PIŠE: Slobodan Antonić
BBC na srpskom je, 22 februara 2019. godine, objavio tekst: „Protesti u Srbiji, Tirani, Podgorici i Banjaluci – počinje li Balkansko proleće?“ (ovde).
Tu se kaže da se „mesec dana pre kalendarskog dočeka, pominje novo – Balkansko proleće“. Ko je tačno smislio taj naziv koji u pozitivnom kontekstu treba da asocira na, danas već po svojim posledicama ozloglašeno Arapsko proleće, BBC nam nije otkrio (izgleda da je to poteklo iz Albanije;ovde).
No, sutradan, 23. februara 2019, u Podgorici, održan je treći protest pod sloganom Odupri se – 97.000. Skupilo se više hiljada građana, za koje je organizovan prevoz (iz nepoznatih sredstava?) iz svih krajeva Crne Gore (ovde). Organizatori, naime, negiraju da imaju vezu s bilo kojom opozicionom strankom (ovde).
Ime protesta nastalo je tako što je Dušan Knežević objavio snimak kako gensek Mila Đukanovića preuzima od Kneževića kovertu u kojoj je 97.500 evra, namenjenu kupovini glasova na izborima 2016. (ovde).
Podgorički protestnici tog dana tražili su ostavke čelnika RTV CG, a u ranijim okupljanjima zahtevana je i ostavka Mila Đukanovića, kao i odgovornih u Tužilaštvu i Agenciji za sprečavanje korupcije (ovde).
Istog dana, 23. februara 2019, u Beogradu, održan je dvanaesti protest #1 od 5 miliona. Opozicione stranke bile su u pozadini, a ciljevi demonstracija, barem kada je reč o Kosovu i Srpskoj, ostali su i dalje nejasni (ovde).
Radio Slobodna Evropa, koji finansira vlada SAD (ovde), posvetio je odgovarajuću pažnju protestima u Podgorici (ovde), kao i demonstracijama „1 od 5m“ u Srbiji (ovde). Ali, o „nacionalističkom“ protestu u Beogradu protiv predaje Kosova, 18. februara 2019, ovaj medij nije saopštio ni reči.
U Banjoj Luci grupa „Pravda za Davida“ održavala je protestne nestranačke skupove od 26. marta do 31. januara 2019. godine. Tada je otac stradalog Davida izbegao iz BL i objavio: „Mene hoće da ubiju Dodik, Lukač (ministar policije Srpske – S. A) i čitav MUP RS. Samo sam se sklonio da me ne ubiju, kao što su ubili mog sina“ (ovde).
I upravo tog 23. februara 2019. godine, Davor Dragičević najavio je da će „uskoro“ prezentovati video snimak pogibije sina Davida, predvidevši da će „tada nastati pravi haos u BiH“ (ovde).
„Imam snimak ubistva kojeg su snimile kamere na Rajfajzen banci“, tvrdi Davor, a zbog svega toga, ističe ovaj kontroverzni akter, „imam probleme oko ekshumacije posmrtnih ostataka Davida. Ako mi ne odobre, lično ću ga iskopati i iznijeti iz ove države (Republike Srpske – S. A)”, istakao je Dragičević.
Od odlaska Davora protesti u BL su zamrli. Između ostalog i zato što ih sprečava policija. Tako se i tog 23. februara 2019. u BL okupilo dvadesetak ljudi i prošetalo Gospodskom ulicom, gde ih je, pri kraju šetnje, sačekala policija i legitimisala (ovde).
Ali, hajde da vidimo kakvi su kapaciteti ovih protesta, odnosno mogu li oni zaista da prerastu u „Balkansko proleće“?
Najdalje su se, svakako, razvili protesti u Srbiji (one u Tirani ovde ne uzimam u razmatranje). Protesti su se raširili u osamdestak naših varoši, mada je u poslednje dve nedelje primetan i izvestan pad u broju učesnika (ovde).
Objektivno gledano, kako sada stvari stoje, najviše što opozicija, zajedno s nestranačkim delom protesta, može da dobije jesu nešto pošteniji i slobodniji izbori nego što su bili dosad u razdoblju 2014-2018. godine.
Svakako da je i to nešto. No, to je verovatno isuviše malo da bi se predsednik automatski mogao ukloniti iz fotelje – odnosno, da bi se demontirao sistem vlasti.
Valja uočiti da je i Vašington, posredno, poručio opoziciji u Srbiji da se vrati u institucije i u njima bori (ovde). Vesna Pešić je objasnila da su zvaničnici SAD, i tokom devedesetih, „uvek bili protiv bojkota“ (ovde i ovde). I Brisel je, preko portparolke EU, Maje Kocijančič, istakao da „bojkot parlamenta nije prihvatljiv“, te da nema i ne bi trebalo da bude nikakvog „balkanskog proleća“ (ovde).
Ako opozicija i postigne izvesno pobošljanje izbornih uslova i vrati se u institucije, uključujući i najvažniju – u izborni proces, teško je otkloniti sumnju da je to ipak teren na kome je Vučić, sa svojom energijom, fiksiranošću, trodecenijskim političkim iskustvom i stranačko-medijskom mašinerijom koju je napravio, ipak u ozbiljnnoj prednosti.
Treba imati u vidu i to da Vašington i Brisel zapravo ne žele da gledaju Srbe na ulicama u trenutku kada se čeka da Beograd objavi da je postignuta saglasnost da se na jugozapadu Srbije obrazuje „država Kosovo“. Jer, boje se naši prijatelji, očas posla bi „građanski protesti“ mogli da prerastu u nekontrolisanu narodnu i patriotsku pobunu. A to je najmanje što u ovom trenutku treba Vašingtonu i Briselu.
Kada je pak reč o CG, najnoviji krug protesta u Podgorici tek je otpočeo. Ali, Đukanoviću se sa zapada po prvi put počinju slati signali da posle tri decenije vlasti možda treba da porazmisli i o povlačenju (ovde).
Racionalni akter bi se, na Đukanovićevom mestu, svakako pobrinuo da dobije čvrste garancije o imunitetu, kako bi se zatim mogao mirno povući, odnoseći sve svoje milione. Ali, nije jasno koliko je još Đukanović racionalan posle višedecenijske autokratske vlasti.
Ipak, bez obzira što su aktuelni podgorički protesti u začetku, Đukanovićev režim izgleda nekako najskloniji padu – naravno, u poređenju s Beogradom i s Banjom Lukom.
To je stoga što je podgorički nosilac režima najpotrošeniji i s ozbiljno poljuljnim demokratskim letitimitetom, zbog čega sve više postaje teret za svoje zapadne mentore.
Najzad, kada je reč o Banjoj Luci, Dodik izgleda da ima najmanje razloga za brigu oko protesta. Oni su gotovo sasvim utihnuli, a Davor Dračević je već, kakva god da je stvarna pozadina pogibije Davida, relativizovao svoj kredibilitet neprestanim najavama „imam ovo, imam ono, uskoro iznosim dokaze“, posle čega zapravo nije bilo ništa.
Odmah posle nedavnih izbora u BiH i RS, kritikovao sam procene da je posle njih Dodik oslabio (ovde). Naprotiv, sve što se od tada dešavalo bilo je u znaku stabilizacije i jačanja pozicije Milorada Dodika.
Danas je pozicija vlasti u Republici Srpskoj superiorno suverena i stabilna. Ona, u gotovo svim svojim dimenzijama, uživa i legitimitet i legalitet. To nam se može dopadati ili ne, ali nasuprot Podgorici, Banja Luka je nesumnjivo sinonim mira i predvidljivosti.
I to je dobro – bez obzira šta mislimo o konkretnim nosiocima vlasti u Republici Srpskoj. Odveć je često ovaj deo Balkana bio okidač za evropske i svetske konflikte. Ako želimo da nas ovog puta takvo zlo mimoiđe – držimo se onoga za šta smo se izborili i što smo spremni da branimo: Republike Srpske i Srbije izvan NATO struktura.
(sveosrpskoj.com)
