PIŠE: Zoran Panović
Nasilna smrt Afroamerikanca Džordža Flojda izazvana policijskom represijom pokrenula je dramatične ulične događaje u Sjedinjenim Državama, stavljajući predsednika Trampa, već uzdrmanog situacijom zbog korona virusa, pred veliko iskušenje.
Pomešana su osećanja ljudi u Srbiji iz ‘uzorka’ s kojima kontaktiramo: Ima i srećnih koji vole što je mečka zaigrala i pred njihovim (američkim) vratima, da je to slika ‘demokratije koju prodaju svetu’, ali ima i onih koji ne bi voleli da Trampu padnu akcije, jer po pitanju Kosova ova administracija je napravila ozbiljne zaokrete, kao i generalno prema ‘srpskom pitanju’.
Ne bi nam odgovarao ‘američki Majdan’. Ko bi u Srbiji voleo da vidi veselje na ulicama Prištine, pobedi li Bajden na jesen. A ima i neke utehe da je američko društvo podeljenije čak i od srpskog.
Većinski Srbi ipak antiamerikanizam svode na antiklintonovski resantiman. Kosovo je priznato za vreme republikanske administracije, ali retko ko u Srbiji prema Kondolizi Rajs gaji i približno negativno mišljenje kao prema Medlin Olbrajt.
Ima i onih koji aktuelnu američku krizu posmatraju na distopijski način, koji nije samo kontinuitet sa bogatom istorijom rasnih sukoba u Americi.
Na CNN sam primetio demonstranta koji nosi bedž sa Betmenovim simbolom-krilima slepog miša.
Ne znam, da li se vi slažete, ali moj medijski utisak je da su ovi nemiri u Americi samo nastavak s one tačke gde je stao prošlogodišnji apsolutni hit film – ‘Džoker’.
A, stao je u masovnim neredima na ulicama. Maske dva klovna-Džokera i Penivajza (It, Stivena Kinga), duboko su se utisnule u kolektivno podsvesno.
Džoker – Artur Flek, usamljenik je u okrutnom gradu Gotamu.
Betmen je još klinac. Artur kao klovn, maltretiran i odbačen, sa mentalnim problemima, propada kao stendap komičar, ponižen i revoltiran pokreće spiralu nasilja koja dekonstruiše društveni sistem.
Ali, možda samo prividno.
Režiser Tod Filips i scenarista Skot Silver napravili su kontroverzan film, koji se može tumačiti i kao kriptosubverzivni, ili kvazilevičarski.
Za razliku od ‘realističnijeg’ lika Trevisa iz Taxi Driver-a (junak Skorsezeovog remek-dela je bolovao od vijetnamskog sindroma), koji je bio očigledna inspiracija (kao i drugi De Nirov film ‘Kralj komedije’), psihijatrija je perfidno instrumentalizovana u ‘Džokeru’.
Zloupotrebljena donekle radi usiljenog aktivističkog stava.
Da razvodni klasnu svest. Jer na kraju se zapitamo da li je baš neoliberalizam najveći krivac? Iako sigurno nije nevin. I kroz lik paradigmatičnovog Betmenovog tate.
I zaista, u izveštajima TV mreža ovih dana sa američkih uzavrelih ulica samo fali da odnekud iskoči Hoakin Finiks našminkan u klovna Džokera i podstakne erupciju gneva.
Sa upitnošću politizacije ili jednostavno nasilja kao čina larpurlartizma – Džokerovo nasilje u suštini nema nikavu političku ili vrednosnu kategoriju.
Sem možda ‘estetsku’. Korona je dodatno pojačala političku konotaciju maske kao simbola distopijskog sveta.
Bilo je pre korone i bizarnih momenata, kad su hrvatski novinari lice gradonačelnika Zagreba Milana Bandića, za potrebe naslovnice šminkali kao Džokera.
Već se na antisistemskim demonstracijama širom sveta afirmisala maska iz filma ‘V kao Vendeta’, snimljenom prema stripu Alana Mura – distopijskom SF trileru iz 2006. godine, čija se radnja odigrava u totalitarnom britanskom društvu.
Ova maska je postala simbol otpora protiv represije i cenzure, a priča potiče još sa početka 16. veka u Velikoj Britaniji, i vezuje se za istorijsku ličnost Gaja Foksa.
Njegov lik nalazi se na maski koja se vezuje za ‘Anonimuse’ – grupu aktivista koja se afirmisala borbom protiv cenzure i zalaganjem za slobodu govora. Te maske sam viđao i kao umetničke performanse po gradovima Italije neposredno pre korone.
Narativ stripa i filma ‘V kao Vendeta’ odvija se u fašističkoj Engleskoj 1997. Ima orvelijanske obrise, i deo je distopijskog trenda iz sredine osamdesetih, kad je nastao i prvi ‘Blejd Raner’ (1984), čija se radnja, inače, odvija 2019! Pa vi vidite.
‘V kao Vendeta’ ima jasan klasni pristup. Radnička klasa nije relativizovana psihijatrijom. Jedan moj profesor – psihijatar i filozof na vežbama nam je govorio o velikoj šteti koju je film ‘Let iznad kukavičjeg gnezda’ Miloša Formana, naneo psihijatriji, gde se tobože ispostavilo da su psihijatri i njihove medicinske sestre neki totalitarni likovi koji tamniče i zlostavljaju slobodoumne ljude.
Iako je ponekad i ‘slobodoumnim’ ljudima potrebna psihijatrijska pomoć, pa i hospitalizacija. Ali, psihijatrija je pogodna za zloupotrebe (sovjetska iskustva na primer), ali i umetnički zgodna alegorija totalitarizma (vredan Paskaljevićev ‘Poseban tretman’).
Upravo su medicinski problemi u ‘Džokeru’ relativizovali klasni, socijalni i međurasni uzrok i pristup, koji je danas prisutan na ulicama Amerike-
Do te mere da je konvencionalni Betmen potrebniji od činilo se superiornog Džokera za uspon ugnjetenih i poniženih – za haos iz koga izvire sloboda.
Policijska brutalnost prema Džordžu Flojdu aktuelizovala je Springstinovu pesmu American Skin (41 Shots).
Pesma je inspirisana policijskim streljanjem Afroamerikanca Amadou Diala (Amadou Diallo). Bilo je policajaca koji su Springstinu zamerili takav stav.
Možda najefektniju i najemotivniju anticipaciju aktuelnih nemira u Americi dobili smo prošle godine u HBO seriji Watchmen (‘Nadzirači’) Damona Lindelofa (Lost, The Leftovers). Naravno, serija se bazira na kutnom Murovom i Gibonsovom stripu, ali je pomerena 35 godina unapred i uspešnija je od istoimenog i donekle neshvaćenog filma Zaka Snajdera.
Ta prva epozoda je fascinantna: U sred smo erupcije rasnog nasilja (masakra Afroamerikanaca) u Tulsi (Oklahoma) 1921. Revolucionarno i moralno ambivalentni Watchmeni odlaze u fiktivnu budućnost gde su pred njima konspirativni rasisti koji nose Roršahove maske i predstavljaju se kao ‘Sedma konjička’ pod komandom generala Kastera.
Društvena mimikrija i ukorenjenost rasizma predstavljena je u liku policijskog komandanta koga inspirativno glumi Don Džonson. Psihodelično deluju žute maske crnih policajaca. Iako se radi o alternativnoj budućnosti (prošlosti) društveni konteksti i socijalna patologija su aktuelni.
Kako li bi Tramp reagovao na Watchmena najbližeg bogu – Doktora Menhetna koji je u alternativnoj istoriji Americi doneo pobedu u Vijetnamu. Ili, možemo li u doba korone ujediniti svet većom pretnjom, kao što je drugi Watchmen – Ozimandijas (Džeremi Ajrons u terigilijamovskom izdanju) ujedinio svet teleportovanjem džinovske lignje u Njujork koja je pobila tri miliona ljudi, ali smanjila nukleranu pretnju.
Čime li ćemo smanjiti pretnju od korone?
Zamislite Ameriku kojoj je predsednik bio Robert Redford, kao u ovoj HBO seriji.
Traumatične scene iz Amerike aktuelizovale su i film ‘Detroit’ (2017) koji je režirala Ketrin Bigelou sa velikim ulogama Džona Bojege i Vil Poltera.
Ovo je bila još jedna uspešna saradnja Ketrin Bigelou i američkog novinara i scenariste Marka Boala na rasvetljavanju mračnih i kontroverznih delova američke istorije.
Film u uvodu prikazuje genezu dolaska robova iz Afrike do njihovog sabijanja u getoe Detroita.
U kome jula 1967. izbijaju rasno motivisani neredi. Povod je racija nelicenciranog noćnog kluba. Nacionalna garda države Mičigen pridružuje se policiji.
U filmu se pojavljuju i tamnoputi ratni veterani, i beli policajac sadista koji drži grupu mladih Afroamerikanaca kao taoce u upečatljivoj psiho-drami.
Film prikazuje do čega može doći kad ‘prekipi’. I kakav je sudski sistem. Put od ogorčenosti do eskalacije je munjevit; od zahteva za pravdu do pljačke i anarhije.
Samo jedan događaj hegelijanski maltene zavrti i ubrza istoriju. Kao što je slučaj sa ubistvom Džordža Flojda u SAD.
Kad razgovaram sa prijateljima iz Amerike stiče se utisak da je mrtva trka koje je društvo podeljenije – američko ili srpsko? I zajednički je osećaj da izbori neće rešiti osnovne protivurečnosti.
A sve je delovalo optimističnije kad je Kajl Skot, bivši ambasador SAD u Beogradu, prošle godine objavio za jedan srpski list autorski tekst o oskarovcu – filmu ‘Zelena knjiga’, čija je tema rasizam i geneza američkog društva u uspešnim nastojanjima da ga prevaziđe.
(Danas)
