Milošević se užasavao etničkih zločina i nije želeo Srbiju da uvede u rat, napisao je Radovan Karadžić u kolumnama za Srpski telegraf.
Predsednik Milošević nas je iznenadio u avgustu 1994. uvođenjem ozbiljnih sankcija na Drini. To nas je oslabilo, nismo mogli nabaviti veće kalibre i u završnicu rata smo ušli lošije nego što smo mogli. Ali humanitarna pomoć nikad nije prestala.
Bio je u pravu što je Srbiju držao izvan rata i mi smo to razumeli – bez Srbije ne bi bilo ni nas. Ne znam kako bih sve to ja uradio, ali ne bi bilo pošteno da sada naknadno pametujem.
Onda sam mislio da samo celo Srpstvo može da se odbrani – da bi Obrenovac trebalo braniti u Obrovcu – ali je to morala da uradi Jugoslavija. Ona je međutim, prvo izgubila sebe, pa onda i rat – prema tome ni JNA se ne može mnogo zameriti jer je nadživela državu i izgubila mnogo kasnije, pošto je država nestala.
Sve što sam mu zamerao, govorio sam mu lično, a kada nismo imali kontakt, onda u jednom otvorenom pismu. Ali iako je Predsednik Milošević ulagao ogromne napore da promeni vrh vlasti u Republici Srpskoj, a pre svega mene, o čemu postoje uverljivi dokazi, ja smatram da mu nije bilo lako i da je bio mučenik.
Na vlast je došao u situaciju unutrašnjeg konflikta, taj konflikt se samo produbljivao, broj njegovih oponenenta je rastao, sredstva kojima su se neki od njih koristili nisu bila prihvatljiva.
Uz to je morao da prati i one poteze prekodrinskih Srba koji mu se nisu dopadali. Bio je pod velikim pritiskom Zapada, kome je neopravdano mnogo verovao i gajio nadu u popravljanje odnosa.
U zvaničnoj Rusiji nije imao nikakvu podršku, a opozicija i parlament nisu mogli da pomognu. Tako razapetom sve smo mu opraštali jer ništa nije činio iz zle namere, već iz nužde, kako ju je on sagledavao.
(republika.rs)
