Novi talas, sveumetnički pokret bivše Jugoslavije koji je bio zastupljen u muzici, filmu i umetnosti uopšte, obeležava četiri decenije od svog nastanka.
Tim povodom, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu organizovan je celodnevni program pod nazivom „40 godina Novog talasa na FDU“, započet tribinom čiji su akteri bili upravo neki od stvaralaca ovog pokreta. Oni su prisutnim pokušali da približe osamdesete godine u SFRJ, da objasne fenomen novog talasa, kao i veliki doprinos FDU, odakle su brojni autori i uopšte činioci pokreta potekli.
„To je bilo vreme u kome se malo snimalo, puno razmišljalo i još više sanjalo,“ rekao je Srđan Šaper.
„Svašta nam je padalo na pamet, a u gradu su svi bili posebni što se i očekuje od dvadesetogodišnjaka u tom periodu. Nama se to poklopilo sa zanimljivim trenutkom u zemlji i svetu koji je obećavao bolju, lepšu budućnost. Tada smo osećali otvorenost, komunicirali smo – uživo (smeh), dok danas, eto, imamo jednu krajnje razočaravajuću zatvorenost“, dodao je on.
Pored Šapera, o sinergiji filma, muzike, televizije i idejama koje je novi talas probudio diskutovali su i Boris Miljković, Biljana Maksić, Vladimir Đurić Đura, Milutin Petrović i Branimir Dimitrijević Tucko, dok je moderator tribine bio vanredni profesor fakulteta Aleksandar S. Janković, ujedno i idejni tvorac samog programa.
Učesnici tribine pokretanje novog talasa videli su kao autentičan jugoslovenski proizvod, koji je svoje mesto našao u svim sferama života iako je, kako objašnjava Branimir Dimitrijević, prestavljao utrkivanje sa „sistemom“:
„To vreme je bilo potpuno isto kao sada, svi smo bili očajni (smeh) i dovijali kako da pređemo „ljude u odelima“. Razvijali smo maštu neprekidno, i tražili metode da zaobiđemo sistem. Prevazišli smo „predsoblja“ u dramaturgiji i udarali direktno „u glavu“. Među profesorima fakulteta zaista tada nije bilo značajnijih uticaja i zato smo se okretali prijateljima. Prevazići profesore i ustaljena mišljenja – to je bio novi talas.“
Šaper je dodao da su u vreme Novog talasa svi želeli da se bave filmom, muzikom i televizijom, ali da se „živelo za trenutak“, poredeći situaciju sa današnjim muzičkim dešavanjima:
„Ne postoji snimljeni koncert Idola! Danas svaki događaj beleži stotinu kamera, sve ulazi u „cloud“ memoriju sveta, a nama je ostalo samo nekoliko kadrova jednog koncerta u SKC-u. To je danas ravno arheologiji! Mi nismo imali potrebu da beležimo događaje u kojima učestvujemo, bilo je bitno isključivo to – da učestvujemo.“
Učesnici se slažu da je novi talas bio jugoslovenski pokret, ali i da je „zarazio“ Evropu, stavivši britansku i jugoslovensku umetničku scenu u isti koš, kao tada najzanimljivije i najburnije.
Vladimir Đurić prisećao se koncerata na samom FDU, ali i svih mladih ljudi sklonih umetnosti koji su se prepustili „talasu“:
„Oni su imali kreativne ideje koje su bile toliko zarazne da su nas ujedinile, nisu želeli samo da stvaraju muziku već i filmove, knjige, emisije, muzičke spotove. Srđan je sa Idolima radio neverovatne stvari. Nije bilo opterećivanja nekakvim „neznanjem“, ja sam to gledao ovako – ne znamo da sviramo, ne znamo da pevamo, ali pravimo dobru gužvu. Iz te gužve izašla je na kraju neka lepa muzika i lepi filmovi“, rekao je Đurić.
Nakon tribine usledila je projekcija filma „Dečko koji obećava“, uz obraćanje scenariste Nebojše Pajkića, dok su program zatvorili koncert Ad Hoc benda koji su za ovu priliku oformili studenti FDU i muzičari aktuelne domaće scene.
(Danas)
