Ovo nije niko izmislio, dodao, propagandno plasirao.Ovo je glas običnog naroda, sugrađana predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, koji bez posla i kao podstanari čekaju u zabiti nekog Nikšićkog kafića da ih se neko seti, dok stidljivo ispijaju još jednu kafu, gorkog ukusa iako zaslađenu, gorku jer će je kao i mnogo puta do tada platiti neko od njihovih osećajnih i razumnih komšija iz ulice.
„Pa, kako ga nije sramota, on se vozi u automobilu za koji smo svi čuli da se zove Majbah i da mu je cena preko 600.000 evra, a mi na ulici, bez posla, bez prebijenog evra, bez nade da ćemo platiti sledeću kiriju“. Ćute svi, i oni koji čuju, i oni do kojih takav glas, vapaj, teško može da dođe, jer su davno izgubili osećaj za stvarnost, oni kojima je smešno kako neko nema 100 evra u džepu.
„Petnaest jednosobnih stanova država je mogla da kupi i podeli najugroženijim porodicama u Nikšiću, za taj njegov jedan blindirani auto u kome se sam vozi“nastavlja isti ovaj čovek ogorčen na sve, a posebno na tu vrstu oholosti, ili bolje rečeno blagostanja u kojem uživa gospodar svega u Crnoj Gori, koji ne shvata da je pored svega materijalnog što poseduje, istovremeno i gospodar bede i siromaštva običnih ljudi, koji u patnji dočekuju svaki novi dan. „Kako ga nije stid, važniji mu je njegov automobil nego petnaest nikšićkih porodica sa tek rođenom dečicom, čiji je plač veseliji od porodičnih muka. Da li nas može pogledati u oči kada izađe iz svog „dvorca na točkovima“, šta može da kaže da se ne zacrveni i zamoli da mu bar neko oprosti, jer njega niko neće, a on nama uzima iz usta, oduzima ključeve od prinudnog smeštaja kako bi on uživao u svom Majbahu, jer smatra da zaslužuje, da je on viši od svih“.
Zato će mu poruka na lokalnim izborima u Nikšiću biti jasna, „vrati Majbah, da bi mi, bar neki, mogli da uđemo u stan, da dobijemo krov nad glavom, da možemo da se okupamo prvi put u životu toplom vodom, da pozovemo nekog prvi put kod nas da dođe i popije kafu u toplom“. I uradi to što pre, i pre izbora, a ne zbog izbora, jer TI više nikada nećeš pobediti u Nikšiću zbog svog obraza kojeg nemaš, jer ipak smo svi mi ljudi, a ti si to odavno zaboravio, i ne znaš da je teško biti čovek, što je vrednije od svake funkcije i zvanja, funkcije koju ćeš uskoro izgubiti, kao i mnoge druge, pa kad se okreneš, nećeš imati nikoga, možda ćeš tada shvatiti…
(nacionalist.rs)
