PIŠE: Zoran Panović
Mogu se stvari gledati i ovako: Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović nema ono što imaju drugi ministri koji bi mogli biti prvi posle Vučića na naprednjačkoj izbornoj listi – nema, dakle, svoj ‘aflatoksin’.
Ali, to bezaferaštvo kao kriterijum je samo taktički potez i još jedna Vučićeva igra detekcije. Dok je ovakav sistem lične vlasti u Srbiji i njenoj dominantnoj partiji, sasvim je nebitno ko je ispod Vučića i njegovog autoriteta na listi. Sem estradno. To može kao u Matriksu da bude i 250 agenata Smitova kao replika onog pravog Agenta Smita.
Naprednjaci i socijalisti mogu lako imati i dvotrećinsku većinu na ovakvim izborima. Ali, dvotrećinsku većinu ne treba mešati sa društvenim konsenzusom. Koji Vučić neće baš lako obezbediti, ako linija opozicionog okupljanja i u Srbiji bude ‘odbrana svetinja’.
Gde se neće lako prozreti razlika između zavetnosti i licemerja.
Pre neki dan preko cele naslovne strane jednog provučićevskog tabloida pojavila se slika masovnog skupa u Podgorici nakon litije, a preko slike stajao je veliki natpis – ‘Veličanstveno’. Poslednji put sličnu takvu naslovnu stranu (mnogo ljudi i samo jedna reč) neki drugi srpski tabloid imao je jutro nakon koncerta The Rolling Stones u Beogradu. Moguće čak da su Srbija i Crna Gora zaista bile najbliže jedna drugoj baš tad – kad su The Rolling Stones imali koncerte na Ušću i na Jazu.
Kao što se beogradska državna televizija proslavila izveštavanjem iz Rumunije u vreme obaranja Čaušeskog tako se ubrzo osramotila izveštavanjem devedesetih sa srpskih ulica.
I srpska stvarnost je zaslužila u ovdašnjim glavnim medijima bar donekle tretman kao kod izveštavanja sa litija u Crnoj Gori.
Naravno, bez emocionalnog patosa. Fridom haus je objavio izveštaj ‘Sloboda u svetu 2020’, a Srbija se sa još tridesetak država nalazi u grupi sa najvećim padom sloboda u poslednjih deset godina.
Šteta što je takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu kao dobra ideja na kraju ipak ispao farsa. Da je tu zaista bilo dijaloga, predupredile bi se jednim delom današnje tenzije.
I bojkot izbora je tema ukoliko je relevantan, i cinično je objašnjenje da se prate samo one partije koje izlaze na izbore.
Šteta što vlast i opozicija nisu vodili zaista iskrene i odgovorne pregovore pa da sada znamo koja je izlaznost koja određuje uspeh izboraša ili bojkotaša – a Vučić je tu kao Milo Đukanović u vreme crnogorskog referenduma o nezavisnosti mogao džentlmenski opoziciji da ponudi svoju ‘kvalifikovanu većinu’ izlaznosti.
Da li je opozicija pregovorima mogla da se izbori za mesto predstavnika bojkota u biračkim odborima, a zauzvrat da se reguliše ponašanje opozicije u vreme izborne tišine?
Pre neki dan Vučić se pohvalio na jednoj TV da je gledao celu noć ‘Super utorak’ – preliminarnu, unutrašnju, bitku u američkoj Demokratskoj stranci za onoga koji će izaći Trampu na crtu.
Srpski predsednik je rekao da je jedan od retkih u Srbiji koga to zanima, a i zaista je delovao tako – kao oni koji noću bdiju nad NBA prenosom pa ujutro to s ushićenjem prepričavaju. Ali, Vučić je rekao da je imao samo Si-En-En i nešto malo Blumberg TV, i da mu je falio ‘drugi ugao’.
Upravo, ono što mnogima u Srbiji fali. Takva atmosfera, bez više uglova, doprinela je da se i u manjinskom medijskom delu Srbije, Vučićeva poseta Americi i susret sa državnim sekretarom Majkom Pompeom maliciozno tretiraju kao Vučićeva poseta Pčinjskom okrugu.
Čim su izbori raspisani mediji su počeli da u litijaškom maniru izveštavaju o ‘nepreglednim kolonama’ članova i pristalica SNS koji su krenuli da skupe potpise za naprednjačku listu. Te ‘nepregledne kolone’ demonstriraju snagu naprednjaka i njihovog lidera, ali na izvestan način imaju i psihološki efekat zastrašivanja.
Kao unikatna mešavina Šešeljevih radikala, Demohrišćanske unije Angele Merkel, KP Kine i LDP – SNS je partija mastodont, ali možda baš sad – u svoj svojoj najvećoj moći treba da poslušaju upozorenja iz istorije – na primer da vide egzaltiranost Gorice Gajević, tada genseka SPS, dok stoji s kutijom na čelu ‘nepregledne kolone’ koja predaje ekspresno skupljene potpise za izbornu listu na čelu sa Slobodanom Miloševićem.
Ako opozicioni bojkot bude imao rezultate bar kao Miloševićev bojkot slovenačke robe ili i kao potonji bojkot mobilizacije, može se reći da je delimično uspeo. Psihološki osećaj biće ipak dovoljan indikator o bilansu izbora.
Opozicija mora da ima na umu i dva prošlogodišnja iskustva: Lokalni izbori u Albaniji imali su izlaznost 21,6 odsto i Zapad im nije osporio legitimitet. A kada se mašta o ‘kritičnoj masi’, ne treba zaboraviti da je u Pragu protiv Andreja Babiša izašlo na ulicu četiri stotine hiljada Čeha, što je najviše od ‘Plišane revolucije’, a da je Babiš i dalje u sedlu.
Boško Obradović ipak razume neke stvari bolje od drugih: Ništa ti ne vredi ‘kritična masa’ ako nemaš pretorijanski menadžment.
Srbi bar imaju dovoljno pretorijanskih tradicija.
Đilas (Milovan) je čak pisao da je Tito zazirao od Srba zbog istorijske bliskosti sa Rusima, ali i zbog izraženih pretorijanskih tradicija koje su ponekad protivurečne sa izlivima poltronstva – raznim ‘nepreglednim kolonama’.
Ne bi bio moguć 5. oktobar, ni 12. mart, da nije bilo pretorijanskog ponašanja. U ovoj konstelaciji Obradovićev poziv vojsci i policiji da preuzmu vlast je pretenciozan, ali pragmatičan kao utvrđivanje svog biračkog tela na bazi antimigrantske politike (okriviti Vučića kao intendanta za migrante), ali to je i podsvesni izraz priznanja trenutne sopstvene nemoći.
Psihološki bar je opoziciji bitno normalizovati neizborni odlazak Vučića s vlasti. Ali, ni pretorijanci ne vrede bez aminovanja stranog faktora – pa otuda i nada da će se stranci zahvaliti Vučiću kad im obavi ‘izdajničke’ poslove. Jel’ to znači da bi onda stranci doveli Boška i njegove kolege da implementiraju ono što je Vučić ispotpisivao (‘izdao’), ili da ih dovedu da obore to što je potpisano?
Reakcije naprednjaka na Obradovićev poziv pokazuju i terminološku preciznost.
I tu preciznost treba da preuzme i opozicija. Dakle, shvatimo: Prevrat, puč, ili državni udar, nisu obavezno isto što i revolucija.
Jer, revolucija – od buržoaske francuske, preko Oktobarske boljševičke, do iranske islamske – podrazumeva i suštinsku promenu društveno-ekonomskih odnosa.
Promena čelnih ljudi u državi, oslobađanje medija i institucija, ‘vraćanje otete države pobunjenom narodu’ ne mora da znači da bi Srbija sutra promenila i svoju kapitalističku suštinu. Ili svoju politiku neutralnosti gde se povlači netipična linija kontinuiteta Koštunice i Vučića.
Peti oktobar ima elemente revolucionarnosti upravo što je odblokirao tranziciju i omogućio puni ulazak Srbije u poluperiferni kapitalizam.
U kapitalističkom smislu, dosovska i naprednjačka Srbija imaju zavidan kontinuitet. Ako bi se posle ‘prevrata’ u Srbiju uvela pravoslavna teokratija ili ‘narodni kapitalizam’ (koji bi podrazumevao nacionalizaciju), ili ako bi Srbija napustila evropske integracija – tu bi se već moglo govoriti o revolucionarnosti.
Pri čemu lustraciju o kojoj govore lideri SZS ne treba poistovećivati sa revolucionarnom pravdom o kojoj govori Jovo Bakić.
Naivno je verovati da bi strani investitori povećali plate i humanizovali rad, samo zato što su pobedili SZS i PSG. Jedno je smeniti direktore, urednike i sudije, a sasvim drugo skinuti pelene radnicima.
Ono što je bilo prilično oporo za DOS, a naročito kasnije za DSS – kako se ova stranka s vremenom pomalo i stidela 5. oktobra – to su famozni ‘krizni štabovi’ koji su upadali u institucije i firme.
Oni su imali klasične elemente revolucionarnih poluga. Ako se DOS s vremenom nerado sećao ‘kriznih štabova’, a radikali, socijalisti i naprednjaci ih na to stalno podsećali, sad bi u opozicionoj dogmi ‘da se ovo neće mirno završiti’, krizni štabovi bili maltene nešto najnormalnije – deo ‘6. oktobra’ koji mora da ima odlučnost ‘Sablje 2’.
Iako su vlast uzeli demokratski, a ne revolucijom ili državnim udarom, naprednjaci nisu baš operisani od revolucionarnosti. NJihova revolucionarnost se ogleda u stalnoj potrebi da se zaokruže na vlasti na svim nivoima – do svake mesne zajednice.
Možda sad odstupe od toga, jer politički im je isplativije da Zelenović i Paunović pobede, a da bojkot na republičkom nivou propadne.
Kad smo već kod pretorijanskih tradicija, pre neko veče se desila zanimljiva medijska koincidencija. U isto vreme na RTS i Pink pojavio se pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.
Na RTS u intrigantnom dokumentarno-igranom ‘Apisu’ Filipa Švarma, a na Pinku u pikantnoj istorijskoj noveli ‘Crveni mesec’ Romana Majetića.
Apisa glume inspirativno – kao rečitog galamdžiju Slaviša Čurović na Pinku i kao ćutljivog Master of Puppetsa Bojan Dragićević na RTS koji reči prepušta naratoru Nikoli Koji.
(Danas)
