PIŠE: Zoran Panović
Tamo negde maja 2009. krenem da gledam prvi Abramsov film iz franšize ‘Zvezdanih staza’.
Na biletarnici ispred mene akademik Mihailo Marković. Traži kartu za ‘Grand Torino’ Klinta Istvuda. Ona cura što prodaje mu kaže da je on jedini, pa je glupo da samo zbog njega puštaju film. ‘Zar je moguće da niko u Beogradu neće da gleda Klinta Istvuda’, sećam se kako je Mihailo pitao curu. ‘Šta još ima na repertoaru?’ Cura reče: ‘Zvezdane staze’. Mihailo: ‘Onda mi dajte za to.’ Bilo nas je petoro u sali ‘Merilin Monro’ beogradskog ‘Takvuda’. Posle mi bi žao što ne pitah autora ‘Dijalektičke teorije značenja’, šta misli o filmu?
Poželeo sam i da ga pitam kako to da se tako bio oduševio Slobodanom Miloševićem, da je bio i pisac programa te partije, a kad je ona posle 5. oktobra ‘revidirala’ da je iz inata napisao program pravovernog Vulinovog Pokreta socijalista.
Hteo sam da ga i pitam kako je intelektualac njegovog značaja u vreme pada realnog komunizma na istoku Evrope predlagao u Srbiji uvođenje ‘bespartijskog pluralizma’? Bilo mi neprijatno da ga ‘startujem’. Provukle su se još neke šanse za zvaničan intervju, navršilo se ove godine i deset godina od smrti akademika, a njegova teorija o ‘bespartijskom pluralizmu’ kao da u Vučićevoj Srbiji ponovo dobija na značaju.
Dobro, za predstojeće izbore 21. juna ima prilično prijavljenih entiteta, od kojih neki misle i da su partije, ali utisak o ‘jednopartizmu sa više partija’ (što je odraz u ogledalu bespartijskog pluralizma) neupitan je.
Čak kao da imate i elemente ‘delegatskog sistema’, odnosno ulaska u parlament po ‘kvotama’ koje odredi arbitrarni centar moći.
U listama koje je proglasila Republička izborna komisija ima i elemenata ‘socijalističkog saveza’, pri čemu naravno Vučićevoj partiji ostaje uloga ‘avangarde’ koja jedina ima ‘istorijsku misiju’ – i može da partiju poistoveti sa državom.
Ali, ‘bespartijskog pluralizma’ ima i u opoziciji, koja konfuzna i fragmentisana do apsurda vrvi od pokreta, inicijativa i uglednih javnih ličnosti, ali čije su partije nove generacije uglavnom nedovršene, dok je stara DS u hroničnom ontološkom problemu.
Naprednjaci imaju mnogo članova ali to je ipak, nekih sto hiljada gore-dole, u relativnoj normali srpske ‘dominantne’ partije – između SPS 1990, DSS posle 5. oktobra i Saveza komunista Srbije neposredno nakon Titove smrti kad je bila jedna zavetna plima učlanjavanja u Es-Ka.
Određenje SNS kao partije, koja je danas više ‘narodno-klijentelistički pokret’, videće se tek kad jednom izgube vlast. Socijalisti su je jednom izgubili, vraćali se i potvrdili do danas da imaju atribute partije.
Jeste njima Vučić prilično ‘isisao vazduh’, jesu oni u ‘vazalnom položaju’, naravno da Vučić i bez njih može da vlada, Šormaz im poželi da malo treniraju u opoziciji, možete iz cinično zvati i ‘levom frakcijom’ SNS koja je izgubila u odnosima sa Vulinovim Pokretom socijalista ono što se zove differentia specifica, vremenom se pokazalo da Branko Ružić i nije toliko osetljiv na osobenosti socijalista u odnosu na Vučićevu dominaciju i uzurpaciju političkog polja SPS, ali i posle svega SPS zadovoljava kriterijume partije.
To da su partija socijalisti su potvrdili i na nedavnoj izbornoj konvenciji na ‘Tašmajdanu’. Prošli su fazu ‘samokritike’ pred petooktobarcima, pred Vučićem još nisu, lojalni su mu partneri, umeju da istrpe sumnjičenja, demantuju verolomstvo kao da se kunu, malo znaju i da se dure (SPS ne mora da bude u novoj vladi ako SNS misli da ima boljih), malo se i fingira, ali opoziciju više rutinski i solidarno podkače kad moraju, tako da u konačnici – stameni kao na ‘Tašu’ tvrde da ipak nemaju čega da se stide kad se sve doda i oduzme.
Od otpora globalnoj hegemoniji do uvođenja bezviznog režima sa EU; od Miloševićevog protivljenja dolasku posmatrača OEBS na Kosovo, do toga da je Dačić predsedavao Samitu OEBS u Beogradu.
I to samo koji dan nakon što su Vučićevi mediji obznanili pokušaj državnog udara u Srbiji koji je Vučić naknadno demantovao jer je zaista neozbiljno da bi tolike zvanice demokratskih zemalja došle na samit u zemlju koja je koji dan ranije imala pokušaj nedefinisanog državnog udara.
Čitam pre neki dan jednog ‘uticajnog tviteraša’ koji kaže da se nakon obaranja Vučićevog režima neće praviti greške kao posle petooktobarskih promena: Naprednjaci će biti lustrirani, ali se neće dozvoliti da se povampiri SPS, niti da se pojave razni likovi kao nekad iz DSS koji su relativizovali promene.
Teško da će i te famozne promene ići sutra bez bar nekih ‘branitelja Kosova’ (takozvanih demokratskih nacionalista), možda čak teško i bez socijalista koji su kod obe ključne promene u Srbiji – i 2000. i 2012. živi dokaz da nema ‘nulte tačke’.
Uglavnom, da je mogao da ih vidi i čuje na ‘Tašmajdanu’, akademik Marković bi sigurno bio manje ljut i oprostio bi im stara revidiranja.
Dačić je na ‘Tašu’ održao relativno promiloševićevski, ‘antiizdajnički’ govor sa kojim bi se možda moglo iznad deset odsto, što je psihološka crvena linija za Vučića.
Od ‘moderne evrolevice’ koju je probao da pravi sa Tadićem, Dačić se vraća ‘patriotskoj levici’ koju bi najpreciznije bilo nazvati – ‘slavska levica’. U koaliciji SPS i Jedinstvene Srbije – Dačića i Dragana Markovića Palme i opozicija bi trebalo da traži sinergetski ideal.
Dačić je podsetio koliko je zemalja obišao, koliko puta obleteo Zemljinu kuglu.
Koliko učinio za povlačenje priznanja Kosova. Sigurno da je učinio i prilično oko vraćanja srpskih državljana zaglavljenih u svetu tokom korona krize, ali ako se setimo da je Vučić naglasio neformalni ‘premijerski dualizam’ kad je Anu Brnabić promovisao u premijerku – da će faktički Ivica biti ‘politički premijer’, dok će se Ana baviti ekonomijom i digitalizacijom, lider socijalista je ipak ostao strogo stisnut u resor.
Dok je Vučiću sigurno bilo milo da gleda kako se kočoperna Ana trudi da Ivicu istisne iz ‘političkog’ dela, jer istraživanja pokazuju da Dačić ima potencijal predsedničkog kandidata, kao što i SPS ima koalicioni potencijal i za maglovite nenaprednjačke vlade.
Ovakvim socijalistima Dačićev kolega Lavrov je ideološki uvek bliži od bilo kog aktuelnog evrolevičara, što je bitan politički kapital i osigurač lidera SPS. To je i pitanje kontinuiteta.
U kome je na primer i poseta Brežnjeva i Tita Gornjem Milanovcu. Nije ova partija protiv EU, ali na neki način Dačić je i na ‘Tašu’ naglasio da EU mora da poštuje srpske nacionalne interese, što u prevodu znači ono što najviše volimo – da bi mi tamo ušli, ali pod našim uslovima. Dačiću je ideološki najlogičnije i najlinearnije: Dimitrije Tucović – Tito – Slobodan Milošević!
Treba samouvereno, bez kompleksa i kontroverze povući takvu parabolu. Na konvenciji koja ima elemenata emisije ‘Jedna pesma – jedna želja’!
Možda bi prvi ideolog SPS akademik Mihailo Marković bio najponosniji delom Dačićevog govora da je cilj koalicije SPS-JS, pored ostalog, i borba protiv neoliberalnog kapitalizma i globalizma, jer DŽordž Soroš, Bil Gejts i nevladine organizacije ‘koje su dovele do toga da Srbija bude bombardovana’ žele da vladaju svetom.
Jer, kako je upozorio Dačić, srpski narod neće biti eksperimentalno telo za vakcine koje takvi izmišljaju. Pravi put za dvocifren izborni rezultat.
I Boris Tadić je po ko zna koji put imao prošle sedmice potrebu da se pravda na stereotipne optužbe o ‘mirenju u dva bola’ (za Miloševićem i Đinđićem) i pravljenje vlade sa SPS.
Tadić je ponovio da je alternativa koaliciji sa SPS bilo prepuštanje države antievropskoj i šovinističkoj koaliciji Dačića, Šešelja i Koštunice. Tadić racionalizuje stvari, možda mu je neprijatno, ali koalicija DS i SPS je bila velika i progresivna ideja za lidere koji nisu mogli da je iznesu.
U suštini to je primarno Đinđićeva ideja. Ona bi stabilizovala levi centar i ponudila sa reformisanim socijalistima izlaz iz začaranog kruga devedesetih. Uglavnom propuštena šansa.
Kao što je propuštena šansa bila i ‘velika koalicija’ DS i SNS, koju su 2012. priželjkivali i Đilas i Vučić, sem ako su mene lagali tada njihovi bliski saradnici koji su mi po kafanskim salvetama crtali dijagrame kako će njih dvojica da promene Srbiju nabolje.
Tadić se stalno brani od toga da je pravio SNS. Pa dešešeljizacija radikala je bio jedini logičan put za pravljenje dvotrećinskog proevropskog konsenzusa.
Kao što za ovakvu ličnu vlast Vučić mora sad obrnuto – da rešešeljizuje javni prostor Srbije. I nije Vučić ‘doveden’ 2012. On je tada izgubio izbore od Đilasa.
‘Beli listići’ jesu doprineli pobedi Nikolića ali možda više je toj pobedi doprinela podrška Koštunice i Velimira Ilića.
Nikolićeva i Vučićeva SNS nisu različte baš kao Momirov i Milov DPS ali nisu to iste partije, i mnogo je sadašnjih ‘pravih’ opozicionara koji bi pre u antivučićevskom frontu videli Nikolića od Tadića.
Jer, zaista, nije psihološki lako prihvatiti činjenicu da do 2022. opozicija možda neće naći nikakvog suvislijeg ‘novog Koštunicu’ od starog Borisa u novom filmu.
(Danas)
