PIŠE: Zoran Panović
Verovatno su mnogi i građani i učesnici unutrašnjeg dijaloga već zaboravili i na Štefana Filea i Van Rompeja, pa ko još u ovom ubrzanju vremena i defileu visokih zvaničnika tek da se se seća Krista Patena. Koji pritom kasnije nije ni bio neki Vučićev savetnik.
U vreme dok je bio komesar za spoljne odnose Evropske unije Kris Paten se sretao sa tadašnjim premijerom Đinđićem, pružao podršku reformama, ali i podsećao srpsku javnost koliko je EU dala pomoći Srbiji u nabavci električne energije, nafte, namirnica, lekova, kao i kolika je bila pomoć lokalnoj samoupravi. Bile su to stotine miliona evra. Nostalgičari za Miloševićem odmahivali su i govorili da Evropa cinično pere savest i samo vraća u mnogo manjoj meri ono što nam je uništila u NATO agresiji.
Iako je, dok je bio na funkciji davao podršku zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore, negde novembra 2005. kad je Kris Paten već bio bivši evropski komesar, iz njegovog okruženja stiglo je bilo ‘priznanje’ da je Državna zajednica Srbije i Crne Gore virtuelna, a da je samo Srbija stvarnost. Ali, pazite koliko su tada bili naivni pojedini srpski politički krugovi i njihovi navodni lobisti na Zapadu, jer su se po kuloarima došaptavali da bi odlazak Crne Gore iz ionako virtuelne tvorevine, u međunarodnoj zajednici pre stvorio utisak još jednog ‘gubitka Srbije’ nego trijumfa Crne Gore. Takav utisak bi, smatrali su ti ‘eksperti’ pre probudio više ‘sažaljenja“ za srpsku stvar na Kosovu. Pa, makar i ta ‘stvar’ prilično bila virtuelna. U to vreme Crna Gora nije odmagala, ali ni pomagala Srbiji oko Kosova, sa tada relativno diskretnim stavom da je Kosovo ‘unutrašnji problem Srbije’.
To što se čulo 2005. iz okruženja Krisa Patena da je ‘samo Srbija stvarnost’, danas, u ovoj fazi kosovske krize dobija novi smisao – utvrditi šta je stvarnost, odnosno hoćemo li tu stvarnost prihvatiti, probati da je korigujemo ili da je zamrznemo. Srbija je na kosovskom pitanju bila prošla put od mitskog (arhetipskog), do virtuelnog (nadrealnog). I obratno. Najmanje se utvrđivala stvarnost. I uvek se fatalno kasnilo. Ima i grizodušja, kad se pomisli šta bi bilo da je Koštuničina mantra ‘više od autonomije, manje od nezavisnosti’ bila srpka državna politika poznih osamdesetih godina na Kosovu. Šta bi sad mnogi dali da faktička albanska nezavisnost, toleriše fiktivni srpski suverenitet.
Nekom prilikom, bio je to jedan od panela o odnosima u regionu, čuo sam pomalo uvredljivu opasku jednog učesnika, doduše ne javno izgovorenu, već neformalno u kafe pauzi, da se na Marsu jedan toponim završava na ‘ić’. To je ‘Milanković’ – krater koji je 1973. dobio to ime po čuvenom matematičaru i astronomu Milutinu Milankoviću, jednom od najvećih Srba u istoriji. Ali, to – u smislu suvereniteta Srbije na Marsu, reče taj tada, da ga ne imenujem, ne znači ništa. Slična situacija bi za Srbiju bila, što se tiče suvereniteta, i na Kosovu po pitanju mnogih toponima, zaključio je, valjda misleći da je i malo duhovit.
Ali, na Kosovu, za razliku od Marsa, ipak postoje srpske crkve i manastiri, kao jedan od najjačih pregovaračkih argumenta. Duhovni toponimi imaju i kakvu-takvu demografsku činjenicu. I po pitanju nove faze unutrašnjeg dijaloga koji se rasplamsao od kada je Vučić izašao sa ‘razgraničenjem’, kao da su definitivno zaboravljeni neki, danas možda korisni predlozi, iako su nam njihovi autori nekada u političkom smislu bili legli kao pivo na lubenicu.
Moguće da je neko već zaboravio čak i Ketrin Ešton, a da se još seća Satiša Nambijara, prvog komandanta ‘plavih šlemova’ na prostorima bivše Jugoslavije (u Hrvatskoj)? Ima i onih posrednika koji su, što se srpskog javnog mnenja tiče, ostali u pomalo simpatičnom sećanju, kao lord Karington ili Kutiljero, recimo. Holbruk i Ahtisari izazivaju takođe specifične – negativne – psihološke reakcije. Po beogradskoj čaršiji se još prepričava kako je Černomirdin, koji je zajedno sa Ahtisarijem vodio iscrpljujuće razgovore sa Miloševićem da se okonča NATO agresija, u jednom momentu bacio sve sa stola i uzviknuo: ‘Ako ne pristanete, ovako će izgledati Beograd!’.
Ali, danas se, što se Kosova tiče, niko sigurno ne seća Janeza Drnovšeka, predsednika i one SFRJ i to 1989/90. koja je ugostila i Gadafija sa kamilama na Samitu nesvrstanih u Beogradu, ali i premijera nezavisne Slovenije koji je 2001, sa predsednikom Kučanom na Brdu kod Kranja bio domaćin samita Buša juniora i Putina. Od 2003. Drnovšek je bio i predsednik Slovenije. Preminuo je 2008.
Drnovšek bi teško ušao u krug ‘srpskih prijatelja’. Kako je samo bilo sumnjivo što je na jesen 2005. kao tada već slovenački predsednik ‘istrčao’ sa ‘nezavisnim Kosovom’, s obzirom na srpsku brzopoteznu regresiju na famozni ‘Cankarjev dom’ kad je Kučan dao podršku štrajku albanskih rudara u Trepči, a što je razbuktalo srpsku ‘antibirokratsku revoluciju’ i želju da se ‘miting istine’ povodom Kosova održi i u samoj Ljubljani. Mada, u slučaju Kosova ponekad i najčudnija eklektika može dati racionalnu platformu. Kao sinteza nečega što se u nedostatku boljeg termina može nazvati šansom ‘Ćosić-Drnovšekovog plana’. Da, mislimo na Dobricu, iako sa Drnovšekom čovek ništa nije šurovao po ovom pitanju.
Eto, pre neki dan ode i Kofi Anan za koga nikad nismo smislili pesmicu kao za njegovog prethodnika na čelu Ujedinjenih nacija – ‘kaže nama Butros Gali, vi ste Srbni najebali’. Danas se niko ne seća da je Drnovšek imao te 2005. plan za Kosovo i da ga je bio prosledio i Kofiju Ananu i Havijeru Solani. Drnovšek je tada jasno sugerisao upravo ‘manastirsku autonomiju’. Pazite sad – pored ‘manastira sa pripadajućom teritorijom pod jurisdikcijom Srbije’, ili neke vrste ‘eksteritorijalnog statusa’ za najveće srpske kulturne, verske i istorijske spomenike, Drnovšek govori i o (obratite pažnju na formulaciju) ‘efikasnom povratku’ Srba, i to ‘u zgusnutim naseljima oko manastira’. To je tada nekom delovalo kao getoizacija, ali koji bi to Srbin prošao pored svog manastira i došao da počne novi ‘multietnički’ život tamo gde je priča o ‘održivom povratku’ ništa drugo do najgori cinizam.
Vučićevoj propagandi sad je zgodno da podseća na stavove Dobrice Ćosića o potrebi podele Kosova, i to još da se rizici sa kojima se suočava srpski predsednik uporede sa rizicima na koje je naišao Đinđić kad je odlučio da skine kosovski teret sa Srbije, ali onaj Đinđić ‘posavetovan’ od Ćosića. Ako pročešljate Ćosićeva pisanija o Kosovu, videćete da tu čak ima i nešto od Drnovšeka. Iako se sigurno nisu bili sinhronizovali. Doduše, kod Drnovšeka sigurno nema ćosićevske apologije mirenja sa sudbinom i usudom rezistorije, niti se to od bivšeg slovenačkog lidera i očekivalo, naprotiv on je bio najavio nezavisno Kosovo, ali ‘atoskog modela’ i kompromisa istorijskog i etničkog prava, sigurno ima. Ukršten, u sintezi sa Drnovšekom, Čosić gubi balast patetičnog defetizma, ali zato njegova teza o ‘oslobađanju’ Srbije od Kosova dobija na funkcionalnosti.
Te 2005. u Prištini Drnovšek je u ‘privatnoj poseti’ izjavio kako priznanje Kosova mora biti uslovno – dok se ne obezbede prava Srbima. Slovenački mediji tada su pisali da je poseta Drnovšeka bila dogovorena sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Slovenački predsednik je posetio i manastir Gračanicu i manastir Visoki Dečani. Na plan su iz Beograda stigle kritike jer se njime predviđa samostalnost, a zvanična Priština je istakla da on ne odražava zahtev Kosova za nezavisnošću. Ako pažljivo pročitate Drnovšekov plan čak možete naći i zametke ‘zajednice srpskih opština’.
Da li bi se Dobrica uključio u ‘unutrašnji dijalog’ i kako li bi reagovao na Vučićevo ‘razgraničenje’? Oni koji neguju cinizam, rekli bi da ima neke istorijske pravde da se Ćosićeva kosovska upitanost, na sudbinskom testu istorije nađe upravo sa Vučićem, ali sa mnogo manjim manevarskim prostorom i od onoga kad je i Drnovšek nudio svoj plan.
Ima li Vučić snage da na referendumu ponudi pitanje koje mu možda samo na prvu ne bi odgovaralo, na primer – ‘slažete li se da Kosovo proglasimo okupiranom teritorijom?’, ili bi posle referenduma sa ovim ili nekim drugim pitanjem, Vučić odigrao kao Cipras kad su Grci na referendumu odbili zahteve poverilaca. A, to bi na kraju marketinški prikazao kao pobedu. Što nije nemoguće, jer propaganda mašina spržene zemlje radi tako da se maltene čak i Angeli Merkel sugeriše da može proći kao Rada Trajković. Samo ako Tramp presaldumi malo i na našu stranu.
