PIŠE: Slobodan Antonić
Odjednom su naši građanisti zagrajali da valja priznati secesiju Kosova.
Tako nam je u poslednjem „Utisku nedelje“ Nenad Prokić objasnio da „Srbija treba prva da prizna Kosovo“, te da je to „jedino rešenje“.
Sutradan, na prvoj strani lista Danas čitali smo nešto slično: „Književnik Filip David: Priznanje Kosova jedino rešenje“.
„Jedino rešenje? A po čemu je, molim vas, uopšte, političko mišljenje `književnika` F. D. relevantantno za prvu stranu dnevnog lista?“ – pomislio sam.
„Gledaj sad to“, rekoh. „Najpre su od F. D. – koji je u književnim krugovima bio poznat tek kao `drugar Kiša i Ugrinova` – napravili pisca (dodelivši mu NIN-ovu nagradu za knjigu čijeg se naslova više niko ni ne seća). Sada, pak, od njega izgleda da hoće da naprave relevantnog političkog mislioca ili čak savest ovog društva – dajući mu ovoliki prostor za njegova `smatranja`“.
I zaista, kad sam pročitao šta je sve F. D. napričao, shvatio sam da, izgleda, postoji ambicija da se F. D. izviče za Tomasa Mana „fašističke“ Srbije.
Ali zaboga! Koliko je današnja Srbija nacistička, toliko i ovaj naš društveno-politički radnik u književnosti ima šanse da bude Tomas Man.
Jer, šta kaže F. D? U Srbiji „iz podzemlja nadiru elementi fašizma koji su u društvu sve prisutniji“, te smo mi usred nekakvog „puzajućeg fašizma“. Ali, kako većina nas to ne vidi? To je zato, priča F. D, jer smo „preuzeli ruski model, po kome su svi fašisti, samo mi nismo“. A valjda je tačno upravo obrnuto: baš su Srbi i Rusi najveći fašisti, dok kod ostalih toga nema, šta li?
A generator aktuelnog „puzanja“ fašizma je, po F. D, „kosovski problem“ – to „pitanje svih pitanja na Balkanu“. Za samouverenog F. D, međutim, rešenje je jednostavno: „bez priznavanja nezavisnosti Kosova, nema ni unutrašnje srpske stabilnosti, niti stabilnosti ovog dela Balkana“. Zato, „priznanje Kosova mora da se dogodi što pre“.
Jao, kako se samo toga niko ranije nije setio? Imaš žarište nestabilnosti na Kosovu, ti lepo priznaš secesiju i gotovo. Potom – žarište u Preševu, Bujanovcu i Medveđi – lepo priznaš „Preševsku dolinu“. Pa žarište u „Sandžaku“, žarište u Vojvodini, žarište u „Vlaškoj krajini“, žarište u Bosilegradu i Dimitrovgradu… Ima da se ispriznajemo do sto i nazad. I onda našoj stabilnosti neće biti kraja!
Ali, kako ubediti narod da proguta tu prvu, najveću žabu – predaju Kosova? F. D. i za to ima rešenje. Ako Vučić, naime, potpiše šta treba, „za pet dana medijske kampanje“, objašnjava F. D, velika većina Srba to će jednostavno „prihvatiti kao nešto dobro i pozitivno“.
Eto! Kakva demokratija, kakvo suočavanje različitih mišljenja, kakva borba argumenata, kakvi bakrači? Za ovog društveno-političkog radnika najvažniji je, jasno, rad s masama. A kad partija pravilno koristi medije, masa se za pet dana može ubediti u bilo šta. Pa i u to da je izdaja Kosova „nešto dobro i pozitivno“.
I kad smo već kod izdaje, kaže nam F. D, „postoji trenutak u istoriji kada je moralno i etično biti izdajnik“. Tu nam naš dragi F. D. otkriva svoje najlepše snove. On zapravo sebe vidi kao srpskog Tomasa Mana, kao glas ljudskosti velikog pisca pred nacističkim terorom.
Samo što tu postoji izvesna mala začkoljica. Da biste bili Tomas Man, vi najpre morate da budete stvarni pisac, a ne „društveno-politički radnik u kulturi“. A i da biste bili „glas potisnute savesti“, vi najpre treba da budete – kao javna ličnost – poklopljeni istinskim nacističkim terorom, a ne da u tom „fašističkom režimu“ uživate nacionalnu penziju, dobijate glavne književne nagrade, te da za svoja politička naklapanja možete da računate na naslovnu stranu dnevnih novina!
Ali, naši antifa-građanisti ni ne primećuju koliko su groteskni u preglumljivanju „hrabrog suprotstavljanja nadirućem fašizmu“. Hor žena u crnom, kojem diriguje izvesni mladi uposlenik Muzikološkog instituta SANU, peva ispred Doma omladine u Beogradu Internacionalu na albanskom jeziku – u znak protesta što se „u Srbiji ponovo vraća fašizam kroz najave pogroma Albanaca“.
Kakvi „pogromi“, kakvo „vraćanje fašizma“, kakvi bakrači? Pa da je tako, dragi naši horisti, ne bi policija štitila svaki performans vaše notorne autošovinističke NVO; ne bi mladi antifa dirigent radio u akademiji nauka; ne bi nas ta naša mila levičarska hrabrica javno podučavala da je Srbija, 1912. godine, „osvojila Kosovo“, kako bi ga tretirala kao „jednu vrstu kolonije“ (razvijajući, navodno, „kolonijalistički diskurs prema Albancima“ kao „potpuno preslikani rasistički diskurs Evrope prema Africi i zemljama koje je kolonizovala“).
Ama, kako vas nije sramota?! Da li vi zaista verujete da „radom s masama“ možete sve nas da ubedite kako je „fašizam“ to što hoćemo da branimo integritet ove zemlje? Ili to što nam se ne dopada pokazivanje velikoalbanske svastike po Beogradu?
Da li vi zaista verujete kako je dovoljno po sto puta napisati da ne treba ići „na miting za odbranu Kosova“ već bi bilo baš cool kada bi moglo da se ode „na miting za priznanje nezavisnog Kosova“? Ili da sto puta napišete da je Kosovo, za Srbiju, najobičnija „gangrena“ – zbog čega bi „amputacija Kosova“ bila baš „lekovita“? Ili da sto puta napišete: „a šta može da se desi Srbiji ako prizna Kosovo? – skinućemo govno koje nam se zalepilo na cipelu“?
Pa ako se po medijima i društvenim mrežama tako nešto po sto puta napiše i pročita – neće li Srbi, a pogotovo omladina, na kraju da ipak kažu: „Stvarno, daj da priznamo to Kosovo, pa da nam konačno svane“?!.
No, iz dočeka Kajla Skota u onoj apatinskoj školi vidi se da su to sve, zapravo, računi bez krčmara.
I sve bi to bilo podnošljivo da se, onda, ovom svojevrsnom verbalnom čerečenju Srbije ne pridruže i autošovinisti s leve strane Drine. Tako, novinar Dragan Bursać, poznati banjolučki „antinacionalista“, piše: „Jel’ neko rekao srbijanskim glavešinama (misli se na vlast u Beogradu – S. A) da su Sandžak i Vojvodina anektirali i silom pripojeni uz Centralnu Srbiju? Jel’ im neko rekao da kao čin dobre volje treba da se odreknu 30% okupirane teritorije?“
Pa dobro, banjolučki kolega – kako ste došli do baš 30%? Jer, ako je neka teritorija „okupirana“, nije li ispravno da se ona u svih sto posto „oslobodi“? I kako ste, zapravo, utvrdili da su, recimo, Vojvodina i „Sandžak“, silom pripojeni Srbiji? Zar nikada nije bilo Velike narodne skupštine, 25. novembra 1918. godine, u Novom Sadu? I zar nikada nije bilo drugog zasedanja ZAVNOS-a, 25-29. marta 1945. godine, u Novom Pazaru?
A kada sam malo bolje pogledao delo ovog „nezavisnog novinara“, video sam kako često piše o „paradržavi Repubici Srpskoj“ i o njenim stanovnicima „republikosrbijancima“. Video sam da misli da je RS „nastala u genocidu od Prijedora do Srebrenice, na vatri živih ljudskih tijela u Višegradu, u agoniji masovnih silovanja po istočnoj Bosni, u ubijanju djece, masovnom protjerivanju, etničkom čišćenju“ (isto).
Video sam i to da on jednostavno unapred zna kako ubistvo banjolučkog biznismena Slaviše Krunića nisu izvršila lica iz njegove okoline, i iz privatnih motiva. O ne, to je zapravo bilo političko ubistvo čoveka „koji iskreno voli svoju domovinu BiH“, odnosno delo „zločinačkog režima“ iz „tamnog vilajeta Republike Srpske“ motivisano time da je Krunić „sebe smatrao Bosancem i Hercegovcem“, zbog čega mu je „gnusni režim“, kao pokaznu vežbu svim BiH identitarcima, „sinoć poručio šta i kako će s njima“ (isto).
Kako je sve to glupo i providno! Bez obzira na milione dolara koji u ove krajeve pristižu u cilju širenja evroatlantskih vrednosti, Srbi se ipak teško mogu kupiti. Ona deca koja američkom ambasadoru viču: „Kosovo je Srbija“ to možda ponajbolje svedoče. Tako je bilo u Apatinu, tako je u Beogradu, tako je u Banjoj Luci, tako je u Bijeljini, tako je svuda…
Jer, nije li odavno rečeno – samo kada bi se to čulo i razumelo u Istanbulu, Vašingtonu, Berlinu, pa i u Sarajevu: „Pustite Srbe. Srbija se umirit ne može“.
(sveosrpskoj.com)
