PIŠE: Zoran Panović
Kad je nekom prilikom Pero Zubac pred Titom i svitom recitovao ‘Mostarske kiše’, Kardelj ga je, kad je ovaj završio, pitao – a jel’ bilo posle nešto?
Tito je rekao da se to ne pita. Danas se navršava 39 godina od Titove zvanične smrti. Pre neki dan na samitu Zapadnog Balkana, Angela Merkel se po ko zna koji put našla u Titovoj poziciji – u promenjivo uspešnim pokušajima da bude nadnacionalni, arbitrarni centar moći među entitetima nastalim na razvalinama titolenda.
Sindikalci sa svojim liderima Orbovićem i Stojiljkovićem na Trgu Nikole Pašića (bivšem Trgu Marksa i Engelsa), intoniranje ‘Internacionale’, jedno usiljeno prikazivanje majice sa pesnicom Otpora na tom skupu, i s druge strane puštanje ‘Da nam živi živi rad’ u Pinkovoj ‘Zadruzi’ (ipak simpatičnije od oblačenja uniformi u istom rijalitiju za vreme jedne od kosovskih kriza), sve je to međunarodni praznik rada postavilo u nekakav postmoderni ‘prokardeljevski’ koncept.
Jednom kad je neko pitao Kardelja hoće li da ide na derbi Zvezda – Partizan, on je odgovorio da je to gledao prošle godine. Nije on bio baš tako uštogljen lik kako se mislilo. Ne samo kad je zajebancija u pitanju, jer uštogljen lik nikada ne bi mogao reći zabezeknutom Dobrici Ćosiću da je Jugoslavija za Sloveniju samo neka vrsta tranzitne stanice.
Svojevremeno je čitanje Kardeljevih sabranih dela pred spavanje bilo garantovano siguran lek za odvikavanje od socijalizma i jugonostalgija. Ali, kako je vreme odmicalo a socijalno-četnički dijalog nije davao opipljive rezultate, pa još kad je došlo do globalnih preispitivanja neoliberalizma, kardeljizam ne može biti baš ‘afrička šljiva’ prekarijata, ali neka vrsta utehe i inspiracije svakako može.
Kako je tranziciono vreme odmicalo rapidno se smanjivao i broj bulajićevski dizajniranih ‘kardeljista’ u duši na majskom obeležavanju ‘trećeg srpskog ustanka’ na Ravnoj gori (izgleda da ministar kulture Vukosavljević nema ambicija da bude pokrovitelj ovoj skupa kao neka prednaprednjačka resorna ministarstva).
Tokom jedne partije preferansa u Čanju na sportskim igrama sindikata zdravstvenih radnika Srbije, negde u sredini dosovske vlasti, tadašnji sindikalni vođa Milenko Smiljanić ponovio mi je svoje reči iz Takova kad je prisustvovao obeležavanju Drugog srpskog ustanka, da će pravi ‘treći srpski ustanak’ biti tek onaj radnički. Smiljanić mi se u jednom razgovoru poverio, da mu je Zoran Đinđić, dok su bili na nekoj vrsti seanse iz ‘socijalnog dijaloga’, onako polušaljivo skrenuo pažnju kako je sa svojim stavovima ‘skliznuo u kardeljizam’.
I istoričar i diplomata desne demokratske provenijencije Dušan T. Bataković u jednom od intervjua mi je rekao da je uveren da je Kardelj ovde definitivno pobedio – u ciničnom smislu da je država i bukvalno ‘odumrla’, opljačkana, privredno isceđena, moralno pokolebana, infrastrukturno devastirana. Mada, Kardelj je možda na kraju zaista pobedio, ali ne u toliko ciničnom kontekstu jer u odnosu na realizam široko shvaćene ‘nove levice’ – od Madura i Žižeka – do Ciprasa, Podemosa i Borka Stefanovića, kardeljizam iako propao, sa distance deluje kao ipak nekako ostvarljiv i relativno nostalgičan projekat.
Ostvarljivost je najveći problem levice. A da ne završi u etatizmu, terorizmu, ili u ‘socijalnom liberalizmu’ kao surogatu koji ne negira osnovne premise kapitalizma. Čak i opevani dometi socijaldemokratije i socijalne države na Zapadu mogu da zahvale i postojanju Sovjetskog Saveza i lagerskih država čija je pretnja naterala evropski kapitalizam da se ‘humanizuje’. Današnja Putinova ‘resovjetizacija’ i u povraćaju imperijalne moći nema klasnu komponentu.
Ili je jedina optimalna budućnost levice da bude korektiv kapitalizma, a ne njegova alternativa.
Srpsku pravoslavnu crkvu bi teško neko mogao da optuži da je ‘skliznula u kardeljizam’, ali ipak ostaje utisak da se Crkva retko obraća i onim tranziciono ugnjetenim, a da njenih velikodostojnika ponekad isuviše često ima na drugom polu ‘socijalnog dijaloga’. Možda je to i logično jer je prvobitna akumulacija kapitala omogućila da se svaki čas nešto ‘osveštavalo’.
Velika je pojmovna zbrka u Srbiji: Sloga i jedinstvo o kojima govore patrijarh Irinej i predsednik Vučić nisu bazični društveni konsenzus oko interpretacije nedavne istorije i onoga što je američki sociolog Talkot Parsons zvao ‘generalnim pravcem ‘ – u smislu kuda ide srpska država. Titovo ‘bratstvo i jedinstvo’ je bilo ideologija, a Vučićevo ‘jedinstvo’ je demagoška poštapalica, kao što je za opoziciju pravljenje ideologije od lustracije dokaz odsustva konzistentne politike, ali i mešanja lustracije sa revanšizmom i krivičnom odgovornošću.
Nije nam najjasnija ni razlika između sabornosti i egalitarizma. Kao što smo sa lupetanjima o ‘plebiscitarnom cezarizmu’ zamagljivali socijalističku komponentu Miloševićevog režima (sećate se kad su Bidža i Raka zapevali u Skupštini ‘Slobodane, ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista’), danas pričama o ‘diktaturi’ zanemarujemo (neo)liberalnu komponentu Vučićevog režima, a kad se govori o ‘promeni sistema’, to je teško uraditi bez izvesnih ‘skliznuća u kardeljizam’.
Pa čak je i Ivici Dačiću psihološki lakše da za Prvi maj ode kod Dimitrija Tucovića nego da se seti ‘kardeljizma’ – ili preciznije rečeno ‘udruženog rada’. Dačićeva pravdanja da su u vlasti manji partner, u suštini su sitnoburžoaska, dok je pozivanje na aktuelnost Marksa maltene estradno. Može li Marksova misao biti delotvorna i u sve zloslutnijoj fukoovskoj tranziciji – od društva suverenosti, preko društva spektakla, do društva sigurnosti putem nadzora?
Kao što ni za Kosovo više nema statusa po prokaženom Ustavu iz 1974. koji bi danas bio bingo, tako ni važeći Zakon o radu, čak ni ako Đilas dođe na vlast, neće biti zamenjen nečim što mnogo liči na onaj Zakon o udruženom radu (ZUR) iz 1976. Utopizam je besmislen, ali pitanje predstavljanja je suštinsko i urgentno. Suštinska alternativa Vučiću ne može doći sa desnice. I ma koliki da je to danas tabu, biće nemoguća bez novog kursa SPS, na tragu velike ideje za male lidere – približavanja DS i SPS na liniji ‘nove levice’, a bez morbidnih budalaština o ‘mirenju u dva bola’ (Miloševićeva i Đinđićeva sudbina).
Negde dve godine posle Petog oktobra – kad je još odzvanjalo u ušima ono ‘bando, crvena’ na koje se tokom demonstracija protiv Miloševića devedesetih kao njihov redovni učesnik rogušio Radomir Konstantinović tvrdeći da oni koji to skandiraju ništa ne razumeju – dobijem ti ja knjigu čudnog formata koja se zove ‘Zbogom partije’. To je, u stvari, ‘priručnik za direktnu političku borbu i radost življenja’ Eimigrative art kolektiva iz Brisela.
U uvodu piše da se sa voajerstva mora preći na akciju, da su parlamentarne partije levice konfiskovale ime proletarijata. Problem nije, piše tamo, u stvaranju novih identiteta, već novih solidarnosti kojima bi se prevazišla fragmentacija subjekata. Opijen obećanjima DOS-a nisam mnogo pažnje obraćao na ovo levičarenje, ali ‘žuti prsluci’ su zaoštrili pitanje ideološkog detektovanja pozicije (lumpen)proletarijata. Profesor i kolumnista Gardijana Gej Stending, koji je otkrio prekarijat – novu klasu u usponu upozorava da je najopasniji njegov deo koji čine ostaci stare radničke klase koji slušaju sirene desnice. Koliko trampizam kidnapuje radništvo?
Baš me interesuje kako bi recimo neka antimakronovska vlada na bazi ‘žutih prsluka’ imala stav povodom Kosova?
U ovoj idejno-akcionoj zbrci dragocene su knjige koje demistifikuju marksizam i njegove revizionističke derivate. Na primer, ‘Kapitalizam i šizofrenija’ Feliksa Gatarija i Žila Deleza. Knjiga raskrinkava veštačke tvorevine, iluzije i manipulacije koje se zasnivaju na dve dogme – klasnoj borbi i Edipovom kompleksu.
Za kraj ipak malo Kardeljeve lucidnosti: Bliski saradnik Ivana Stambolića prepričao mi je razgovor Draže Markovića s Kardeljom. Draži nije bilo jasno zašto je Kardelj postavio ‘trojstvo’ u kulturnoj politici: Prvo imaš sekretarijate za kulturu, pa SIZ-ove (samoupravne interesne zajednice), pa KPZ (kulturno-prosvetne zajednice). Dakle, imaš kontrolu (sekretarijati), pare (SIZ-ovi), i tribinu (KPZ). Kardelj mu je odgovorio: ako Rusi dođu, neće moći sve da poklope, nešto će preostati od ovo troje. Kardelj je bio opsednut sovjetskom invazijom i okupacijom. Nije bio za demokratiju van jednopartizma, ali nije bio ni protiv tržišta, niti je smatrao da banke treba mnogo da vrdaju van ‘udruženog rada’.
(Danas)
