Negativna geografija

Ovo je verzija tradicionalne ciganske pesme Čaje Šukarije koju su pred krvavi raspad Titolenda snimili u duetu Zdravko Čolić i tada devojčica Ivana Legin – ‘Ja se zovem Ivana, a tata me zove zlato…’ Autor ove moderne obrade je Goran Bregović, mada je Čaje Šukarije možda najbolje otpevala u tradicionalnom smislu Esma Redžepova, kao pevačica romskog porekla. Uglavnom, ta pesma je bila deo nečega (samo u YU mikrouniverzumu) što je Bajaga ranije promovisao u nazivu i kontekstu svog prvog samostalnog albuma Pozitivna geografija.

Vrlo brzo posle Čaje Šukarije stigla je ‘negativna geografija’. Pre 1990. niko ne bi mogao u logičan YU niz da poveže, na primer, Omarsku kod Prijedora, luku Loru u Splitu, poljoprivredno dobro Ovčara u Vukovaru, Potočare kod Srebrenice, Ahmiće kod Viteza, Kravice kod Bratunca, Račak kod Štimlja, Batajnicu kod Zemuna… Većinu tih toponima nekada niste mogli da nađete ni u ukrštenim rečima.

U SFRJ nikom nije palo na pamet da organizuje ‘multimaraton mira’ na relaciji Vukovar – Srebrenica, niti je mogao ta dva toponima po nečemu povezati. Čak je i autobuska linija Leskovac – Pljevlja tada delovala mnogo logičnije.

U analima eks YU prostora ‘tromeđa’ ima posebno mesto. Formalno, to je tačka dodira – onomad tri republike, a danas tri države ili entiteta. Uzmimo ilustracije radi, jednu tromeđu iz doba mira – onu Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine – na potezima od Priboja do Goražda, od Bijelog Polja do Foče, od Rudog i Višegrada do Pljevalja i Sjenice. Sandžak nijansira ovu geografiju. U ratu, život u njoj je balkanski maler, jer je teško naći etnički čistu tromeđu. To je opseg delovanja i Aćifa Hadžiahmetovića u narodu poznatijeg kao Aćif-efendija, i Vuka Kalaitovića u narodu poznatijeg kao Kalait ili Kalča. Na ‘tromeđi pozitivna geografija očas posla postaje negativna.

U SFRJ miru na tromeđi i nije bilo tako loše, nije baš sve samo tinjalo i čekalo da prsne. Bilo je tu raznih manifestacija od ‘prvog grla tromeđe’ (misli se na raspevane momke, ne na bikove) do legendarnih MOSI – Međurepubličkih omladinskih sportskih igara. I danas se sećam atomske odbojke Užice-Foča na MOSI 1986. u Bajinoj Bašti. Zar ne zvuči nadrealno da je tada u košarci, recimo, boje i čast Pljevalja branio Žarko Paspalj.

Ima još jedna interesanta ‘tromeđa’: Hrvatske, BiH i Crne Gore (Herceg Novi, Trebinje/Dubrovnik, Neum). Naravno, i ona je u ratu maler, od ubijanja i razaranja do bizarnih scena ratnog primitivizma kao što je kupanje rezervista u bazenu Tereze Kesovije. Ali, u miru to je carstvo turizma i lakih nota, raznih ‘pjesmi Mediterana.

Čudna kombinacija pozitivne i negativne geografije bila je turneja ‘Prljavog kazališta’ leta 2017. Jasenko Houra i njegovi ‘Prljavci’ su bili hedlajneri sa Van Gogom, Crvenom Jabukom i Dejanom Petrovićem i njegovim Big bendom na zatvaranju 54. MOSI u Pljevljima jula 2017. U Pljevlja je ‘Kazalište’ stiglo iz Brežica u Sloveniji gde su samo koji dan posle odluke arbitraže oko Piranskog zaliva imali koncert pred petnaest hiljada ljudi. Ovu regionalnu turneju završili su nastupom na proslavi ‘Oluje’ u Kninu.

Najnoviji zahtev hrvatskih branitelja da se zabrani koncert Bajage u Pločama i najbukvalniji je odnos ‘pozitivne’ i ‘negativne’ geografije, ovoga puta u relacijama Zagreb-Knin-Maslenica-Ploče.

Kada se danas kaže ‘Strela’, možda odmah pomislite na kontroverzno rešenje spomenika Zoranu Đinđiću na beogradskom Studentskom trgu. Ali, nekada su se takva imena davala autobuskim prevoznicima. U analima će ostati imena užičke ‘Rakete’ ili valjevske ‘Strele’. Upoznao sam šofera u penziji koji se sećao kako je u Potočarima 11. marta 1967. godine svečano otvorena poslovnica auto preduzeća ‘Strela’ iz Valjeva koja je u početku zaposlila 16 radnika.

Krajem iste godine firma je imala devet autobusa i 25 zaposlenih ljudi, a 1974. godine otvara se nova autobuska stanica u Srebrenici. Šofer mi je pričao kako tada ni u bunilu nije mogao naslutiti potonju sudbina Srebrenice. I to je poenta: Nije tragično što se Jugoslavija raspala, već je jeziva brzina s kojom se jedna zemlja s neospornim civlizacisjkim dometima ekspresno survala u varvarstvo.

Vučić i njegovi tvrde da se ovi iz DOS nisu mnogo pretrgli da nešto učine kad je Kosovo proglasilo nezavisnost. Kao da su radikali učinili više kad je pala Krajina u ‘Oluji’. Kad kuka na vreme DOS-a, Vučić zaboravlja da ga je DOS, između ostalog, spasio od muke saradnje s Haškim tribunalom.

Bilo bi interesantno videti kako bi se danas kukalo i jogunilo da neko sa Zapada traži da se izruče Mladić i Karadžić. Vučiću realno nije lako oko Kosova, i tu trpi i kritike pune hipokrizije, ali bar nema balast saradnje s Hagom, jer kako bi to bilo teško, vidi se i kako država odlučno brani Vjericu Radetu i Petra Jojića zbog ‘nepoštovanja suda’.

Kad je Boris Tadić kao predsednik Srbije razmišljao da li da ide u Srebrenicu na komemoraciju, od upućenog prijatelja sam čuo da mu je Dragoljub Mićunović savetovao da ide, da mu je Dobrica Ćosić savetovao da ne ide, a da mu je otac LJubomir Tadić rekao – sine kako ti smatraš i odlučiš.

Danas kao da se zaboravlja da je Tadić 2010. u Potočarima, povodom 15 godina od zločina u Srebrenici, obećao hapšenje Ratka Mladića i ispunio obećanje. Da je položio venac na kojem je pisalo – ‘Nevinim žrtvama predsednik Srbije Boris Tadić’. I Tadićev naslednik Tomislav Nikolić, kao ipak bivši radikal, precizirao je da je sve što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije tokom ratova ‘imalo karakteristike genocida’, pa je samim tim, dalo bi se zaključiti, valjda i Srebrenica ‘imala karakteristike genocida’.

U intervjuu za BHT-u 2013. Nikolić je naveo da ‘ne može da opiše koliko užasa oseti kada se spomene Srebrenica. Ja klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici. Ne očekujem izvinjenje bilo čije zbog zločina nad Srbima, ali ja se izvinjavam za zločine koje je počinio bilo koji pojedinac iz našeg naroda’, rekao je Nikolić. Tragično je da se posle svega stiče utisak da Tadićevi i Nikolićevi potezi, kao i Vučićev odlazak u Srebrenicu, nemaju nikakav efekat.

Iako se danas u Srbiji diskretno i manje diskretno rehabilituju ‘srpski heroji’ iz devedesetih, bilo bi maliciozno reći da je u gestovima srpskih zvaničnika prema Srebrenici baš sve bilo foliranje. I kao što srpska strana verovatno s pravom misli da istinskog hrvatskog suočavanja s Jasenovcem nema dok se papa ne pokloni senima žrtava, verovatno bi dolazak srpskog patrijarha u Potočare da oda pošast žrtvama suštisnki mogao da pokrene stvari napred. A to u ovom trenutku deluje nadrealno.

Hrvati i Bošnjaci insistiraju na terminu ‘agresija’ dok Srbi relativizju stvari ‘građanskim ratom’, od čega se ježe u Zagrebu i Sarajevu. Svi zanemaruju versku komponentu rata, jer on sigurno ne bi bio tako krvav da nje nije bilo.

U pomenutom intervjuu ta BHT Nikolić je rekao da su za njega Srbi iz Republike Srpske Bosanci, iako neki od njih ne vole da ih tako zovu. Zamerili su ‘Bosanci’ Tomi tu izjavu. Jer se zaista ljute da iz tako zovu u BiH. Ali, svaki Pero ili Jovo kad pređe Drinu svi ga zovu Pero Bosanac ili Jovo Bosanac. I on se ne ljuti.

Test pitanje: Da li su Čapljina, Kraljevo, Bela Crkva (ova u Banatu), Kičevo i Slavonska Požega, pozitivna ili negativna geografija? To su bili čuveni centri auto-jedinica u JNA. Da odeš tamo da služiš vojni rok trebala ti je veza. Kakav je samo frajer bio seoski momak koji ode u JNA sa položenom B kategorijom, a vrati se ca C (kamion) ili D (autobus). Sad, kad nam vozači odlaze u Nemačku i Sloveniju da voze autobuse, kad bi se uveo redovni vojni rok, moralo bi lično kod Vulina da se interveniše za auto-jedinicu. Da položiš za D i pališ.

Možda zvuči cinično, ali kod Vučića ti je malo kao kod Tita – ako ti se ne sviđa režim ovde – idi u Nemačku pa radi. Samo što je Tito sam obezbedio ‘crveni pasoš’, dok je ‘beli šengen’ i ovaj crveni pasoš Vučić nasledio od DOS. Sećam se te noći kad je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić s pasošem prešao granicu s Mađarskom i rekao -‘LJudi, ovo radi!’

I nemojte zaboraviti napor koji je uložio MUP i Ivica Dačić kao resorni ministar da se ubrzano i kvalitetno ispoštuje procedura i naprave pasoši ‘koji rade’.