PIŠE: Zoran Panović
Bio sam prisutan u Centru ‘Sava’ na svečanoj akademiji pre deset godina kad je takođe u Beograd na obeležavanje njegovog oslobođenja od fašizma stigao Dmitrij Medvedev – tada predsednik Ruske Federacije.
Sedeo sam par redova iznad onog u kome su po protokolu sedeli velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve: Irinej (Bulović) i Amfilohije su u onim dubokim sedištima izgledali kao nelagodno zbunjeni ZZ Top stari momci dok je iz prigodnog filma odjekivalo ‘Po šumama i gorama’. I vizuelna estetika bila je naglašeno jugo-partizanska i naravno crvenoarmejska.
Prisutnom Medvedevu to je bilo najnormalnije. Rusi nemaju dilema po tom pitanju. Iako ih je četnički pukovnik Dragutin Keserović saveznički sačekao u Kruševcu (pozdravio je sovjetskog pukovnika Patovkina). Ali i brzo pobegao od crvenoarmejaca.
Elementi ‘klasnog genocida’ koji su usledili posle komunističkog preuzimanja vlasti ne mogu suštinski relativizovati pobedu u sklopu velike savezničke koalicije. Iako se Staljin ljutio što Tito nadeva svojim jedinicama proleterska imena – čime prejudicira društveno uređenje i rizikuje da Sovjete dovede u neugodnu situaciju pred zapadnim saveznicima – kako je rat odmicao odrednica ‘proleterski’ je razlabavila svoju klasnu esenciju postajući više sinonim za oslobodilačko – za elitne jedinice Narodnooslobodilačke vojske.
Ovogodišnja poseta Medvedeva povodom 75 godina od oslobođenja Beograda kontinuitet je i sa posetom sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva 1962. godine.
Krajem prošle godine u Gornjem Milanovcu rekonstruisan je jedinstveni spomen kompleks ‘Brdo mira’, koji su 1962. godine, otkrivanjem spomen kosturnice posvećene crvenoarmejcima palim u borbama za oslobođenje ovog mesta, svečano otvorili tadašnji predsednici SFRJ i SSSR Josip Broz Tito i Leonid Brežnjev. Bitna je nijansiranost u tim posetama. Nakon Staljinove smrti Titu je jako bilo stalo do dobrih odnosa sa Sovjetima, dok je u odnosu prema Zapadu s njegove strane postojao ideološki limit liberalizacije režima, o čemu su i Sovjeti vodili monitoring.
Paradoksalno, ali umesto da pre Istoka Evropa krene u demokratske promene, da ih anticipira, Milošević sprovodi proces restaljinizacije srpske komunističke partije nakon Osme sednice. Prilikom posete Gorbačova Beogradu 1988. bio je ideološki doktrinarniji od poslednjeg sovjetskog lidera. Zato sad – kad evropski Istok (integrisan u EU) obeležava tri decenije od sloma komunizma, mi s tim nemamo ništa.
Za razliku od postkomunističkog Istoka Evrope kome je pad Berlinskog zida referentna tačka, nama su referentna tačka devedesete godine. Pa zato posle kraja petooktobarske republike i nije imao ko da se vrati na vlast nego reformisani radikali i socijalisti (s njima i mnogi nereformisani), kao što se i naprednjaci varaju da će posle njih doći neko drugi do uglavnom ‘reformisane dosmanlije’. To je dijalektika naših promena, logika zaumnosti tri decenije našeg višepartizma. Novi dosovci svoju reformisanost vide u lustrativnoj odlučnosti.
Petooktobarski antifašizam Koštunice i Tadića bio je zamagljen disidentskom komponentom i činjenicom da je jedna od ključnih parola opozicije devedesetih bila – ‘Bando crvena!’ (što je prilično nerviralo Radomira Konstantinovića, na primer). Rusi su aminovali 5. oktobar, a gasni aranžman bio je kompenzacija za podršku Kremlja odbrani Kosova.
Svojom reakcionarnom pozicijom Milošević je iskompromitovao i ruinirao principe jugoslovenskog (kon)federalizma, dok su ostali entiteti SFRJ zdušno prihvatili princip avnojevskih granica bez avnojevskih principa nalazeći potvrdu i u Badinterovoj komisiji 1991.
Iako osokoljeni jurišnici julovsko-radikalske komponente Vučićevog režima 5. oktobar etiketiraju kao ‘obojenu revoluciju’, on je pre ‘odocnela’ – zaostali tok sloma komunizma na Istoku. Đinđić je menadžerski rešio opozicione dileme između ‘praškog’ i ‘rumunskog’ scenarija. Ali pošto je mnogo odocneo, 5. oktobar je delom bio nadahnuće potonjim ‘obojenim revolucijama’.
Koje za razliku od 5. oktobra imaju antiputinovsku komponentu. Sumnjamo da bi takvu komponentu (kao ni antikinesku) imao i hipotetički prevrat koji bi izveo Savez za Srbiju. Te 2000. godine putinizam i njegove današnje refleksije na Srbiju bile su još u domenu futuristike.
Evropska unija je generički protiv svakog totalitarizma, pa otuda ona počiva i na antisovjetizmu. Briselski antifašizam više je u balonima i žutim zvezdicama, nego i u podsećanjima na herojstvo Crvene armije. Problem sa antifašizmom Vučićeve Srbije je latentna pretnja da ga reakcionarne snage instrumentalizuju (delom su to već i uradile), pa i da Miloševićevu epohu predstave kao globalnu avangardu, kao otpor modernom ‘fašizmu’ koji se razvio na Zapadu.
Kome je Srbija bila samo prethodnica za Rusiju. Srbija u kojoj su socijalisti i radikali pronašli sadamovsko-asadovsku basističku suštinu. Srbija koja se naoružava za novu ‘antifašističku borbu’. A zna kako će i sa ‘fašistima’ unutra.
Danas je teško, i faktički nemoguće, formulisati odnos Srbije prema globalizmu, odnos prema Kosovu, prema Zapadu, EU i NATO, prema Rusiji, Kini, pluralizmu, medijima, bez prihvatanja, makar i nenamernog, dobrog dela stavova i posledica koje je donela konzervativna kontrarevolucija (‘AB revolucija’) iz poznih osamdesetih.
Srpska crveno-crna opsesija Putinovom Rusijom ujedno je i satisfakcija za izneverene nade konzervativnog puča protiv Gorbačova i za Jeljcinovu izdaju kada nije pomogao Srbiji u otporu NATO agresiji koja postaje čvorno mitsko mesto novog narativa i identiteta.
Otpor NATO paktu je bio ‘antifašistički’ (iako agresiju nije izvršila nijedna fašistička zemlja), kao što je i budnost prema srpskoj opoziciji danas ‘antifašistička’. Danas je rusko-srpski antifašizam i ‘odbrana pravoslavne Evrope’. Što bi Staljinu da čuje bilo sigurno milije nego Titu. Iako je Miloševićeva propaganda govorila o ‘povampirenom fašizmu’, uprkos ustaškim i ostalim recidivima, ratove devedesetih na razvalinama SFRJ najpreciznije je opisao Milovan Đilas – to je repriza rata 1941-45. samo bez partizana.
Herojstvo i ruskog i srpskog naroda u Drugom svetskom ratu teško je baš totalno apstrahovati od pojmova staljinizma i titoizma i njihovih konteksta.
Ako je ‘odbrana srpstva’ u pitanju, komunizam se, ma koliko bio rigidan, da nekako tolerisati, pa i razumeti. Ako je socijalizam kojim slučajem bio liberalniji i kosmopolitski (kao Titov u pojedinim fazama), i bez obzira na činjenice da titoizam nije baš uvek bio u koliziji sa srpskim nacionalnim interesima, čak naprotiv, takav samoupravno-avnojevski socijalizam će se s gnušanjem odbaciti, ili će se još gore njime definisati evroatlantska struja u srpskoj politici.
Realno, petooktobarci jesu ponovo destaljinizovali zemlju, ali nisu baš insistirali na partizanskim tradicijama. Čini se da su više vremena posvetili otkrivanju groba Draže Mihailovića. Vučić po tom pitanju nije napravio svog Homena. Sećate se kad je Stipe Mesić bio na paradi u Moskvi, a mi nismo znali koga tamo da pošaljemo – četnike ili partizane.
Na proslavi oslobođenja Beograda oktobra 2014. konačno su se pojavile ratne zastave partizanskih jedinica koje su ušle u Beograd. Oliver Antić, tadašnji savetnik tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića, smatrao je bezuspešno da bi bilo pravedno da i obeležja četnika budu na paradi. Čak se igralo i na kruševačke koincidencije: Keserović – Gašić, koji je tada bio ministar vojni.
Poznih osamdesetih i SUBNOR se podelio. Bilo je prilično narodnih heroja i bivših partizana koji su podržali Miloševića. Da li se samo radilo o autoritarnijim članovima boračke organizacije (antifašizam i autoritarnost mogu zajedno), nacionalno osvešćenijim komunistima, ili su i oni intuitivno prešli u četnike – one koje bi nekad popularno nazvali ‘crvenim’, a sad Putinovim. Jer onih prozapadnih, kakvi su nekad bili, teško je lučom danas naći. Prozapadna desnica najdeficitarnija je roba na srpskom političkom tržištu.
Vučić spektakularizuje spoljnu politiku. NJom kompenzuje i deficite unutrašnje. Ali, Tadić je dočekao Medvedeva 2009. tako da nema čega da se danas stidi pred Vučićem.
‘Bićemo zemlja članica Evropske unije koja će moći da se pohvali najbližim odnosima sa Moskvom’, naglasio je srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić povodom posete Medvedeva 2009. Danas sam ipak manje razočaran što to ni deceniju kasnije nismo postali, nego što sam bio razočaran 2009. što se nisu obistinile prognoze sa Samita EU u Solunu 2003. kad se govorilo o jasnom članstvu Zapadnog Balkana, i kad je tamo prisutni premijer Zoran Živković bio veliki optimista u tom pogledu.
Kad dođe ‘Junkerov datum’ – 2025. bilo bi glupo govoriti o bilo kakvoj razočaranosti. Nezavisno kojoj generaciji pripadate.
Na neki bizaran način kod Vučića je zaista pomalo kao kod Tita – ako ti se ne sviđa u zemlji, idi u Nemačku pa radi.
Odbijanje EU da počne pregovore o članstvu sa Albanijom i Severnom Makedonijom mnogi u Srbiji su doživeli kao veliko olakšanje.
(Danas)
