Odmah, ako bi oko toga bilo konsenzusa, ali bez ikakvih nasilnih ili jednostranih poteza, prva je rečenica kojom Radovan Karadžić u kolumnama napisanim za Srpski telegraf odgovara na pitanje kada će se Srbija i Republika Srpska ujediniti.
Šta su preduslovi za ostvarenje ovog cilja i šta savetuje Srbima da čine na tom putu, Karadžić je naveo u poslednjem tekstu serijala, koji kao i sve prethodne prenosimo u celosti:
Predviđam da će se to jednom desiti. Pojaviće se u muslimanskom vođstvu ličnost koja će u razdvajanju videti koristi i za njih, kao što je g. Izetbegović to video kad nam je 16. septembra predložio i potpisao deklaraciju o pravu RS na odvajanje, nakon što njihova Bosna dobije 33 odsto teritorije. Nema ničeg prirodnijeg od ujedinjenja Srba u zemlji u kojoj su već ostvarili to državno jedinstvo 1918. i obnovili 1945. godine. Oni su, dakle, živeli svi u jednoj državi, koja je bila i za sve Hrvate i Muslimane i Slovence i druge.
Zašto je propalo to srpsko državno ujedinjenje – drugo je pitanje, ali ono je postojalo skoro ceo prošli vek i opet će biti. Ali, nipošto ne treba nikoga siliti da živi u toj državi protivno svojoj volji i bez dobrih i zdravih motiva. Svi balkanski narodi treba da zauvek zaborave sve nerealne zahteve za nečim na šta nemaju pravo, a to je lako utvrditi.
Srbija i Republika Srpska trebalo bi da obezbede najbolje okolnosti da narod može da razvija i ostvaruje svoje potencijale i svoje prirodne težnje. Bez ikakvih prepreka, jednostavno – sloboda i odgovornost. Narodu ne treba nuditi ni nametati neke ideološke modele jer narod zna šta će mu biti dobro. Ali ga treba obrazovati pre svega da razume sebe, a potom i tehnološke i naučne novosti i mogućnosti.
Obrazovan i obavešten narod će sam osetiti u kom pravcu da ide, kao što voda uvek nađe put. Zato su obrazovanje, opšte i kulturno, a naročito iz nacionalne kulture od najvećeg značaja. Novi trendovi u obrazovanju teže ka istiskivanju kulturnih elemenata i pretvaranju narod u bezlične mase potrošača. Ako i mora tako, svaka zemlja i svaka porodica treba da neguje nacionalnu kulturu i umetnost. To je nas Srbe očuvalo tokom tolikih vekova: vera i Crkva, bake i njihove priče i gusle i srpske pesme. Nijedna kuća ne bi trebalo da bude bez gusala i “Pjesmarice”. Nekad je postojao i “Večiti kalendar” kao neka vrsta opšte srpske čitanke.
Upoznavanje sebe kao kulture i kao naroda je uslov opstanka. Ali to ne sme da ide uz “nesojluke” i ačenja, niti se sme precenjivati naš značaj u svetu. Mi smo mali, ali dragoceni. Ni najplemenitije i najlekovitije travke nisu najjače i najbrojnije, ali su potrebne. Ne treba da žurimo da učestvujemo u bilo kom nasilju protiv bilo koga ili u bilo kom nasilnom istorijskom događaju.
Nek to ubuduće prolazi bez nas, osim ako nas neko ugrozi. Knjaz Miloš je molio Srbe da ne žure u novi ustanak, da bar jedan dim prođe kroz naše dimnjake. Što manje intervencija u prirodne težnje naroda, to bolje, a unapređenje materijalnog i kulturnog života naroda nije moguće bez mira. A neutralnost je ne samo naša sudbina nego je najbolja za nas i za naše prijatelje. I Zapad i Istok će uvek više trebati tako neutralne Srbe.
I na kraju, da i sebi i drugim ovakvim “propovednicima” kažem šta je imao običaj da kaže jedan prigradski srpski mudrijaš iz Sarajeva: “Sve se može lako, sem tri stvari: teško je biti Srbin, biti pošten i ne piti rakije”.
(kraj)
(republika.rs)
