PIŠE: Zoran Panović
Buzuki se ne rimuje sa ferarijem, pa je logično da je ultimativni turbo-folk hit iz 1994. imao zarazni refren – ‘koka-kola, marlboro, suzuki – diskoteke, gitare, buzuki’.
Ferari je stigao mnogo kasnije kao metafora u sasvim neobičnom političkom ključu. I to u vreme naprednjačkog evrofanatizma iz 2013. godine kad je Tanja Miščević, šefica tima Srbije za pregovore sa EU, izjavila u Briselu da se oseća kao da je ‘za volanom ferarija sa upaljenim motorom, koji tek što nije krenuo’. Ona je to rekla pred skoro zaboravljenim komesarom za proširenje EU Štefanom Fileom koji je, inače, bio i na inauguraciji Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, ako vam to nešto još znači.
Realno, danas smo najbliži Evropi u relacijama koje Dragan Marković Palma ima sa Grčkom, pa je otuda umesto ferarija, opet nekako aktuelnije ono ‘suzuki-buzuki’. Puna brzina, za koju nije bio dovoljan ni kragujevački fijat, već baš ferari, prilično se smanjila u odnosu na 2013. godinu. Ali, tada je to još bila EU bez migrantske krize i fobija koje su pojačale zamor od proširenja.
A, da li se sećate one ‘dosadne zemlje’ koju je u petooktobarskoj euforiji bio obećao Vojislav Koštunica? E, upravo je Tanja Mišćević u ferari fazi naglasila da je ‘važno za sve subjekte društva, da znaju da je naš cilj da Srbija uskoro postane normalna, dosadna evropska država’. Aktuelni, i sada već famozni Izveštaj Evropske komisije, dokaz je da Srbija nije ni blizu vizije o ‘dosadnoj zemlji’, a što je indikativno, Izveštaj je kontroverzan upravo zato što je ‘izbalansiran’, kako ga je ocenio Sem Fabrici, šef delegacije EU u Srbiji.
Zaista, maltene romansirano sad zvuče neke reči Tanje Miščević iz tog svečarskog decembarskog dana 2013. u Briselu. Na primer, stav da procesi pregovora o pridruživanju sa EU i normalizacije odnosa Beograda i Prištine treba da se međusobno podupiru, a ne da se spotiču. Tada je bilo prihvatljivo da Vučić bude logični nastavljač rada proevropskih dosovskih vlada, ne valjda vlada Radomana Božovića, Nikole Šainovića ili Mirka Marjanovića (kojoj je pripadao).
Jer, i Tanja Miščević je podsetila da ‘ne počinjemo od nule’. da je Srbija znatno pre potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2008), počela da harmonizuje svoje propise u skladu sa evropskim standardima.
Nije možda nebitno podsetiti i da se 2013. očekivalo da će proces pregovora o pridruživanju biti inkluzivan, jer će se srpski tim navodno koordinirati sa predstavnicima civilnog sektora i privrednim subjektima. Neke inkluzije doduše je i bilo pre neki dan na Sedmoj plenarnoj sednici Nacionalnog konventa o EU, na kojoj je prisustvovao i predsednik Vučić, ali nikakve euforije iz 2013. nije moglo biti – koliko zbog pesimizma povodom Kosova (uslovljenosti EU integracija obavezujućim sporazumom), koliko zbog ‘klime’ u Srbiji koja nije realno proevropska, kao što ni ‘klima’ u EU realno nije za proširenje.
U sredu veče u Nišu sam bio jedan od govornika na debati ‘Stanje nacije – koliko smo zaista za EU?’ koju je je organizovao Institut za evropske poslove i kad je moderatorka Olja Bećković na početku zamolila prisutne građane u dupke punoj sali (njih oko 150), da podigne ruku ko je za EU, ruke su digli gotovo svi. Moj utisak je da to više nije nikakav evroentuzijazam, već možda i osećaj da bi se bez odnosa koje je do sada ostvarila Srbija sa EU sve bilo još mnogo rizičnije.
Brojke su realno otrežnjujuće zbog raznih vrsta zamora: Istraživanje koje Institut sprovodi svake godine pokazuje da iako 62 odsto građana smatra da Srbija ima koristi od saradnje sa EU , učlanjenje podržava njih 53 odsto (članstvo bi na referendumu podržalo 48 odsto). Među onima koji su na strani učlanjenja, više je starijih građana, dok se, što je indikativno, kod grupe mladih do 30 godina primećuje (već više godina za redom), trend opadanja podrške članstvu i porast evroskepticizma.
Godišnji izveštaj Evropske komisije o Srbiji, objavljen 29. maja, ukazuje na to da ‘Junkerov datum’ – 2025. godina više nije realan datum za ulazak Srbije u EU. Glavne poruke debate u Nišu su sledeće: Mehanizmi evropskih integracija neophodni su da sprečimo katastrofu u institucijama. Odgovornost za spore reforme pre svega je na Vladi Srbije. Prevelike podele u društvu razaraju konsenzus oko EU i promene Ustava. Hipokrizija se vidi u stavu da građani većinski obožavaju Rusiju, ali bi decu slali u EU. Režimska propaganda šalje kontradiktorne poruke koje zbunjuju javnost. Srbija još vodi svoje bitke iz devedesetih, koje nemaju veze sa aktuelnim dilemama EU.
Možda je najporazniji osećaj da u zemlji koja je na EU putu, sa proevropskim predsednikom države, premijerkom i vladom koji je formalno predvode na tom putu (naprednjaci su otvorili pregovore o članstvu), tribina u kojoj su skoro svi govornici i prisutni proevropski orijentisani, deluje nekome kao opoziciona i subverzivna.
Moguće objašnjenje izvedeno na tragu serije debata koje organizuje Institut za evropske poslove je da političkoj eliti ne odgovara moderno, otvoreno, odgovorno i uređeno društvo ili da prosto vladajuće elite (od dosovskih do naprednjačkih i mešovitih) nemaju dovoljno ljudskih resursa i mentalnih kapaciteta da reforme sprovedu do kraja.
Evropa od Srbije očekuje i ‘cooperation and verification’, pravljenje pravne države, i ‘društvene transformacije’, ne samo formalno ispunjavanje obaveza iz otvorenih poglavlja, već i ‘track record’.
Miodrag Majić sudija Apelacionog suda u Beogradu, veruje da bi naše pravosuđe bilo u neuporedivo lošijem stanju da je prepušteno samo nama: ‘Često nas od potpune katastrofe spašavaju te formalne obaveze koje moramo da pokažemo EU za izveštaje’, rekao je Majić i pozvao građane da se probude i aktivno uključe u praćenje javne rasprave o novom Ustavu pošto trenutni predlozi dozvoljavaju visoku zavisnost sudstva od politike.
Koordinatorka Nacionalnog konventa o EU u Srbiji Nataša Dragojlović, smatra da u kontradiktornim porukama vlasti po pitanju EU nema nikakve strategija (iako bi ona volela da je ima). Vlast, smatra ona, apsolutno ignoriše knjigu preporuka sa predlozima civilnog društva za izradu javnih politika u okviru 35. poglavlja (Kosovo), ali da reaguje kada te iste preporuke vidi u izveštaju Evropske komisije.
Ako se pokazalo da je članstvo Srbije u EU iluzija i da ga ne bi bilo ni kad bi Srbija priznala Kosovo, onda se mora naći drugi model odnosa s EU koji i dalje podrazumeva reformisanje države po evropskim standardima, predlog je Slobodana Samardžića, bivšeg ministra u vladi Vojislava Koštunice i profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Podsećamo: Oktobra 2013. Vučić je na godišnjici osnivanja Srpske napredne stranke (osnovana oktobra 2008), naveo da je stranka nastala iz potrebe Srbije da preživi, a da je cilj koji je postavila – da do 2020. postanemo članica EU. Mada, Božidar Đelić se nadao da će Srbija simbolički potpisati sa EU papir o članstvu u Sarajevu na Vidovdan 2014. (sto godina od hitaca Gavrila Principa). Na Samitu EU u Solunu 2003. kad je premijer bio Zoran Živković govorilo se ‘paketu s Hrvatskom’ i članstvu pre 2010. godine.
Realno, Srbija ne može da kompenzuje istorijski raskorak i bilanse katastrofalne politike koja je počela da se vodi poznih osamdesetih i trajala do 2000. Toto Kutunjo je sa Insieme – pesmom o ujedinjenoj Evropi – pobedio na ‘Pesmi Evrovizije’ 1990. u Zagrebu. Srbija je otišla u drugom pravcu koji se danas čak cinično predstavlja i kao ‘avangarda’.
Dakle, Srbija u EU je definitivno izgubljena za sigurno dve ovdašnje generacije koje su se za nju borile i završile u letargiji. U Nišu sam video i čuo predstavnike obe te generacije. Koje se sećaju Tota Kutunja, ali neki čak i pesme: ‘Udavija gi Radnički, svi po redu, i to sve u sredu, u zelen Čair’.
(Danas)
