U nedelju Milov DPS je izgubio izbore u Nikšiću, ubedljivo 22 naspram 18 u broju odborničkih mandata, četiri razlike, to je u fudbalu težak poraz. Još na svom terenu, sa „svojim sudijama“, sa domaćim navijačima, sa kriminigenim bekgraundom, „evropskim timom“ iz Milove radionice poslušnih, starim specijalcima sa kompjuterima i „finansijskim osvajanjem“ terena i ništa.
Narod je iznad i jači od svih i Milo to zna, oseća dubinu svoga nepovratnog gubitka. I kao svaki zavisnik od moći pokušava da svoj neizlečivi pad kompenzuje tkz. slikama projekcija, kao terapeutskim sredstvom. Prva od njih je svakako „veličanje poraza“ kao pobede, karakteristična za psihologiju ideološkog (psihopatskog) pogleda na svet.
Veština manipulisanja je jedna od karakteristika takvih tipova ličnosti koje dodeljujući komplimente svojima mi smo najjači, ovo je naš povratak, čestitam na uspehu i tome slično nastoji da skrene njihov pogled sa realnosti iz stvarnog sveta, u kojemu su oni do juče bili na vlasti, a posle završenih izbora su je izgubili, a broj njihove podrške koji je u ovom gradu uobičajno prelazio i 20 hiljada sada je sa svim njihovim starim i novim saveznicima ispod toga broja.
Razvijanje tog osećaja nerealnog optimizma ima za cilj održavanje kakve takve kompaktnosti posustalog DPS mehanizma i lične dominacije „vlasnika“, ove stranke u tom zatvorenom krugu poslednjih obožavaoca. Druga projekcija koju Milov DPS koristi nakon poraza u Nikšiću je „dobronamerna povučenost“, potencijalna „kooperativnost“, koja je u formi „milostive darežljivosti“ spremna da „podrži sve druge evropski orjentisane“ politike u Nikšiću.
Dakle da podrži one koji su je porazili i da njima da svoje glasove kako bi se oni sami iz DPS-a nekako „prišunjali“ vlasti bez koje su naviknuti na nju skoro beznadežno izgubljeni, i isto tako pokazali da kao „Trojanski konj“ iznenade stvarne pobednike nudeći im svoje dostojanstvo i „obraz“ za „glave“ onih od kojih se najviše plaše. Naivno, čitljivo, bezizgledno, i lukavstvo se potrošilo u DPS-u. Svima su postali predvidivi i pomalo naivni, ali ne i bezopasni po mir u Crnoj Gori, svojim hajkačko-komitskim pokličima iz „šume“.
Ipak, ništa tako slikovito ne pokazuje poraz Milovog DPS-a u njegovom gradu, kao ovaj ponizni pokušaj da kao gubitnici podrže pobednike uprkos svim „civilizacijskim razlikama“ kako su sami govorili o njima drugima i da im se stave na „uslugu“ i tako sami objave sopstveni poraz po drugi put. Prvo je to uradio slobodni narod Nikšića, a sada to radi sam DPS i Milo, zapomažući da budu prihvaćeni kao „saradnici“ onih koji su ih posle 30 godina skinuli sa vlasti.
(nacionalist.rs)
