Prethodnih dana smo bili svedoci izrazito pomirljivih izjava ambasadora Crne Gore u Srbiji Tarzana Miloševića, koji se gotovo upinjao da građane naše države uveri da su Srbi i Crnogorci bratski narodi (kao da to nije notorna činjenica), pritom u krajnje patetičnom tonu ističući da, ukoliko bi Crna Gora zaista nešto radila protiv Srbije i njenih interesa, onda on ne bi ni bio na sadašnjoj funkciji.
Na ovaj način, kriminogeni i odnarođeni režim Mila Đukanovića je pokušao da iskoristi okolnost da je ambasador Milošević ujedno i jedan od najviđenijih deklarisanih Srba unutar Demokratske partije socijalista (DPS), sve u cilju ublažavanja posledica duboko neprijateljske odluke da, pozivajući se na navodne stručne procene crnogorskog Nacionalnog koordinacionog tela za sprečavanje širenja zaraznih bolesti (NKT), od 01. juna t.g. dozvoli ulazak u Crnu Goru državljanima država koje imaju manje od 25 potvrđenih slučajeva koronavirusa na 100 hiljada stanovnika, a među kojima, gle čuda, nema Srbije (ali zato ima Hrvatske, Albanije i “države Kosovo”!).
Milošević je u svojim izjavama pokušao da relativizuje pomenutu odluku, nastojeći da evidentno tendenciozno i diskriminatorski određen kriterijum udela obolelih prikaže kao puko tehničko pitanje, koje bi Srbija bez većih problema trebalo da reši u narednom periodu, nakon čega će se međudržavni saobraćaj sa Crnom Gorom odvijati kao da se nikada ništa nije desilo. Uprkos tome što je ovo izgledalo kao obavljanje zadatka koji mu je poverio vrh vlasti u Podgorici, od pouzdanih krugova bliskih crnogorskoj Ambasadi u Beogradu saznali smo da je Milošević u ovoj ulozi pronašao i neku vrstu utočišta za samog sebe. Naime, i više nego prilježno ispunjavajući povereni zadatak “vađenja kestenja iz vatre” za potrebe crnogorskog režima, Milošević je, u umiljavanju srpskim vlastima i javnosti (pomenimo samo primer nedavnog gostovanja na TV “Prva”), pokušao da napravi određenu distancu u odnosu na stavove i poteze zvanične Podgorice, kako bi za naredni period sebi stvorio makar donekle komforniju poziciju u državi prijema.
Ovo je, kako smo saznali iz istih izvora, povezano i sa njegovim dugotrajnim osećanjem političke marginalizovanosti i odbačenosti, uprkos tome što je kum Đukanovićevog rođenog brata Aca, ali i činjenici da je u prethodnom periodu obavljao vrlo značajnu i uticajnu funkciju političkog direktora DPS. (Pomenimo samo to da mu je bliskost sa crnogorskom “Prvom familijom” omogućila da svojevremeno, dok je bio na čelu svog rodnog Bijelog Polja, volšebno “nestane” jedna krivična prijava, podneta protiv njega zbog umešanosti u određene sumnjive poslove u ovoj opštini.)
Pritom, da Miloševićeva ozlojeđenost bude veća, on je nakon gubitka pomenute funkcije u DPS i svojevrsnog izgnanstva sa Đukanovićevog dvora “gurnut” u crnogorsku diplomatsku mrežu, u okviru koje mu je glavni nadređeni ministar “vanjskih” poslova Srđan Darmanović, čovek za koga uopšte nije sigurno ni da je član DPS. Iako je “progutao” ovo poniženje koje su mu priredili Đukanović i njegovo okruženje, koji su na ovaj način poslali poruku da će biti skrajnuti ne samo istaknuti kadrovi DPS koji se izjašnjavaju ili osećaju kao Srbi, nego faktički i kompletno biračko telo koje stoji iza njih, Miloševiću su dolazak na službu u Srbiju i trenutno stanje srpsko-crnogorskih odnosa omogućili da “izađe iz senke” i, u formi ublažavanja otvoreno neprijateljskih stavova i politike crnogorskog režima, ispolji svoje simpatije prema Srbiji i srpskim vlastima.
Inače, na ovom mestu bi možda trebalo pomenuti da je svojevremeno, dok je bio predsednik Opštine Bijelo Polje, ali i kasnije, dok se nalazio na čelu crnogorskog Ministarstva poljoprivrede i ruralnog razvoja, uprkos obavezama umeo da vrlo često svojim automobilom “skokne” do Srbije, neretko i samo na dan…
Imajući sve to u vidu, možda bi najuputnije bilo da Srbija prihvati vapaj i pruženu ruku ambasadora Miloševića, ne kao emisara Đukanovićevog režima, nego kao čoveka koga je isti taj režim (zlo)upotrebio i odbacio. Jer ako se na njegovom primeru može videti iskrena želja za begom iz mračne DPS džungle, zašto takvih primera u narednom periodu ne bi bilo još više?
(Glas javnosti)
