Minhenska konferencija o bezbednosti decenijama je služila kao moćni simbol snage zapadnog savezništva, piše Politiko.
Ali 2020. godine na trodnevnom skupu videlo se da je neslaganje između SAD i dominantnih evropskih sila – Francuske i Nemačke, veće nego ikada.
U analizi briselskog portala Politiko navodi se da dve strane nisu samo podeljene oko krupnih pitanja sa kojima se Zapad suočava, poput Rusije, Irana, Kine, već da su, navodi se, u “paralelnim univerzumima”.
Ipak, najalarmantnije je to što se najveće neslaganje odnosi na suštinu transatlantskog saveza, odnosno na američku posvećenost Evropi.
U nizu govora, bilo javnih ili zatvorenih, evropski lideri žalili su se na ono što doživljavaju kao odstupanje SAD od regiona i sveta uopšte.
Nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer otvorio je konferenciju optužujući administraciju američkog predsednika Donalda Trampa za odbacivanje ideje međunarodne zajednice.
Francuski predsednik Emanuel Makron, koji je prvi put govorio na forumu, ponovio je Štajnmajerov stav i dodao da “Evropa ne želi baš isto što i SAD”.
Američki zvaničnici bili su zapanjeni, što se videlo i u izjavi američkog državnog sekretara Majka Pompea, koji je istakao da je tu da saopšti činjenice.
“Ovakve izjave ne odražavaju realnost”, rekao je Pompeo.
Pompeo, koji je služio vojsku štiteći Zapadnu Nemačku 80-ih godina, pokušao je da opovrgne te tvrdnje naglašavajući da SAD odvajaju više resursa za odbranu Evrope, u smislu novca i osoblja nego u bilo kojem periodu od Hladnog rata i podsetio da je samo u Nemačkoj bio tri puta u poslednja četiri meseca.
“Da li je to Amerika koja odbacuje odgovornost. Budimo iskreni – SAD se bore za suverenitet i naše prijatelje”, rekao je Pompeo.
Osim predstavnika Poljske i baltičkih zemalja, koji smatraju SAD garantom njihovog suvereniteta, retki Evropljani u prostoriji su poverovali u Pompeov govor, a Nemci i Francuzi su se naknadno saglasili da Pompeova publika nisu bili Evropljani u toj prostoriji već Donald Tramp.
Pompeovo insistiranje da “Zapad pobeđuje, mi kolektivno pobeđujemo”, mnogi učesnici su protumačili kao “SAD pobeđuju”.
Reakcija na Pompeov govor pokazuje koliko se negativno na odnos sa Evropom odrazila Trampova agresivna i često uvredljiva retorika.
“Čak i suočeni sa činjenicama koje opovrgavaju stav o američkoj otuđenosti, Evropski zvaničnici prosto ne veruju u njih. Nezvanično, američki predstavnici poručuju svojim evropskim kolegama da ‘ignorišu tvitove’, ali to se pokazalo visokim naređenjem.
Mnogi u američkoj delegaciji Kongresa, koja je takođe bila prisutna, suočeni sa različitim načinima na koji oni vide američku ulogu i onoga kako Evropljani to vide, bili su zbunjeni.
Republikanci su bili posebno uvređeni zbog naslova koji su organizatori dali događaju – “Slabljenje zapada”, a koji su posmatrali kao podvalu koja je trebalo da pojača nagoveštaj da je SAD napustio svoju tradicionalnu ulogu.
“Malo sam zatečen tonom”, kazao je republikanac kongresmen Majk Tarner, koji je i član odbora oružanih snaga.
Tarner, koji već 10 godina prisustvuje konferenciji, kazao je za Politiko da ga je iznenadilo što su SAD morale da brane svoju posvećenost Evropi iako na to troše milijarde dolara.
“Evropljani bi trebalo malo više da se fokusiraju na ono što mi radimo ovde”, rekao je Tarner i dodao da ga je posebno frustrirala Nemačka, koja uprkos insistiranju Trampa i drugih američkih zvaničnika je prilično daleko od ispunjenja obećanja da će povećati potrošnju na odbranu na dva odsto BDP-a.
“Džonu F. Kenediju je manje vremena trebalo da ispuni obećanje o odlasku na Mesec”, rekao je Tarner.
Čak su i javno priznati kritičari Trampa u Minhenu bili zatečeni signalima evropskih lidera, pa je tako Nikolas Barns, bivši američki ambasador pri NATO i dugogodišnji diplomata koji trenutno radi kao profesor u školi Harvard Kenedi, rekao je da je zabrinut zbog stava Makrona prema Rusiji – da Evropa treba da se približi Moskvi.
Barns je istakao da je na skupu izostala osuda ruskog bombardovanja Idliba, ne računajući da je Makron samo usput pomenuo tu krizu, rekavši da se Pariz ne slaže sa Moskvom oko toga šta se dešava u Idlibu.
Barns bombardovanje opisuje kao varvarski čin ističući da je to stvorilo 800.000 izbeglica, najviše u sirijskom građanskom ratu.
“Tragično je to što ovde u Evropi o tome vlada gotovo tišina”, rekao je Barns.
U stvari, ocenjuje Politiko, ni Makron, koji je dobio oduševljeni odgovor iz minhenske publike, ni ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, koji je takođe govorio, nisu se suočili sa bilo kakvim teškim pitanjima o Siriji.
Drugo krupno pitanje koje je podelilo Minhen bila je Kina, a ni Pompeo ni američki ministar odbrane Mark Esper nisu ostavili ni najmanju sumnju da Vašington smatra Kinu “zlom svetskom silom”, što je stav koji ne dele brojne države EU.
Fokus je bio i na tome da li bi Zapad trebalo da rizikuje instaliranje telekomunikacionog hardvera nove generacije iz kineskog Huaveija, za šta SAD smatraju da je korak do izlaganja države špijunaži i sabotažama.
Iako u Vašingtonu postoji dvostranački konsenzus da Kina predstavlja značajnu dugoročnu pretnju – stav koji su u Minhenu artikulisali i Esper i Nensi Pelosi, demokrata i predsednik Predstavničkog doma, – Evropa je duboko zabrinuta zbog posledica koje bi Peking mogao izazove na trgovinu.
“Morate da shvatite kada treba da sarađujete sa Kinom i kada trebate da se takmičite. Evropljani nisu uspeli ni na koji način da formiraju takvu strategiju”, ocenio je Barns.
(Tanjug)
