Belorusija, Tadžikistan, Burundi i Nikaragva jedine su četiri države na svetu u kojima se trenutno igra fudbal.
Sportski novinar Vladimir Novaković poznaje prilike u sve četiri lige, a u razgovoru za list Danas ističe da je fudbal u Belorusiji sasvim solidan i da su njihovi klubovi poput BATE Borisova i Dinamo Minska poznati široj publici, dok su takmičenja ostalih zemalja „egzotična“, ali na nižem nivou.
– Lično volim da gledam jako mnogo opskurnog fudbala, od Latinske Amerike do Afrike, pa sam tako bacio oko i na Burundi. Nažalost, moram reći da se ipak ne isplati pratiti tu ligu. Pored toga što je loš standard cele lige, jako je loš fudbal. Čak bi ih i ovi Tadžikistanci, koje sada aktivno gledam, tukli sa jedno pet razlike – priča Novaković.
Razgovor za Danas obavljen je posle prenosa meča tadžikistanske lige CSKA Pamir – Khjuand.
– Za Tadžikistan znam već neko vreme pošto imaju mladu generaciju koja je užasno popularna u tim opskurnim krugovima ovih što se baš lože na fudbal. Imaju sjajne rezultate u mlađim kategorijama od 16 godina pa na više, i svi nekako očekujemo kada će ti klinci da „eksplodiraju“, odnosno da počnu da masovno odlaze u jače lige. Prvi potez je povukao Rubin iz Kazanja, doveo je iz Istiklola izuzetno perspektivnog Šaroma Samijeva koji ima 19 godina. On je inače zvezda mlade reprezentacije, mada je već i u seniorskoj odigrao šest utakmica i dao dva gola. Očekujem da će u sledećih četiri, pet godina bar još desetak tih klinaca zaigrati u evropskim ligama. To, naravno, neće biti Premijer liga, ali biće sigurno Rusija, Poljska, a možda dobace i do Holandije.
Priznaje da pripreme za prenos mečeva tadžikistanske lige nisu nimalo lake pošto je skoro nemoguće saznati detalje o nekim manje poznatim igračima.
– Skoro da nigde nema dostupnih informacija. Na primer, imam sastave svih ekipa u Tadžikistanu, ali nigde nemam brojeve koje igrači nose, pa je onda snalaženje u hodu. To se verovatno ni narednih nedelja nigde neće pojaviti, pa ćemo morati da hvatamo kako znamo i umemo. O mnogim igračima imam samo ime i prezime. Na primer, za jednog sam uspeo da nađem tačan datum rođenja i to je sve, nema ništa drugo. Olakšavajuća okolnost je što ima tu igrača koji su igrali na Kupu Azije, pa ih nekako pohvatam jer ipak znam za njih. Međutim, ima tu i onih od na primer 27, 28 godina, koju su pre sezonu ili dve igrali za neke drugoligaše i oni su mi potpuna nepoznanica.
Interesovanje za ove „egzotične“ lige poraslo je svugde u svetu.
– Svi gledaju Belorusiju i Tadžikistan jer naprosto ništa drugo osim ovih i još dve lige nema. Na primer, na Tviteru pratim mnoge fudbalske analitičare s engleskog govornog područja i mogu reći da i oni pomno prate. Kod njih do pre tri meseca nisi mogao da pročitaš ni post o holandskoj ligi, dominirala je, naravno, engleska, a sada prate bukvalno sve što se zbiva u Belorusiji. Stalno upoređuju mlade igrače sa ovima u najjačim ligama.
Tvrdi i da mu nedostatak atmosfere iz najjačih liga na stadionima ne nedostaje.
– U Tadžikistanu nema publike pošto su stadioni zatvoreni. Sve to zato izgleda kao trening utakmica, čuješ savete sa klupe igračima… Mada, moram reći da to nije nešto na šta nismo navikli. Nagledali smo se sličnih utakmica s ovih prostora, pa čak i Evrope gde ima jako malo publike. Sve takozvane manje utakmice u Srbiji su slične – zaključuje Novaković.
Prezime sa 22 slova
Kod lige Tadžikistana problem predstavlja i to što zapisnik sa imenima igrača često bude dostupan tek uoči samog meča.
– Danas mi je sastav timova stigao u 12:58, a utakmica je počela u 13:00 časova. Taj sastav mi je stigao u vidu fotografije zapisnika u kojem su imena tadžikistanskih igrača upisana rukom. Dovoljno je reći da neka prezimena imaju po 22 slova i da pored toga treba rastumačiti rukopis onoga ko je popunjavao protokol – priča Vlada Novaković.
(Danas)
