su utvrđeni i on je za njih osuđen. O tome se jednostavno ne može misliti šta se hoće“.
Tako se pokazuje da naši „liberali“ imaju neobične dvostruke standarde. Poziv na ukidanje Republike Srpske spada u apsolutnu slobodu mišljenja. S druge pak strane, svaka rasprava o pravednosti presuda Haškog tribunala – recimo, kako se može osuditi Karadžić, a osloboditi Gotovina, Orić ili Haradinaj? – spada u apsolutni tabu. Jer, „o tome se jednostavno ne može misliti šta se hoće“!
U sledećem koraku naši „liberali“ će nam verovatno propisivati ne samo šta treba da mislimo o presudi Karadžiću, već i koje emocije povodom toga treba da imamo.
Taj korak je već napravila naša stara poznanica Snežana Čongradin (o kojoj sam pisao ovde). „Juče je bio specijalni dan“, kaže ona u komentaru objavljenom dan posle presude Karadžiću (ovde). „Plakala sam od sreće. Ježila se od zadovoljstva“. Jer, „monstrum koji se određuje Srbinom“ od sada će „truliti u `kazamatu` do smrti“.
„To je najveća sreća koju, ne ja kao pojedinac, već kao građanka Srbije, mogu da osetim. Ali, i kao pojedinac, razume se“, kaže Čongradinova. I da je sreće, dodaje, „danas bi se na trgovima širom Srbije slavila jučerašnja presuda krvniku – Radovanu Karadžiću“. Ali, nažalost, Srbija je „zabludela nacionalizmom“, pa se ovakvo poželjno i očekivano ponašanje Srba nije dogodilo.
Naši „liberali“ nam, dakle, ne samo određuju šta treba da mislimo, već i šta treba da osećamo. Zato je reč liberali, kada su oni u pitanju, u ovom tekstu pod navodnicima.
Oni nisu liberali već liberaši – autoritarci koji se predstavljaju kao slobodari, a zapravo hoće slobodu samo za svoje mišljenje i pravo samo za sebe i svoje istomišljenike.
Demokratiji u kojoj takvi „liberali“ određuju šta je dozvoljeno, a šta ne, nisu ni potrebni drugi neprijatelji.
(sveosrpskoj.com)
