PIŠE: Slobodan Reljić
Deluje i pesimistično i kao buđenje tekst o mapama budućnosti sveta u Forin polisiju. Jer, dok širite „mir i demokratiju to (crtanje mapa) ne deluje ubedljivo, čak ni njegovim promoterima. A može izgledati i baš zlobno onima koji osete da su na pogrešnom delu mape“.
Liberalna samouverenost sugeriše da je predstavljati svet na mapama pogodno za one „spremne za sukob, za svoju boju i teritoriju… možda zato karte dobro služe kao metafora za one koji, svo vreme, pretpostavljaju da je sukob prirodniji ili zanimljiviji“.
Ali, oni koji preziru sukobe, iako iza sebe imaju dva svetska „vruća“ i jedan „hladni“ rat, ipak, oni neće odoleti. Objavljuju tekst o mapama. Naslov je, ipak, malo duhovitiji od ovog liberalističkog izmotavanja – Kraj istorije i poslednja mapa – kartografija i konflikt u posthladnoratovskom svetu.
Bez obzira na sva femkanja, niko kao Zapad nije umeo tako grubo da deli svet. Niko nikad nije tako neuviđavno povlačio linije granica. Lenjirom, kad im je bilo dosadno da ulaze u finese. Niko nije tako potcenjivao narode i civilizacije. Ali vreme se menja.
Prvo su se Osvaldu Špengleru, zbog grubog suočavanja sa „propašću Zapada“ (objavljeno 1918.), udarale čvrge. Kao, nije bez veze to što piše, ali – šta će toliko mraka.
Onda je Arnold Tojnbi, posle Drugog svetskog rata, u svojim višetomnim Istraživanjima istorije, opet izazvao bes i interesovanje istoričara. Ovaj znatiželjnik, koji je krenuo od predavača vizantologa a završio kao budista, ubedljivo upućuje na „odstupanje Evrope iz centra istorije“.
Označio je taj proces kao Clash of Cultures jer „civilizacija nije duhovni i tehnološki progres čovečanstva, nego je to prevashodno napredak kulture u čijoj podlozi religija igra najvažniju ulogu“.
Samjuel Hantington će posle preuzeti ta uviđanja i pojednostaviti ih. Bez uvijanja će stanje nazvati „sukob civilizacija“ (zapadna, latinoamerička, islamska, kineska, japanska, hindu, pravoslavnoslovenska i možda afrička). I njega je pratio hor liberalističkih ukorevanja, kao da on nije opisivao nego stvarao te sukobe.
Kad su Tojnbija krajem 1952. pozvali da na radiju BBC održi seriju popularnih predavanja pod naslovom Svet i Zapad prvi nastavak beše : Rusija. Iako je to doba SSSR-a!? Ili možda baš zato.
Tojnbi se vratio do Petra Velikog (1672 – 1725) koji je otišao na Zapad da bi tehnološki podigao Rusiju i učinio je dostojnim protivnikom Zapada. Ključna istorijska posledica je da su posle toga bile neuspešne sve velike zapadne invazije na Rusiju – 1709. (poražen Karl XII i Švedska nestaje kao velika sila), 1812. (poraz Nepoleona), 1945 (slom Hitlera i nacističke Nemačke).
Anglosaksonci su u tim namerama stizali do izviđačkih upada (1917) i tajnih planova za ratove, kao onaj iz 22. juna 1945. koji je potpisao Vinston Čerčil, ali su se radije držali „hladnih ratova“ i propagandnih ofanziva.
Tojnbi je znao da je „tehnologija, naravno, samo grčki naziv za torbu u kojoj se nosi alat, i zato se moramo zapitati: na šta se računa u ovom nadmetanju alata koji znače moć? Očigledno su to struja ili lokomotiva, kao i pištolj, avion ili bombe; ali nisu svi alati materijalne vrste; postoje i duhovna sredstva koja su moćnija od svih što ih je čovek stvorio“.
Tojnbi je tad razmatrao komunizam koji Rusi prihvataju 1917. „Komunizam je, dakle, oružje; kao i bombe, avioni i topovi, i on je oružje zapadnog porekla“. Paradoks je da je to „oružje“ prihvaćeno od Rusije – na Zapadu satanizovano što iz straha što kao drugorazrednost koja nije uspela na Zapadu.
Kad Tojnbi kaže religija, on ne misli samo na tradicionalne, ukorenjene religije, nego zbog „mlakog odonosa“ Zapada prema hirišćanstvu, „veruje“ da zamena mogu biti „ideološki mitovi“, „pa čak i ceo način života koji se u moderno vreme mitologizuje“.
„Američki san“, na primer, ima sve bitne sastojke Tojnbijevskog shvatanja religije.
„Zapadni svet, čija je učenica postala Rusija u Petrovo vreme, već je bio ireligiozan svet a i sofisticirana manjina Rusa, koji su postali agenti vesternizacije Rusije, sledili su primer sofisticiranih zapadnih savremenika te je njihov odnos prema ruskom hrišćanstvu bio mlak, a nije ni podrazumevao usvajanja zapadnih oblika hrišćanstva.
Dakle, vidite, usvajajući komunizam 1917. godine, Rusija je napravila prekršaj u tradiciji, jer je prvi put u svojoj istoriji usvojila zapadno verovanje“, reći će Tojnbi.
Tojnbi je, kao pravi zapadnjak verovao, da kao i „u davnim sudarima kultura Rimljani i Grci su osvojili svet tek kad su sa istoka usvojili novu religiju koja je ujedinjavala ljude“ – pa „što se jednom davnih dana desilo, desiće se ponovo u našoj stvarnosti, kada svet izložen udarima civilizacije Zapada prihvati sve što čini njegov način života kao novu ujedinjujuću veru“.
Tojnbi, dakle, samo delimično priziva istoriju, jer ne veruje u pojavu „nove religije sa Istoka“. I to uprkos činjenici „da su sva velika religijska učenja nikla na tlu Azije i da je u njima došao do izražaja jedan odnos prema životu i smrti koji nalazimo i u starim istočnjačkim filozofijama“ (Vojislav Stanovčić).
Ali, desilo se čudo. Ako se tako može nazvati Tojnbijeva nesposobnost da čita buduće tokove istorije.
I uprkos, komunističkom ateizmu izvedenom do krajnjih granica, posle pada SSSR, u Rusiji, u koju je bio zagledan Tojnbi, raspukli su se cvetovi obnovljenog pravoslavnog hrišćanstva. Izbilo je iz dubina kolektivnog arhetripa. Tako da Hantingtonu nije ostalo prostora da filozofira o tom delu sveta. Prosto je mogao da konstatuje i – pravoslavnu civilizaciju.
Isto su mogli da konstatuju na Istoku. Testamentarno delo jednog od najvažnijih ruskih mislilaca u vreme raspada SSSR i tranzicije sociologa Aleksandra Panarina je – Pravoslavna civilizacija, na oko petsto strana. Ali ta pojavnost uveliko izlazi iz naučnih razmatranja.
Dr Leonid Rešetnjikov, tada prvi čovek uticajnog RISI-ja (Ruski institut za strateška istraživanja) pre pet godina je u Beogradu govorio da smo mi (mislio je na Ruse i Srbe) „predstavnici istočnoslovenske civilizacije“. A bili smo se „odvikli od toga da smo civilizacija koja je alternativa anglosaksonskoj civilizaciji“.
Onda je prepričavao anegdotu o američkom ambasadoru u Moskvi koji je „pravio obojene revolucije gde god je došao“, a koji se „uznemirio što je Rusija krenula na Istok. Rekao sam mu da oni nas guraju sankcijama. Rekao mi je: Vi narušavate svetski proces, morate da budete uz Zapad, a ja sam mu ispričao da je i Aleksandar Nevski imao izbor da se potčini Zapadu ili da sarađuje sa Zlatnom hordom sa Istoka i odabrao je Hordu, jer ona je od nas htela samo novac, a Zapad da uvede svoju veru i svoj pogled na svet“.
Rešetnjikov je govorio da Rusi, Gruzijci, Bugari, Srbi i Grci još nisu svesni da su posebna civilizacija, ali da počinju da se „bore za naše poimanje sveta“. To nije samo pitanje mode već zakon iz „carstva nužnosti“ u koje smo bačeni.
„Zašto hoće da unište Srbiju, da Grčku bace na kolena? Zato što su alternativna civilizacija. I mi ćemo sve da činimo da Srbija i Rusija nose vatru koja nam je predata iz Konstantinopolja i zbog toga hoće da nas unište.“
Ukorio je srpsku opuštenost: „Preko Srba je došao uticaj Vizantije u Rusiju. Tako je u Rusiju došla ćirilica. Zašto vi u Beogradu ne pišete ćirilicom – vi ste je doneli u Rusiju – a sami je odbacujete. Naša ‘meka moć’ je da budemo odani principima pravoslavne civilizacije. Zašto Srbi i Rusi lako nalaze zajednički jezik? Zato što nam je isti koren. Sa Amerikancem možemo zajedno popiti viski, ali sa Srbima nalazimo zajednički jezik.“
U okviru Vizantijskog komonvelta postoji latentna unutrašnja konkurencija između Rusa i Grka, ko ima prvenstvo – sjajna prošlost ili sadašnja moć, ali odnos prema Zapadu je u osnovi sličan. Zapadna aroganicija je i uvredljiva i neuklonjiva.
„Naša kultura, naše istorijsko bivstovanje i neprekinutost, naš jelinski identitet i naša pravoslavna vera dovedena je u pitanje u Evropskoj uniji. Naše apriorno poistovećenje sa Evropom jeste greška“, pisaće protojerej Georgije Metalinos, profesor Bogoslovske škole na Atinskom univerzitetu početkom trećeg milenijuma. „Pogrešno je verovati da su evropska kultura i naša pravoslavna kultura istovetne i jednake. Ovde se ne radi o savezništvu, o jednostavnoj društvenoj i političkoj povezanosti praćenoj uzajamnim odnosima. Ovde se radi o proizvođenju potpuno novog načina života. ‘Evropa’ znači preusmeravanje naših životnih interesa u drugu oblast.“
Profesor Metalinos pripada onoj grupi uticajnih grčkih intelektualaca koji podsećaju da je Zapad preuzeo jelinstvo, starogrčku raskošnu misao i delo, ali isključujući ono što su Grci doprineli širenju hrišćanstvu a posebno isključujući stapanje grčke kulture sa hrišćanstvom u Novom veku. „Evropa je prihvatila antički helenizam i prilagodila ga svojim standardima. Ali, evropska kultura nije čak uspela da sačuva ni duh antičkog helenizma. Renesansa nije uspela da dostigne nivo ni starogrčke niti starorimske ere, jer nije imala kontinuitet sa njima. Renesansu nisu stvorili romanski narodi Zapada, već franko-germanski osvajači. Evropski čovek nema nikakve veze sa antičkim čovekom; on nema dodirnih tačaka sa iskustvom koje su sačuvali Sveti Oci i Matere Pravoslavne Crkve.“
Zapad je od grčke kulture preuzeo „filozofizaciju, juridizaciju i racionalizaciju vere“. Ta jednostranost je sa grčkog, istočnjačkog, istorijskog stanovišta otuđenje od najvažnijeg u tom svetu. „Zapadnjaci su se opredelili za ovakvu orijentaciju i pretvorili je u svoju teologiju i veru. I to je taj (zapadnjački) juridički pristup Veri“.
Kako se to desilo, kad se u školskim sistemima stvara utisak da je zapadna civilizacija naslednica grčko-rimske civilizacije?
Taj nauk preuzela su i istočna društva pod prosvetiteljskim pritiskom. Međutim, Karlo Veliki je potomak Odoakara a ne Julija Cezara. I „savremena Evropa je proizvod Šarlemanja – najvećeg neprijatelja (pravoslavnog) jelinstva u istoriji. Savremena Evropa je zasnovana na ideji Šarlemanja. Savremena Evropa nije proizvod jelinsko-hrišćanskog pregnuća, već franko-germanstva. Različite franačke grupacije (Franci, Tevtonci, Normani, Lombarđani, Burgundci…) i dalje upravljaju Evropskom unijom. Pravoslavno-jelinsko prisustvo Grčke u Evropskoj uniji predstavlja svojevrsno strano telo među pomenutim grupacijama“, konstatovaće Metalinos.
Ta činjenica nije nova, ali u vreme opšte hegemonije prosvetiteljstva glas o tome nije se probijao u javnost. Sad kad su se velika obećanja o svekorisnosti prosvećenosti svela na teror tehnike i komercijalizma i gurnula Čoveka u otuđenost i osamljenost koja postaje neizdrživa – taj glas postaje mio istočnom uhu. „Mi pravoslavni imamo kulturu koja stvara Svete. Ideal našeg naroda nije – mudrac. To nije bio ideal ni starogrčke kulture i civilizacije. Starogrčki čovekocentrični humanizam je (u hrišćanstvu) preobražen u teo-humanizam, bogočovečansko čovekoljublje, čiji je ideal – Svetitelj, čovek koji je dostigao stanje oboženja (teosisa)“.
Generacijama koje su odrasle s uverenjem da je renesansa ono najlepše što se dogodilo čovečanstvu (humanizam i renesansa), to još uvek zvuči strano, ali više nije zatucanost, zaostalost. Sasluša se. Razmišlja se. Traže se nove kockice za taj stari mozaik koji smo prelepili španskim i nemačkim keramičkim pločicama sjajnim i blistavim, ali hladnim.
Ako idemo dalje u to Hladno, bez obzira što se otapa led na Antarktiku, ohladićemo se do smrtnog hlada? Već se suočavamo s krajnjim pitanjima, za koja smo do juče govorili da su – glupost. Koga to zanima kad mu je smart-telefon u džepu?
Sad se pitamo da li je takvo pitanje glupost?
Posebno takva pitanja dobijaju na značaju kad pogledamo „nove mape“ koje prave zabrinuti potomci Šarlemanja.
I njihova antihrišćanska samouverenost se topi.
Na Vikipediji, tom ogledalu tog sveta, možete naći Hantingtonovu mapu sveta „sukoba civilizacija“. „Sukob“ je prirodno stanje iz ideje Šarlemanja, hrišćanska ideja je „bratstvo“ ljudskih bića. Na mapi „sukoba civilizacija“ svetloplava boja pravoslavne civilizacije (zapadna je u tamnoplavoj, a islamska išpartan prostor) prostire se od Une do Vladivostoka. (U ovim velikim zahvatima male etnije nisu važne, pa nije jasno gde je Dubrovnik, ali za Crnu Goru nema sumnje.)
Tačno gde je Evropska unija završila svoje širenje, počinje Pravoslavna civilizacija. Tako Šarlamanji razumeju deobe u svetu, otkad je od njih išta zavisilo.
Kvasac za narastanje ideje i realnosti je stavljen. Najistaknutije uloge u današnjoj pravoslavnoj civlizaciji su – na Rusima kao najvećem narodu, Grcima sa istorijski nezaobilaznim zaslugama za širenje hrišćanstva i njegovo sjedinjavanje s velikom starogrčkom kulturom i Srbima kao najzapadnijem pravoslavnom narodu, takoreći ispred vrata Vatikana.
Ovo nije politika. Jer, iz sfere banalne političke površnosti nećete doći ni do kakvog sagledavanja tokova.
(sveosrpskoj.com)
