Pomalo neprimetno, u društvu mnogo zvučnijih igrača od kojih se toliko očekivalo, Miloš Degenek izrastao je u jednog od heroja Crvene zvezde.
Štoper koji je ovog leta stigao u Ljutice Bogdana odmah je zauzeo mesto u prvoj postavi ekipe, da bi njegovih “pet minuta” došlo u revanš meču plej-ofa sa Salcburgom.
Degenek je za manje od 60 sekundi dva puta asistirao El Farduu Benu koji je vratio “crveno-bele” iz mrtvih i doneo nerešen rezultat 2:2 – dovoljno za istorijski uspeh i plasman u grupnu fazu Lige šampiona.
“Ova ljubav je prava i neopisiva, i san je ostvaren naš. Mi smo Zvezda nek se zna. Zvezda se vratila u Evropu na velika vrata. Ljudi, slavite, hvala vam od srca delije”.
Degenek ima poprilično nezavidnu priču iza sebe, ali sa srećnim krajem.
Zbog rata je izbegao iz Hrvatske u Srbiju sa porodicom, na traktoru, a tamo ga je dočekalo bombardovanje i sakrivanje po skloništima. Međutim, sada živi novi život – spas je našao u Australiji, postao reprezentativac, pre nego što je beogradskom gigantu ušao u formu karijere.
“Nisam rođen u Australiji, nisam znao engleski kada sam došao. Da budem iskren, ovo mesto mi se činilo poprilično čudnim kada sam ga prvi put video. Ali… Australija je udomila moju porodicu i dala nam nadu kada ju nam je rat oduzeo. Dala nam je priliku da naporno radimo, kupimo kuću i izgradimo novi život. Pokazala mi je da snove vredi imati”, ovako je počeo svoju priču Degenek.
Miloš je rođen u tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini 1994. godine, a sa nepune dve godine sa porodicom je morao da izbegne iz Knina. To su uradili na traktoru, putovali čak devet dana, jeli samo hleb i pili samo mleko, ali na kraju stigli u Srbiju, tačnije Aranđelovac.
Ostavili su sve iza sebe, porodicu, prijatelje, kuću i zemljište, a to je sada bolna tačka o kojoj se u njegovo porodici ne priča. Dušan, Milošev otac, od tad se nije vratio u rodnu Hrvatsku, a prošle su 24 godine.
U Srbiji ih je nedugo zatim dočekala još jedna nemila situacija, a to je bilo NATO bombardovanje.
“NATO je 1999. godine bombardovao Jugoslaviju iz razloga koje nikada neću razumeti, ja sam tada imao šest godina. Igrao bih se sa drugarima na igralištu i onda bi čuli sirenu, što je značilo da se sprema napad. Morali bi da idemo u podzemni bunker u kojem bismo provodili nekad i do 48 sati, bez svetla dana, a hranili se iz konzervi, kao da smo psi”.
Najgore od svega mu je bila nesigurnost. Čak i kada bi uspevao da dođe do malo sna nije znao da li će se ujutru probuditi i videti oca i majku.
“Video sam mrtva tela, osetio kako bombe udaraju o tlo… nijedno dete to ne bi smelo da doživi. Mrzim rat. Toliko njih je bez potrebe umrlo… deca, nevini ljudi. Ne znam zašto, nisam političar, samo znam da sve to mrzim. Preživeo sam to, ali preživela su i sećanja”.
“Otac mi je bio atletičar i takmičio se na nacionalnom nivou u Jugoslaviji. Bio sam premlad da bih ga gledao, ali su mi rekli da je bio baš brz. Jedan čovek sa kojim je trčao je radio za Crveni krst i rekao mu o programu između Ujedinjenih nacija i Crvenog krsta preko kojeg je mogao porodicu da ‘izbavi’ iz rata i preseli u Australiju. Nije morao ništa da plati, ali kada smo zaradili dovoljno novca morao je toj organizaciji da nadoknadi troškove relokacije”.
Odluka za selidbu na drugi kontinet je bila laka za Miloševog oca, s obzirom na to kakvaje situacija u Srbiji bila krajnje alarmantna. Nije bilo dovoljno hrane, posla, praktično ničega.
“Nije bilo mnogo razloga da ostanemo. Mama i tata jedva da su radili, a fudbal je bilo jedino što me je držalo van ulice. Ne sećam se da su pričali sa mnom i bratom oko odlaska u Sidnej, ali kada smo ušli u avion mi smo bili uzbuđeni jer je sam let avionom bio avantura za nas. Tek kada smo sleteli u Sidnej shvatili smo da smo na novom kontinentu zvanom Australija”, napisao je jednom o svom “begu” u novi početak.
Miloš Degenek sada ima 24 godine, u karijeri je nastupao Štutgart, 1860 Minhen i Jokohamu, pre nego što je došao u Zvezdu. Za Australiju je nastupio 18 puta, a ovo će mu biti prvo Svetsko prvenstvo u karijeri.
Australiji je zauvek zahvalan na svemu učinjenom za njega i njegovu porodicu, a Srbija i Hrvatska imaju specijalno mesto u njegovom srcu.
Što se tiče porodice, oni su se vratili u Srbiju, da bi bili bliže Milošu, a putovali su i u Rusiju, gde su bodrili svog sina na nedavno završenom Svetskom prvenstvu.
“Držim se četiri bitne stvari, a to su porodica, fudbal, moja vera u boga i u svoju zemlju. Verujem da će mi se sve to vratiti ako budem imao priliku da predstavljam Australiju na svetskom prvenstvu. Iskreno, to bi bilo najbolje što mi se desilo u životu”, zaključio je tada Degenek.
(B92)
