Osjećanja su pomiješana. Znate, konačno je došlo to vrijeme da prikažemo film, to je ono zbog čega ga i radite. Veliko je uzbuđenje jer kao ekipa vjerujemo u ovaj film. Čini mi se da smo uradili lijep posao, međutim, okolnosti su takve da smo se u jednom trenutku pitali da li uopšte treba prikazati film, da li je to uopšte pristojno, sada, u ovakvim okolnostima, praviti svečanosti. Pa smo brzo i lako shvatili – naravno da treba, jer ne sme život stat. Ali se mora biti i odgovoran prema životu.
To za Danas kaže reditelj Pjer Žalica odgovarajući na pitanje s kojim osećanjima dočekuje premijeru svog filma „Koncentriši se, baba“, koji će večeras otvoriti 26. Sarajevo film festival. Posle izvanrednih „Gori vatra“ i „Kod Amidže Idriza“ i pauze od 15 godina Žalica priča da je prvobitno doživeo šok kad je shvatio da će njegov novi film imati premijeru onlajn.
– Malo pomalo su se mijenjale okolnosti u kojima će biti premijera dok nije došlo do toga da će ona biti na onlajn platformi. To je meni poznato, ali se nisam nadao da će to tako brzo i naglo ući u moju praksu. Za mene je to bilo šokantno do te mjere da bih najradije sve prespavao. Međutim, kako sam ulazio u to kako sve to, zapravo, funkcioniše, a naročito koliko je bilo interesovanje ljudi koji su me zvali i pitali kako mogu da gledaju film, otvorio se potpuno novi svijet gde su mi razni prijatelji i izvan BiH govorili: „Ovo je dobro, možemo i mi biti na premijeri.“ Tako su kompenzirali moj prvi stres što će film biti predstavljen onlajn. Sad već sa radošću čekam premijeru i to novo iskustvo, koje će, nadam se, doprinijeti tome da film bude gledan i da će u ovom vremenu pomoći ljudima da se malo opuste.
Radnja filma „Koncentriši se, baba“ se događa u aprilu 1992. Brojna porodica, razbacana po celoj Jugoslaviji se okuplja u Sarajevu oko odra stare majke. Baba nije dobro, ali se prognoza porodičnog lekara da je njena smrt pitanje minuta, pretvara u sate, pa onda dane. Počinju spletke, prevare i trvenja oko nasledstva koje će ostati iza starice, a naročito oko velike porodične kuće u Sarajevu. U filmu igraju: Jasna Žalica, Emir Hadžihafizbegović, Alma Prica, Jadranka Đokić, Vedrana Božinović, Admir Glamočak, Dženita Imamović, Bane Popović, Izudin Bajrović, Dino Sarija i Mira Banjac.
* Da počnemo od naslova „Koncentriši se, baba“, koji većina ljudi izgovara uz osmeh. Očito u njemu ima nečeg duhovitog.
– Ima i duhovitog i grubog. Zato je Mira Banjac u svojoj duhovitosti naravno bila jako protiv naziva filma. Kazala je da je njoj to jako glupo i užasno jer ona ne želi nipošto pristati na to da je baba. Predlagala je nežniji naslov – „Koncentriši se, mama“.
* Dali ste mi šlagvort da vas pitam kakav mi odnos danas imamo prema starijima?
– Mislim da su ljudi zaboravili na pristojnost i oprostili se od nje pre nekih tridesetak godina i da su sad neke navike ušle u život koje su dosta grube, pretjeće, pa neretko i odnos prema starijima. Međutim, znam vidjeti i potpuno kontra primjere u kojima se osjeti poštovanje prema starijima. Ovaj film ne govori o tome jer je najnegativniji lik ta stara osoba. Sve probleme koji u toj porodici postoje je ona generisala iz svoje potrebe da obitelj održi na okupu jer je to velika porodica koja je živjela u komplikovanim vremenima. To je žena koja je griješila i te greške su u određenim okolnostima generisale probleme koji će dovesti do raspada porodice.
* U vašim prethodnim filmovima figuriraju duhovi mrtvih iznenada preminulih mladih ljudi a sada je u fokusu stara žena čija se smrt očekuje. U kakvoj je vezi tako predstavljena smrt s vremenom radnje filma, poslednjim danima mira u Sarajevu?
– Najgrublje rečeno, to je smrt koja se željno iščekuje ali to niko ne sme da izgovori. Svi oko te bake, njena djeca, cijela ta porodica opterećena je njenom bolešću. Ona je postala balast još u toj prvoj prognozi da će umrijeti za nekoliko sati. I sve je to bio izvor bola ali u isto vrijeme inspiracija za rješenje nekog problema. Onda kad se ta smrt ne desi svi pomalo počinju da je iščekuju. Ja sam sličnu situaciju i doživio. Bila je direktna inspiracija kad se produžilo umiranje – pa je onda jedan iz žive situacije izgovorio „Pa, dobro šta više čeka?“ To grubo zvuči ali je ljudski. U filmu ta željno iščekivana tuđa smrt ako se ne dogodi brzo proizvešće još više nesreća, generiše sukobe, pa je bolje da nestane. To, naravno, u početnom smislu, ima veze i sa prethodnom Jugoslavijom koja je bar u mom sjećanju ostala domovina, zemlja u kojoj sam odrastao i u kojoj mi je bilo krasno, ali u jednom trenutku, kad se sve toliko iskomplikovalo i ja sam poželio da ona nestane. Samo da se to već što prije završi. To me je, između ostalog, naučilo i to da su države privremena stvar i da je potpuno naivno oslanjati se na to da je nešto vječno, naročito administrativne institucije kao što je država.
* Baba je, dakle, tempirana bomba u ovom filmu ali ste skrenuli pažnju da ova porodica zaokupljena pohlepom u iščekivanju njene smrti i nasledstva obnevidi i ne primećuje da se iza brega valja nešto mnogo gore, to jest, rat. Moglo bi se reći da smo i danas skloni tome da obnevidimo u pohlepi i postanemo slepi za suštinske probleme i ono što je prioritet. Da li se slažete sa tim?
– Mi smo stalno slijepi i te vrste sljepila se čovjek vrlo teško može riješiti. Snaga gramzivosti je strašna. Ta, što bi rekli, „gladna usta“… Znate, ja često razmišljam o tome kad je čovjek dovoljno bogat, kad je dovoljno novca. Naročito recimo kad za nekog kažu „ukro je 200 miliona“. Šta čovjek uradi sa tolikim novcem, koja je razlika sa milion i 200 miliona i u kojoj tački će biti dovoljno da kaže: „Sad mi ne treba, imam dovoljno, ne moram više krasti.“ To se, naprosto, ne dešava zato što je to realizacija moći i sopstvene superpozicije. To isto se dešava i na malom nivou u osnovnoj školi sa sličicama fudbalera pa do korumpiranosti u vrhu države. Uvijek u čovjeku čuči ta opasnost da će željet za sebe. Jedna od prvih stvari kojih se sjećam iz crnih hronika u životu bilo je da je brat brata opalio sjekirom po glavi zbog međe. To sam zapamtio zato što nisam znao šta je međa. Mislio sam da su se dva brata posvađala zbog medvjeda. Sjećam se da mi je otac objasnio da je međa ograda i da sam shvatio da su se u konkretnom slučaju braća posvađala oko metra zemlje. Bilo mi je fascinantno da onome koji je ubio svog brata, da njemu nije važno što ga više neće imati, što će ići u zatvor, nego da realizuje tu svoju potrebu da nešto bude njegovo. Strašna je to sila zbog koje zaboravimo i na brata i na sestru i na majku koja umire, na prijatelje. Zato mislim je veoma važno imati snagu, naročito u kritičnim trenucima, sve to staviti na stranu i prepoznati šta je stvarni prioritet ili stvarna opasnost.
Devedesetih, ovdje u Sarajevu gde sam ja živio, poslije Vukovara i raznih političkih znakova šta se događa većina nas ili nije zbilja htjela da pristane na to što dolazi ili nije vidjela. Ja sam bio povremeno u jednoj, povremeno u drugoj grupi, kao i većina ljudi. Bavio sam se stvarima koje su trivijalne u odnosu na ono šta se dešavalo oko mene.
* Šta ste radili u to vreme?
– Studirao sam i sjećam se da je moj tadašnji profesor Miroslav Mandić snimao reklamu za bicikle u okolini. Vratio se i rekao nam: „Otjerali nas neki ljudi sa puškama. Nisu normalni. Sad će oni nas tjerati, a mi snimamo reklamu?“ Mi smo svi zbog toga bili užasno ljuti ne shvatajući da su tamo bili ljudi s puškama spremni da opkole grad. Nažalost, to sljepilo se ponavlja stalno. A, koren je u tome što biramo više ono što nam odgovara, a ne ono što je stvarno oko nas.
* Kako gledate na to što se ovaj film preporučuje time što nije ratni. Kao da je odrednica „ratni“ po difoltu loša reklama za film na ovim eks YU prostorima?
– Možda je manje bitno kako ja gledam na to. Bitno je to što ja to mogu da razumijem. Zato što mi, nažalost, više od 20 godina poslije rata još uvijek nemamo važnije teme od te. Ma kojom temom da krenemo da se bavimo… Rat je postao frustracija, ljudi pitaju: „Pa, daj ima li išta drugo? Vrlo je teško prihvatiti „još uvijek ne“. To nije odgovor koji vam daje snagu nego vas obeshrabruje.
* Ali Nemci i danas prave filmove o Drugom svetskom ratu?
– Naravno, ali oni su to odavno prevazišli, nije to jedino čime se bave. I ja razumjem tu našu frustraciju jer se nije pojavilo bilo šta svetlije. Da smo izabrali ljude na vladajućim pozicijama u svim eks jugoslovenskim državama koji su prevazišli rat to bi bio manji problem. Ali, naprosto nismo to učinili. I dalje su naši lideri duboko uronjeni u to vrijeme i prirodno je da vam to smeta jer treba vam nešto relaksirajuće, da nema veze sa ratom. Ali ovaj film ima veze sa ratom…
* U jednom intervjuu povodom novog filma niste se složili s novinarskom opaskom da se vaš film „dugo i željno iščekuje“. Zašto?
– Ne vjerujem da iko išta više očekuje. Mislim da je to napumpano jer su ove godine otkazani Evropsko prvenstvo u fudbalu, otkazana je Olimpijada. Da su ti događaji tu, možda bi se iščekivao i film. Ma, ljudima je svejedno, a to nije baš dobro. Normalno je da kad dobijete informaciju „sad će neki film“ da se tome obradujete, a sa druge strane imate ovo što se zove socijalne mreže. To kao da je platforma za zluradost. Najsmešniji komentar koji sam video i ako ga mogu ispričati pošto je nepristojan je reakcija na objavu jednog CD-a . Kolega muzičar mi je to pokazao. Neverovatno iživljavanje, toliko da vam je neugodno čitat komentare, da bi se onda, jedan anonimni bloger javio rekavši: „Nema veze ovaj CD, sad sam čuo da je objavljen neki drugi. Dajte, pomozite, ne znam kako da ga oserem.“ Meni je to potpuno nevjerovatno, ali takvi negativni komentari na portalima i socijalnim mrežama preovladavaju. Bilo bi lijepo da se ljudi raduju i iščekuju film onako kako smo iščekivali boks meč Muhameda Alija ali prošlo je to vrijeme. Ljudi su postali zajedljivi i zluradi. Više se raduju tuđoj nesreći. Naravno da to ništa ne znači i da sam ja strašno sretan i ponosan kad mi neko kaže „meni je tvoj film divan“. Tada znam da postoji razlog što sam ga napravio.
* Kakve reakcije kod publike želite da izazovete ovim filmom?
– Mislim da je ovo film koji nije teško gledati zato što ima dosta humora bez obzira na to koliko su situacija i vreme o kojima govori neugodni. Nadam se da će se ljudi smejati ali i da će im na kraju ostati knedla u grlu i da će imati potrebu da sutradan s nekim ko je gledao ili nije gledao film o njemu porazgovaraju. A razna su pitanja koja bi tada mogla da se otvore i koje god da se pokrene je dobitak.
Slovenačka pesma koja je u stvari bosanska
* U vašim filmovima je veoma važna muzika. Šta vas je ovaj put inspirisalo, koja tema, žanr?
– Ranije sam radio sa Lošom, a ovaj put se nije to desilo. Ne zbog nekog problema, naprosto je tako ispalo i to mi je već bio šok. Ja sam malo kao medo. Ne volim puno da mijenjam navike u životu, a sa Lošom je stvarno divno raditi. Sa njim sam navikao i zato sam imao tremu kako će izgledati saradnja sa drugim kompozitorom Dinom Šukalom, s kojim sam sarađivao ali nikad na ovako velikom projektu. Ispalo je lakše, kao što se generalno sve sa ovim projektom desilo. Toliko je bilo relaksirano kao da smo oduvek radili zajedno. Insistirao sam da u zvuku uopšte nemam folka, želeo da to bude novotalasni zvuk osamdesetih… Izabrali smo pjesmu koja nam je bila lajt motiv. To je „Zarjavele trobente“, sarajevske grupe Kongres koja je imala kultni status. Pjesma je postala poznata jer ju je obradio Lačni Franc, to jest, Zoran Predin, pa ljudi misle da je to njegova stvar a nije, nego sarajevske grupe. Tekst je napisao Aljoša Buha, koji je kasnije svirao u Crvenoj jabuci i poginuo u saobraćajnoj nesreći. To je divna pesma na slovenačkom jeziku što je zanimljivo zbog teme i vremena o kojem govori. Meni je bila zabavna činjenica i to što je jedna od najlepših slovenačkih pjesama u stvari bosanska. Uzeo sam još i neke druge pjesme kao što su „Krivo je more“, koja je pored „Smoke on the Water“ bila najsviranija u mojoj generaciji. „Smoke on the Water“ kad počnete prvi put svirati u bendu, a „Krivo je more“ kad prvi put počnete svirati na plaži.
Život treba da cenimo i kad nam je 99
* Poznato je da Miru Banjac jako volite kao glumicu. Kako je izgledala vaša saradnja?
– Jako sam bio uzbuđen i jako sam se radovao što ću s njom sarađivati, a s druge strane imao sam užasnu tremu. Baš sam se plašio. Kako sam bio muzičar i volim da sviram, moje poređenje rada sa Mirom je bilo „E sad ćeš svirati sa Bitlsima.“ Zato uopšte ne pretjerujem kad kažem da sam bio toliko uzbuđen kad je ona dolazila na set prvi put. Bilo mi je lakše da pričam s njom utoliko što znam da je bila dobar prijatelj sa mojim ocem tako da mi ona nije samo lice sa ekrana. Međutim, kad je pristala da radi i kad mi je još dala kompliment rekavši da je radila sa nekoliko najvećih reditelja u Jugoslaviji i da mora da radi još sa mnom da bi onda imala sve na okupu, to vas, svakako, opusti i mnogo vam znači. Kad je došla na set, sve se promjenilo. Ona je u dva koraka razveselila celu ekipu jer je njena vitalnost zastrašujuća u najpozitivnijem smislu. Ona je bila vitalnija od sviju nas oko nje. Stalno se šalila i govorila: „Znam, ja sam kod tebe ležeća glumica.“ Takva je uloga, dve tri scene ima na nogama i na stolici, sve ostalo je u krevetu. Ali i to kad leži, ona ispuni sobu snagom. Ne želim ništa loše da kažem o njenim godinama. Naprotiv, želim da istaknem da je fascinantno da neko u tom životnom dobu ima takvu bistrinu uma kao Mira Banjac. To je i utjeha jer vas tera da pomislite – „i to je moguće“. Ne treba kriti, mi smo se pitali treba li da je zovemo jer su snimanja naporna a ona je ipak stara žena. Ali nije stara. Ona je naprosto živa. I to vam nekako govori da bi svi trebali biti takvi. Ne možemo mi izbjeći starost, ali život treba da cjenimo i kad nam je devet i devedeset. Mira Banjac je primer za to.
