Poznati američki filmski glumac i reditelj Vudi Alen jednom prilikom je prokomentarisao kako je “komedija jednako tragedija plus vrijeme”.
– Eh, da je Vudi Alen proveo neko vreme ovde, siguran sam da bi morao da dopuni tu svoju misao, jer su se kod nas komedija i tragedija toliko izmešale, da se i u realnom vremenu sve može tumačiti i komično i tragično – kaže u intervju za “Glas Srpske” satiričar i glumac Dragoljub Mićko Ljubičić.
Njegovo ime posljednjih tridesetak godina je sinonim za humor i satiru na ovdašnjim prostorima. Oni nešto stariji pamte ga po “Indeksovom pozorištu”, maestralnim i nezaboravnim imitacijama Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, a mlađi po već kultnom satiričnom serijalu “PLjiŽ” u kom uz pomoć prijatelja Draže Petrovića i Voje Žanetića, na svoj prepoznatljiv, specifičan i satiričan način pokušava pomoći običnim ljudima da, kako kaže, mentalno prežive današnja vremena.
Ističe kako je prošlo vrijeme kada ga je brinulo to što možda ima i previše “materijala” za satiru.
– Odavno sam već naviknut na kontinuirano zabrinjavajuća kretanja u društvu. Ovdašnji političko-ekonomski “trenutak” je specifičan po tome što traje već decenijama, i on sa svakom proteklom godinom sve više vapi za funkcionalnim državnim institucijama i odgovornim političarima koji bi nagomilane probleme rešavali. Ali njih nema ni u tragovima. Ne problema, njih ima bezbroj, nego funkcionalnih državnih institucija i odgovornih političara. I onda nekima od nas koji nismo ni političari, ni funkcionalne državne institucije, a imamo tu sposobnost da iz drugog ugla sagledamo stvarnost, ne preostaje ništa drugo nego da ogrnemo na sebe šinjel satiričara i da pokušamo da tu gorku stvarnost približimo i na malo prijemčiviji način objasnimo običnom čoveku, kako bi je lakše shvatio i usput malo lakše svario – navodi Ljubičić objašnjavajući šta ga poslije toliko godina uspješne karijere, motiviše i tjera da i dalje radi i stvara.
Na pitanje da li se mogu povući paralele između onog što danas radi i perioda kada je haralo “Indeksovo pozorište”, on kaže da radio isto što je radio i onda, samo na drugom mediju.
“Tada nije bilo toliko televizija, pa je kontrola sadržaja, a posebno politički osetljivog, bila mnogo stroža. Zato nam u to vreme nije bio dozvoljen pristup televiziji. Rešavali smo to u početku radio emisijom, a kasnije predstavama i gostovanjima. Danas, za promenu, imamo TV emisiju na kablovskoj televiziji, a i to bi već sutra sasvim sigurno ukinula ova vlast, da ikako može da se s tim lako izvuče. Ali ne može baš tako lako, najverovatnije zbog sve većeg uticaja društvenih mreža, čak i pre bilo čega drugog, na primer pritiska iz EU”, navodi on i dodaje da se same teme ne razlikuju puno od vremena “Indeksovog pozorišta”, što je tek priča za sebe, s obzirom na proteklo vreme.
“Pogledajte samo ovo: prva emisija “Indeksovog radio pozorišta” u kojoj sam učestvovao, snimljena početkom 1984. godine, zvala se “Boj za Kosovo”. Nekih 36 godina kasnije završetak tog boja nije ni na pomolu, a Kosovo je i dan-danas jedna od najčešćih političkih tema naših komentara”, kaže Ljubičić.
Na pitanje da li bi ikada pristao da bude političar ili neki visoki državni funkcioner i pod kojim uslovima, Ljubičič navodi da bi možda i pristao pod neposrednom, ozbiljnom i kontinuiranom pretnjom ugrožavanja telesnog integriteta hladnim ili vatrenim oružjem.
“A ako me jednom ipak vidite kako se šepurim na nekoj od političkih funkcija, a iza mene nije čovek sa nožem ili pištoljem prislonjenim uz moja leđa, znajte da sam u međuvremenu doživeo tešku ishemiju čeonog režnja, te nisam više u kontroli svojih odluka i postupaka, a sasvim moguće ni fizioloških radnji. A ako pak počnem da se bavim politikom, a ne izgledam kao da sam baš sasvim pomerio pameću, dolaze u obzir i varijante da sam drogiran, hipnotisan, čipovan, ili da sam jednostavno otet i mučen sve dok nisam pristao”, navodi on.
Ljubičić kaže da je rano prepoznao svoju sklonost ka tome što s razlogom zovemo satira i posvetio veliki deo života bavljenju time.
“Očigledno je da imam snažnu i trajnu potrebu da na taj način izrazim sebe, ali sam srećan što to nije i moj jedini izraz, nego sam uspeo da se oprobam i na mnogim drugim poljima. Moj izduvni ventil, dakle, nije satira, nego to što mogu da radim puno različitih stvari, a po sopstvenom nahođenju i ritmu. To je istovremeno i moja najveća lična privilegija, jer kako drugačije nazvati to kad radite samo ono što volite, i to samo onda kad vam se to najviše radi. Srećom, kod mene nije manjkalo ni interesovanja ni talenata za mnogo toga, pa mi nikad nije dosadno”, kaže on.
Kada su u pitanju novi projekti, Ljibičić kaže da m je upravo ponuđena uloga u jednoj domaćoj krimi TV seriji, koju još nije ni prihvatio, a ni odbio, prevashodno iz tehničkih i terminskih razloga.
“Nešto čime se poslednjih mesec i po dana intenzivno bavim, pored rada u okviru svoje agencije “Tim talenata”, je priprema knjige pod nazivom “Priče za laku noć (posle kojih niste mogli da zaspite)”, a u kojoj će se naći gotovo sve ove iz dosadašnjih pet sezona PLjiŽ-a, dakle njih pedesetak. To mi je u planu još od jesenas, ali tad još nisam imao izdavača, a nisam ni imao odabrane i za knjigu prilagođene “Priče” sve dok se nije završila peta sezona, sad u junu. Poželeo sam da ih vidim i u formi knjige, jer mi se čini, a nisam jedini s tim utiskom, da zaslužuju da budu ne samo odslušane i odgledane, nego i pročitane. Tim pre što tek kad se nađu tako sabrane u knjizi postaju i materijalni dokument jednog vremena, koji onda dobija priliku da zauzme mesto na polici s nekim drugim sličnim knjigama”, kaže.
(A.M/opcija.net)
