PIŠE: Slobodan Antonić
Živeti u Srpskoj nije lako. Ali, nije ni nezanimljivo.
Beograd je nedavno dobio novog ambasadora SAD. Entoni Godfri uručio je akreditive Vučiću. Na tviteru se predstavio kao porodičan čovek – ima ženu, kuče i decu koja treba da dođu u Srbiju. Lepo.
Ali, Vašington je u Sarajevo za ambasadora poslao ne porodičnog čoveka, kakav je Godfri, već – muškarca s mužem. Erik Nelson je, naime, osnivač LGBT organizacije američkih državnih službenika (GLIFAA), a u BiH je došao s Filipom. S njim je i učestvovao na prvoj gej paradi u BiH, a u Narodnom pozorištu prisustvovao je svečanom otvaranju 25. filmskog festivalu u Sarajevu.
Nelson je svoje akreditive, svojevremeno, predao Dodiku, tada predsedavajućem BiH. „Želim Vam reći da u BiH nema konsensusa o pristupanju NATO-u i to je jedno od pitanja koje je sada na dnevnom redu“, rekao mu je tada Dodik.
Ostalo je nejasno da li je srpski član Predsedništva BiH, u nekoj diplomatskoj prilici, i večerao s Nelsonom i njegovim mužem.
Takođe, nedavno je za poglavara Islamske zajednice u BiH ponovo izabran dosadašnji reis-ul-ulema, Husein Kavazović. Ubedljivo je pobedio Zukorlića, 291:82.
Takav ishod je predvideo Dževad Galijašević, smatrajući to dobrim razvojem prilika za Srpsku.
Kavazović je, naime, po Galijaševiću, „uspeo da IZ odvoji od politike“, da prekine praksu po kojoj je IZ „produžena ruka SDA“, te će, onda, njegov izbor uvesti IZ „u mirnije vode“, u kojima će se prvenstveno „baviti verskim, a ne političkim pitanjima“.
Međutim, onda je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio da se mora ukloniti pravoslavna crkva sa zemlje Fate Orlović u Konjević Polju (Bratunac). Na Fatinom imanju, naime, postojalo je mesto zvano „crkvina“, a takav naziv je obično dolazio od nekog srušenog hrama.
Dok je Fata bila u izbeglištvu zemljište je eksproprisano u korist crkvene opštine koja je, 1998, izgradila crkvu.
Ipak, sledeće godine, Komisija za imovinske zahteve raseljenih lica utvrdila je da Fata Orlović ima pravo na povraćaj imovine. Fata je onda tražila da se crkva ukloni, a crkvena opština joj je ponudila 50.000 KM za parcelu inače vrednu 7.700 KM. Fata je to odbila – njen muž je ubijen u Srebrenici 1995, i ona nije želela da gleda pored svoje kuće srpsku crkvu.
Predsednik Evropskog suda je izdvojio mišljenje, smatrajući da je uz rok za uklanjanje crkve od tri meseca trebalo ostaviti i mogućnost „plaćanje naknade jednake stvarnoj vrednosti predmetne zemlje“. Na presudu je moguće žaliti se Velikom veću koje čine 17 sudija Evropskog suda za ljudska prava.
Međutim, oficijelna zastupnica BiH pred Sudom, Belma Skalonjić odlučila je da se ne žali na presudu, što je izazavalo proteste iz Kancelarije pravnog predstavnika RS. Skalonjićeva je, štaviše, u zvaničan prevod presude ubacila fusnotu u kojoj se kaže: „Srbi su etnička grupa čiji pripadnici mogu biti porijeklom iz Srbije ili iz drugih republika SFRJ, uključujući i BiH. Naziv ‘Srbin’ (na engleskom ‘Serb’ i kao imenica i kao pridjev) obično se koristi kada se misli na pripadnike etničke grupe, bez obzira na njihovo državljanstvo i treba ga razlikovati od naziva ‘Srbijanac’ koji obično označava državljane Srbije.”
Smisao ubacivanja ovakve fusnote u presudu ostao je nejasan – osim ako cilj nije bio svođenje Srba u BiH od konstitutivnog i autohtonog naroda na „etničku grupu porijeklom iz Srbije“. (Ali, kako tome prigovarati ako beogradski Sajam knjiga izdavače iz Srpske zvanično tretira kao „dijasporu“ – što podrazumeva da su Srbi u BiH, jednako kao i u Kanadu, došli iz Srbije?!)
Zanimljivo je da „građansko Sarajevo“ ili „građanski Beograd“ nisu na Fatino insistiranje da se sruši crkva reagovali tradicionalnim floskulama kojima se obično kritikuje „srpska zadrtost“ – „Jedan je Bog“, „Zašto da se delimo“, „Grehota je rušiti“… – već su insistirali na tome da je privatna imovina svetinja.
Upravo na to se pozvao i reizabrani reis-ul-ulema Kavazović, koji je naglasio „temeljni princip nepovredivosti privatne svojine“ i istakao da bi „upornost s kojom je Fata branila svoje pravo“ morala biti „inspiracija za generacije koje dolaze“.
Ako je Kavazović umerenija struja u IZ BiH, kakvi li su tek tamošnji fundamentalisti?
I Dodiku je, izgleda, dosadilo preganjanje s Fatom, pa je rekao da „s tom pričom treba završiti“, te da „crkvu treba dislocirati“, samo „da se operativno dogovori na koji način“.
Mi iz Srbije tu ne možemo mnogo da pomognemo. Mi smo valjevsku Gračanicu, dvesta godina staru crkvu podignutu na ostacima iz 15. veka, ostavili da je potopi akumulacija Rovni, budući da „izmeštanje Gračanice nije bilo moguće zbog materijala od kojeg je sazidana“ (?).
Ovih dana su obnovljene secesionističke demonstracije u Barseloni, pa je oživela i ideja da „Republika Srpska treba da organizuje masovnu javnu demonstraciju podrške Kataloniji“. U Srbiji za secesiju Katalonije navijaju vojvođanski separatisti, dok patriote znaju da se ne može istovremeno davati podrška Kataloniji i braniti Kosovo u Srbiji.
Međutim, načelno, mogli bismo da kažemo – šta se to pak tiče Srpske? Pisao sam već o stanovištu koje smatra da je Srpska za Srbiju daleko važnija od Kosova.
„Srbija na Kosovu, izuzev velikih bajki i metanaracija iz prošlosti, ima dva miliona neprijateljski nastrojenih Albanaca. Nasuprot tome, Srbija u Republici Srpskoj ima sve: resurse, stanovništvo, politički konstituisan entitet, teritoriju s granicom kao međunarodno verifikovanom činjenicom, te vrlo lagodan modalitet infiltriranja kroz mehanizam specijalnih i paralelnih veza“.
Iz tog ugla posmatrano, ako katalonski model Srpskoj može doneti nezavisnost – što da ne?
Međutim, takođe je ranije, povodom iste dileme, primećeno da katalonski model – koji se, zapravo, još nije pokazao kao uspešan – podrazumeva podršku moćnih EU struktura, ali i transnacionalne atlantističke zakulise koja radi na drobljenju tradicionalnih država. Banja Luka jamačno ne uživa podršku ni jednih, ni drugih, a ima daleko veću samostalnost nego Barselona.
Katalonija je, naime, tek regionalna autonomija, dok je Srpska konfederalni entitet: republika u dvojnoj konfederaciji.
Stoga, ipak valja biti oprezan s katalonskim modelom. A kao što sam i više puta pisao, nije loše ni biti konzervativan. Ne valja raspakivati Dejton bez ozbiljne potrebe i jasnog izgleda da će se dobiti više no što se sada ima. To je ona poslovica o vrapcu u ruci i golubu na grani.
Konačno, vest je i da je u Vrbasu, kod Banja Luke otkriven mač u kamenu. Procenjuje se da je oružje iz 14. veka, ali je odmah nazvano „banjolučki Ekskalibur“. Mač, međutim, nije izvučen zajedno s kamenom, već je najpre pod vodom „oslobođen od sedre“. Šteta, jer će goli mač, kao eksponat u Muzeju Republike Srpske, ipak biti manje atraktivan za turiste nego što bi bio zajedno s kamenom.
O otkriću su brzo izvestili i britanski San i Dejli mejl, a odmah su se pojavili i šaljivi komentari – „Ko je izvukao mač?“ i „Hoće li on postati kralj Bosne?“
Mač je pronađen par dana pre godišnjice Tvrtkovog krunisanja za kralja „Srbljem, Bosni i Pomorju i Zapadnim stranam“. Krunisan je u Mileševi, nad grobom Svetog Save, a Tvrtko je uzeo i ime Stefan, kako bi uspostavio kontinuitet s lozom Nemanjića.
Srpska je republika, ali bilo je svojevremno predloga da se na njeno čelo dovede Tomislav Karađorđević, a ona proglasi Kneževinom Srpskom. Možda će onaj ko je izvukao mač iz vrbaskog kamena postati ne kralj nego knez?
Kako bilo, živeti u Republici Srpskoj još dugo neće biti dosadno.
Ćeranić je ovih dana ukazao da „Sarajevo radi na demontaži Dejtona“ i da je hitno potrebna „Strategija za odbranu Srpske“. Znači, još uvek je reč o borbi za puku egzistenciju. A to je daleko od bilo kakve svakidašnje rutine i srednjoevropske dosade.
Uopšte, pitam se, da li će ikada doći vreme kada će glavno pitanje u Srpskoj biti ne kako se odbraniti i kako tek preživeti, nego – da li je Dodik večerao s američkim ambasadorom Nelsonom i njegovim mužem?
(sveopsrpskoj.com)
