Marina Abramović je, ispred Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, pred mnogobrojnom publikom, proteklog vikenda govorila o umetnosti i pričala o svojim uzbudljivim performansima
Kada je sedamdesetih godina prošlog vijeka Marina Abramović izvodila svoje performanse u Studentskom kulturnom centru, pred 20 ljudi, to je bila gužva. A više od 40 godina kasnije, u subotu u parku ispred Muzeja savremene umetnosti, gde je umetnica održala javno predavanje, bilo je mnogo, mnogo više ljudi.
Nije bilo tih 6.000 koji su se domogli besplatnih ulaznica, ali je bilo prave publike, pravih slušalaca. Uglavnom mladih ljudi. Sedelo se na travi, na crvenim jastučićima, koji su nam podeljeni na ulazu, i sve je izgledalo kao neki umetnički Vudstok.
„Dobro veče, deco”, obratila se Marina publici, „i dobro veče, moja generacijo.”
S uzbuđenjem u glasu govorila je o tome kakav treba da bude umetnik, šta je to umetnost performansa, ko sve može da bude umetnik.
„Kada mi dođe student na početku i kaže da hoće da bude umetnik, ja ga odmah vratim kući, jer umetnik se ne postaje, umetnik se rađa s darom. Pitanje je kako da prepoznaš taj dar, kako da vam ideje postanu opsesija. Kad si umetnik trebalo bi da imaš groznicu, da se žrtvuješ”, rekla je Marina Abramović.
Na dva ekrana emitovane su fotografije njene porodice, među kojima i patrijarh Varnava, deda ujak njene majke. Govorila je o svojoj majci i svom ocu, istaknutim komunistima, o svom detinjstvu, kao i o umetnicima s kojima je počela svoj rad u Studentskom kulturnom centru u Beogradu.
Publika je videla snimke njenih performansa često na granici života i smrti. Pričala je o iskustvu u Napulju, kada su prisutni pozvani da joj rade šta žele, o iskustvu s pitonom na glavi, koji je još pre ulaska publike počeo da klizi pa joj je dreser zmija rekao da mora da umiri puls, videli smo susret Marine i Ulaja na Kineskom zidu…
„U performansu nema glume. Za razliku od pozorišta, gde nož nije pravi a umesto krvi se prosipa kečap, u performansu je sve istinsko. A publika je kao pas. Sve oseti. Oseti vaš strah, nesigurnost. Zato je veoma važna ta razmena energije s publikom”, rekla je Marina.
Pozvala je publiku da pusti glas, da vičemo zajedno s njom, kao u performansu „Aaa-Aaa”, a na kraju smo, na njen poziv, stajali zatvorenih očiju a svako je osobi pored sebe stavio ruke na ramena. U potpunoj tišini stajali smo tako sedam i po minuta.
Čulo se samo zujanje drona.
Marina Abramović je sinoćnjim predavanjem završila dvonedeljni boravak u Beogradu. Muzej je bio otvoren i posle ovog događaja, a izložba će trajati do 20. januara.
(politika.rs)
