Bio je lider Korni grupe, najpopularnijeg sastava početkom sedamdesetih u Jugoslaviji. Potom je postao vodeći hit-mejker zaslužan za sam početak i eksploziju fenomena “Zdravko Čolić”. Producirao je mnoge, kao Riblju čorbu, i ima velike zasluge za početak Bajagine solo karijere. Pred koncert legendarnog benda u kojem su se oprobali i Dado Topić i Zlatko Pejaković, Kornelije Kovač je govorio za Nedeljnik o muzici, Jugoslaviji, ratu, hitovima…
U Centru “Sava”, 31. januara, posle mnogo decenija će nastupiti Korni grupa. Legendarni bend, koji je pomerao standarde. Bend poznat po pevačima koji su imali zapažene karijere, a bili su to: Dado Topić, Zdravko Čolić i Zlatko Pejaković.
U praistoriji našeg učestvovanja na Evroviziji pamti se nastup Korni grupe na festivalskom izdanju 1974. u Brajtonu, sa pesmom “Moja generacija”, ali najviše se pamti što će tada pobediti švedska pop atrakcija Aba.
Posle toga usledile su priče da Korni grupa treba da nastupi kao gost čuvenog Pink Flojda na američkoj turneji. Zlatka Pejakovića je u London pozvao slavni Endru Lojd Veber (Fantom iz opere) da bi igrao ulogu u britanskoj verziji predstave “Isus Hrist superstar”. U finalu svega se Korni grupa raspala. Njihov vođa Kornelije Kovač postao je vodeći jugoslovenski hit-mejker, zaslužan za sam početak i eksploziju fenomena “Zdravko Čolić” — nazvan i “putujućim zemljotresom”. Radio je za Zlatka Pejakovića i mnoge druge. Komponovao je i čuvenu himnu Partizana. I usred te čitave euforije i uspeha odlučuje da krajem sedamdesetih napusti sve i ode u London. Pričalo se da je povučen uspehom Vangelisa (saundtrek filma “Vatrene kočije”) želeo da uradi reprizni proboj sa Balkana u Veliku Britaniju.
Posle nekoliko godina vratio se u zemlju i nastavio da rasprodaje tiraže nosača zvuka koji su donosili pesme poznatih pop zvezda. Producirao je mnoge, kao Riblju čorbu, i ima velike zasluge za početak Bajagine solo karijere. Napadaju ga zbog komponovanja pesme Lepe Brene “Sitnije, Cile, sitnije”.
Tokom razgovora u Kovačevom stanu, njegova ćerka Kristina uvežbava dvojac pratećih vokala. Iz te sobe čuju se razne pesme, pa i “Moja generacija” koja je za mnoge bila prvi susret sa Kornelijem.
Korni grupa se ovog meseca vraća na scenu na ovom koncertu, a zašto ste se raspali, i to na nekom vrhuncu?
Razišli smo se, ali ne zbog Evrovizije, kako su neki navodili, nego zbog ploče koju smo snimili u Milanu, a koja nije imala svetsku promociju kako nam je bilo obećano.
Evrovizija je bila oduvek muzički festival, ali da li je ponekad bilo politike, jer tih godina kada ste vi učestvovali Jugoslavija je bila jedina socijalistička zemlja među učesnicima.
Tada je austrijski izveštač sa Evrovizije povodom učešća Korni grupe rekao da naša pesma “Moja generacija” ima i politički kontekst. Spominje se 1942. godina, a to su bile gluposti, jer je meni ta četrdeset druga bila godina od koje mi je počeo život.
A niko nije pitao grupu The Who koja isto ima pesmu “Moja generacija”.
Upravo tako. Taj isti austrijski novinar, tačnije spiker austrijske televizije koja je prenosila Evroviziju 1974, rekao je: “Interesantno, Jugosloveni imaju pesmu koja je ozbiljno koncipirana.” Trebalo je da to bude naš plus, ali mislim da smo zbog njene komplikovanosti loše prošli. Bolje da smo nastupili sa nekom tra-la-la pesmom.
Na toj Evroviziji je pobedila ABBA i pesma “Waterloo”, da li ste vi slutili tada u Brajtonu da će oni ubrzo napraviti ogroman svetski uspeh?
Nisam. Neko je pisao da smo se mi na festivalu bogzna kako sprijateljili sa grupom ABBA, ali nismo. Nije da nismo verovali da će oni napraviti uspeh, ali eto na kraju oni odoše u svet, a mi u hotel, pa na aerodrom i nazad kući u Beograd.
Letos mi je bivši pevač Korni grupe Zlatko Pejaković rekao da se tada jedan član vašeg benda jako približio grupi ABBA?
Možda se on tada prišunjao njima, a da ja to nisam znao.
Kada pričamo o tom inostranom segmentu karijere, neizbežno je pomenuti da je vašu pesmu “Trla baba lan” obradila velika francusko-italijanska zvezda Dalida i to je bio veliki hit u Evropi.
Ta ploča je izdata i svuda u Evropi, čak i u Japanu. Mene je jednom pozvao RTS da budem gost u programu kada je u Beograd došla Dalida.
I Korni grupa je rušila razne barijere, pa su vas i napadali zbog izgleda. Pričalo se čak pre Evrovizije da vas treba ošišati i okupati.
Sećam se kad sam jednom došao odnekud vozom na beogradsku železničku stanicu. Krenem da uhvatim taksi ispred štajge, priđem kolima i pitam: “Je l’ slobodno?”, a taksista mi odgovori: “Voziću te kad se ošišaš.”
Bilo je mnogo teorija zavere vezano za vaš rad, pa i ona čuvena da ste išli u Zagreb da bi vam tamo neki političari iz partije rekli kakve pesme da pravite. Navodno je partija preko muzike htela da kontroliše omladinu.
To je neki general u penziji izjavio, tu “veliku istinu” kako smo Goran Bregović, ja i još neki muzičari morali da odlazimo u Zagreb i da nam tamo neki funkcioneri partije kažu kakve bi pesme trebalo da pravimo. To je zaista smešna priča, ali ko želi da veruje u nju, neka veruje.
Da li je bilo političkih pritisaka na vas?
Ne, nije bilo nikakvih političkih pritisaka. Jedini napad na mene nije bio politički nego da sam napravio nepodobnu posmu “Gospa Mica gazdarica”. Čak su na zidu Radio Beograda okačili tekst u kome se sugeriše, čak insistira, da se ta pesma ne emituje. Skoro pa da su je zabranili. Ali to nije bila nikakva politička pesma nego o studentu koji je iznajmio sobu.
Ali bila je čuvena priča da je Minimaks pustio na Radio Beogradu vašu pesmu “Trla baba lan” odmah posle vesti o Titovom putovanju, pa je navodno skinut s programa?
I to je preuveličano. Evo šta je tačno bilo. Direktor tadašnjeg Radio Beograda bio je Stanko Terzić, i stiglo mu je naređenje da presluša sve trake na kojima su bile snimljene emisije, pa i ta navodno problematična emisija Minimaksa u kojoj je on navodno pustio pesmu Korni grupe “Trla baba lan”, što se protumačilo kao komentar Titove posete nekoj afričkoj zemlji. Podigla se prašina ko je to dozvolio da se pusti u program. Ali kada je direktor preslušao trake, utvrdilo se da ta pesma nije puštena posle vesti o Titovom povratku sa puta iz, valjda, Afrike. Čak me je i Stanko Terzić pitao da li stvarno verujem u to. Ne bi to moglo lako da se izvede u to vreme.
Tu pesmu su mrzele starije Jugoslovenke ili je i to mit?
To su sve teorije i glasine. Ta pesma je bila ogroman hit. A Vlada Džet je u nekoj svojoj knjizi napisao da je Kornelije Kovač uništio rokenrol u Beogradu.
Sa pesmom “Trla baba lan”?
Ne kaže direktno zbog te pesme. Desilo se da su tada svi novinari počeli da nas hvale, pesma se vrtela svuda, a Džet je rekao da sam upropastio rokenrol.
Napadali su vas i kada ste komponovali za Lepu Brenu.
Napadali su me. I to žestoko. U Ninu je čak bio tekst sa naslovom “Ćevapčići za Evropu”. Da sam kao čovek evropskog zvuka napisao pesmu “Sitnije, Cile, sitnije”.
Da li ste se branili?
Ne. Nikada ja nisam reagovao na takve stvari.
Da li ste bili skeptični kada su vas zvali da sarađujete sa Brenom?
Nisam.
Šta ste mislili o Breni pre toga?
Nisam pre saradnje baš nešto razmišljao o njoj. Kad god bih je video na TV sa pesmom “Čačak”, okretao sam kanal. Nije mi se to dopadalo. Nisam imao nikad ništa protiv nje, ali nisam baš voleo te pesme. Njihov pokojni menadžer Raka Đokić tražio je sastanak sa mnom na kojem mi je rekao: “Kornelije, trebalo bi da napišeš nešto za Brenu, za Pesmu Evrovizije.” Odgovorio sam: “Nemoj, ne radi se pesma za Evroviziju na brzinu.”
Ali on je baš navalio. Zvao me je da dođem sa ženom u hotel “Jugoslavija” da vidim kako Brena izvodi strane pesme. I dođem i čujem kako ona peva italijanske pesme, i to jako dobro ih izvodi. I tako je došlo do toga da napišem “Sitnije, Cile, sitnije”.
Da li ste mislili da ona može da uradi nešto na Evroviziji?
Mislio sam. Ona je bila odlična pojava, odličan glas, imala je nastup. Ali tada je na izboru za jugoslovenskog predstavnika pobedio Danijel Popović sa pesmom “Džuli”.
Vi ste bili na početku biografija mnogih pevača, na primer Zdravka Čolića i mnogih drugih; da li ste mogli da predvidite toliko velike karijere tih pevača?
Ja sam Zdravka Čolića prvo otpustio iz Korni grupe.
Zašto?
Smatrao sam da on, i pored odličnog glasa, nije adekvatan pevač za tu vrstu muzike koju je svirala Korni grupa. Ali sam mu već tada rekao da je on odličan solo pevač, ali ne za bend. Zdravko se nije naljutio, iako mu nije bilo prijatno. Ali sam mu ja vrlo brzo, posle petnaest dana kako se vratio iz Beograda u Sarajevo, rekao: “Čola, dođi na razgovor. Ajde da radimo pesme za tebe.”
Brzo ste ga utešili?
Čola je bio mlad dečko koji je u svemu imao uspeh. I to u svemu čega se dohvatio da radi.
Da li ste znali da će da postane tolika zvezda?
Znao sam da će imati uspeha, ali nisam slutio koliki će taj uspeh biti. Imali smo prijateljski odnos. Napravili sam pošteni ugovor, više usmeni dogovor pošto nismo ništa potpisivali. To je značilo da kada krene saradnja, ide pet mojih pesma na albumu, i pet od drugih kompozitora ali i da ja učestvujem u odabiru. I to nije bio nikakav problem.
Kako ste sarađivali sa Bregovićem kada ste zajedno radili na Čolinim albumima? Ima li sujete među velikim kompozitorima kada zajedno rade?
Nema sujete. Otišli smo na more, blizu Makarske, Brega, Čola i ja. Da spremamo album za Zdravka. Dolazimo tamo, super kuća, i posle jednog dana kažem: “Ajmo ljudi da krenemo.” Ali Brega ujutru ode da kupi lubenicu i nema ga. Posle pet sati evo Bregovića, vraća se i kaže: “Nekako nisam našao lubenicu.” Kad ono — ispostavi se da je on otišao da kupi jedrilicu.
Zajedno smo radili. Nema tu ono: ja sam više a ti manje. Bregović je pisao tekstove u zadnji momenat. Neposredno pred snimanje. Sedne ujutru i kaže: “Sad ću.” Sat jedan pred snimanje i onda pravac u studio. Bregović je neverovatno sposoban za sve. Sećam se kad je napisao tekst “Pisaću joj pisma duga” sa skoro svim gradovima i krajevima bivše Jugoslavije.
Kad pominjete sve te gradove i krajeve bivše SFRJ, da li vam je teško pao raspad Jugoslavije?
Naravno. Nisam verovao ni dva odsto da će se sve to izdešavati i da će se Jugoslavija raspasti. Nisam verovao da svi ti ljudi, koje sam poznavao iz bivše SFRJ, da će odjedanput postati neprijatelji. Otišao sam tada u Španiju, ali ne zato što sam bežao od ovdašnjeg rata. Imao sam raniji dogovor za muzičke projekte u Španiji. Otišao sam automobilom sa porodicom pravo sa našeg mora u Španiju. Ali, iskreno, nisam slutio da će se dogoditi takav horor.
Kako je bilo pratiti taj horor iz Španije?
Bio je sam horor kad otvorim njihove novine. Od prvih slika napada slovenačkih teritorijalaca na mlade vojnike JNA.
Politika vas nije zanimala?
Ma kakvi. Nisam nikada bio član partije. Nijedne i nikada. Interesovalo me je da pratim situaciju. Ali nisam nikada želeo da uđem u politiku.
Kao vaš brat Mihajlo Kovač?
Da. Bio sam kod njega u poseti tokom poslednje godine njegovog mandata ambasadora u Austriji. I zažalio što nisam mnogo godina ranije došao u Austriju da pravim karijeru.
Vi ste 1993. godine ceo prihod od svog diska poklonili za decu pogođenu ratom u Bosni?
Sarajevo je bilo grad mog početka. Svirao sam kratko sa Indeksima. Zvao sam iz Španije neke svoje prijatelje iz Sarajeva tokom rata. Zvao sam Esada Arnautalića koji je živeo u delu grada koji su gađali. Okrenuo sam telefon i razgovarao sa njim usred sveg tog pucanja.
A u Madridu sam učestvovao u TV emisiji u kojoj sam rekao da sam snimio disk čiji je prihod išao za decu u Bosni. Taj disk je imao sve instrumentalne numere i samo jednu vokalnu pesmu protiv rata. A od svih tih instrumentala bila je i čuvena tema “Igrale se delije”. Bez teksta, samo melodija. I pojavi se tekst u španskim novinama u kome me napadaju upravo zbog te pesme. Pobunile su se neke izbeglice iz Bosne, kako mogu da stavljam četničku pesmu i kako me nije sramota. I zvali su me da objasnim kako sam to mogao da uradim, a ja im kažem: “Ljudi, kakva četnička pesma, to je melodijska linija nastala pre svih četnika i svega.”
Niste mogli da čitate u Španiji o nama i onda ste se vratili u Srbiju da čitate o nama?
Ispade tako. Šta da radim. Više sam verovao stvarima iz neposredne blizine.
Vi ste na neki način požurili Bajagu na solo karijeru?
Snimao sam Riblju čorbu, pa mi je Bajaga pustio te svoje stvari. Kaže — imam nove pesme. I pusti on i vidim, odlične pesme. On peva uz gitaru. I ja ih odnesem u PGP RTB. Odem da predložim da ja produciram i da Bajaga snimi solo album. Kažem im: “Ovo ima veliku perspektivu.” I daju nam studio da snimimo taj njegov prvi album, koji se odmah prodao u tiražu od 65.000 ploča.
Zašto ste vi otišli u London u jeku svoje najveće popularnosti? Pričalo se da ste otišli da biste postali član čuvene britanske grupe Yes?
Nije to tačno. Svirao sam u jednom bendu. Svirali smo po Londonu, Engleskoj, Severnoj Irskoj. Svirali smo čak na Reding festivalu.
Otišao sam u London da probam. Išao sam na nekoliko audicija u Londonu. Prime te, sediš i čekaš svoj red. Uvek prvo uzmu mlađe, mene kao matorog uvek na kraju. Taj bend na čiju sam audiciju otišao, pozove me posle tog prijemnog da odemo napolje, u njihov automobil. Sednemo u auto, pitaju odakle sam, kažem: “Jugoslavija.” Raspituju se da li imam pasoš i da li mogu s njima da putujem po Evropi. Odgovorim da mogu. U jednom trenutku pitaju me da li sam komunista. Odgovorim da nisam. Za sve to vreme kruži džoint. A zatvoreni prozori, gušim se.
Vi niste duvali?
Pa jesam jednom-dva puta u životu. Ali ovde ide nekoliko krugova sa džointom ukrug. Puše oni, naduvani, i kad su me po treći put pitali da li hoću da dunem, odgovorio sam im: “Ne mogu, ja sam komunista.”
Komunizmom protiv droge?
To sam uradio i u Španiji. Snimamo u studiju, kad dvojica iz ekipe odu na pauzu u drugu sobu. Pozovu me da dođem s njima. Kad oni — izvukli tri linije kokaina. Kažu, odvojili smo za tebe. I ja se setim Engleske i odbranim se na sličan način.
Rekli ste tad “Ja sam četnik”?
Ha-ha-ha, nisam, nego sam opet ponovio “Ja sam komunista”, jer su ti muzičari, koji su me zvali da povučem liniju koksa, bili deca falangista, deca ljudi koji su bili za diktatora Franka i mrzeli su komuniste kao đavole.
