PIŠE: Slobodan Antonić
Moj sagovornik, gospodin Ljepaja, u svom prethodnom tekstu pitao me je – „a šta to kosovske vlasti loše čine Srbima?“ (ovde). A kada sam ja, u odgovoru, napravio jednu provizornu listu šikaniranja (pogledajte ovde), on je u najnovijem tekstu (vidite ovde) počeo da zamenjuje teze i da nipodaštava stvarne probleme koje Srbi imaju sa prištinskom administracijom.
Recimo, ja sam naveo da ta administracija maltretira Srbe po principu FT1P („fali ti još jedan papir“). Kao primer, izneo sam slučaj Stefana Radovanovića kome je u Južnoj Mitrovici, da bi dobio izvod iz matične knjige rođenih, traženo da donese sve svoje stare izvode iz matičnih knjiga pre „Republike Kosova“, zatim da donese kopije starih ličnih karata svojih roditelja, i na kraju da donese čak i kopiju svoje đačke knjižice iz osnovne škole overenu kod kosovskog notara!
I kakav je bio odgovor g. Ljepaje na ovaj primer očiglednog šikaniranja i jedne potmule ali drske diskriminacije? On, najpre, kreće od toga da kosovski Srbi zapravo žele vlast koja počiva na „bici od pre 600 godina, kojoj fale skoro svi istorijski papiri“!
Pa kakve sad, molim vas, veze ima, kolega Ljepaja, Kosovska bitka iz 1389. godine, kao i ono šta Srbi navodno žele, sa konkretnim šikaniranjem Stefana Radovanovića u Južnoj Mitrovici 2017. godine? Da li Stefan Radovanović treba da bude kažnjen maltretiranjem i višekratnim vraćanjem s opštinskog šaltera zbog Kosovske bitke iz 1389. i zbog toga što njegovi sunarodnici, navodno, nešto pogrešno žele? Zar je moguće da kolega Ljepaja misli da je to u redu? Ako tako smatra jedan albanski intelektualac koji se svojski zalaže za ljudska prava i EU, šta tek o pravima Stefana Radovanovića misli jedan opštinski činovnik u Južnoj Mitrovici?
G. Ljepaja, zatim, svoju argumentaciju nastavlja s opravdanjem da „još slaba kosovska država“ ovim šikaniranjem Stefana Radovanovića mora da se štiti od, pazite sad, srpskog „državnog projekta nove kolonizacije“, koji se sastoji u tome da se u „Republiku Kosovo“ hoće useliti što više Srba otkuda god bilo, uključujuči i sve „srpske izbeglice na Balkanu“!
Ako je išta paranoidna ideja, bez ikakve veze sa realnošću, onda je to pomisao da izbegli Srbi, recimo, iz Dalmacije, Zapadne Slavonije ili iz Mostara, jedva čekaju da se usele u raj na zemlji zvan „Republika Kosovo“. Pa u tu „mladu državu“ ne žele da se vrate ni prognani Srbi čiji se koreni u Prizrenu ili Peći mere vekovima – jer im je dosta šikane, otmica, ubistva i silovanja. A kamo li Srbi izbegli iz Hrvatske i BiH 1995, koji su se za ove 24 godine već nekako snašli i skućili po Vojvodini ili u Beogradu, i kojima svakako ni na kraj pameti ne pada da se ponovo sele, i to nigde drugde nego – u „Republiku Kosovo“?!
Pa čak i da takav „državni projekat nove kolonizacije“ zbilja postoji (a nije istina da postoji, već je to obična fantazma albanskih nacionalista), kakve, aman, to sad ima veze sa šikaniranjem Stefana Radovanovića na opštinskom šalteru u Južnoj Mitrovici? Radovanović je želeo samo da izvadi rodni list – nije tražio dozvolu da u Južnoj Mitrovici napravi soliter sa 70 stanova, gde bi uselio nekih 300 groznih Srba iz BiH ili RSK. Da li, kolega Ljepaja, shvatate stupanj kolektivne nacionalističke paranoje u kojoj živi albansko javno mnenje na Kosmetu?
Konačno, moj sagovornik kaže da činovničko FT1P maltretiranje građana postoji i u Srbiji, te se Srbi, onda, eto, ne mogu žaliti što isto doživljavaju i u „Republici Kosova“. Tačno je – i u Srbiji ima primera činovničkog zatezanja i odugovlačenja. Pogotovo onda kada se očekuje mito: kod izdavanja građevinske dozvole, na primer.
Ali kolega Ljepaja, kažite po duši, da li postoji ijedna zemlja na svetu u kojoj je činovništvu dato diskreciono pravo, kao što je to u „Republici Kosovo“, da po svojoj volji može na licu mesta da određuje koji papir stranka još mora da donese? (o tome sam pisao ovde). I da li postoji ijedna zemlja na svetu u kojoj vam za izvod iz matične knjige rođenih činovnik traži, pored starog rodnog lista i kopije starih ličnih karata roditelja, čak i kopiju đačke knjižice iz osnovne škole, a sve overeno kod lokalnog notara?
Evo, navedite makar jedan takav primer – uključujući i bantustane KvaZulu, Transkej, Ciskej, Pedi, Basoto, Venda, Tsonga i Svazi. I ja ću priznati da je „Republika Kosovo“, uh!, ipak ozbiljna država zasnovana na vladavini prava i poštovanju etničkih manjina.
Prostor mi ne dozvoljava da, na sličan način, analiziram i ostale odgovore uvaženog g. Ljepaje na moju listu diskriminacija koje doživljavaju Srbi u „Republici Kosovo“. Samo želim, na kraju, da odgovorim na sledeći sagovornikov challange.
Naime, kao primer diskriminacije Srba naveo sam da prištinskim Zakonom o statusu i pravima boraca i žrtava rata, status žrtve priznaje se samo do 20. juna 1999. godine. Tako, one Srpkinje koje su silovali uniformisani borci iz OVK – nakon toga što su, pod kišobranom NATO-a, preuzeli kontrolu nad celim Kosovom – zapravo i nisu ratne žrtve, nego pravdu i obeštećenje treba da traže ličnom tužbom.
Uvaženi Ljepaja je na to odgovorio sledećim challange-om: „Iako živim ovde, nisam nikad čuo takve tvrdnje (o ‘Srpkinjama koje su silovali uniformisani borci iz OVK’ – S. A) ni od jednog Srbina, a kamoli od Albanca. Ja bih iskreno da Vas ohrabrim u tome, da Vi iznesete pred javnost bar neke podatke o tome, a ne samo tvrdnje, kako bi kosovske ili međunarodne strukture bile time javno prozvane da to rasvetle. Rasvetljavanje svih zločina je najbolji doprinos miru i pomirenju na Balkanu.“
E pa evo, ne samo da je nekadanji administrativni rukovodilac UNMIK-a Bernar Kušner, prema sopstvenom naknadnom priznanju, obilazeći srpske kuće u Prištini video „žene koje su silovane“ (možete videti ovde), već je zabeležen i konkretan slučaj silovanja devojke pred majkom, pa potom i ubistva u Belom Polju kod Peći od strane uniformisanih pripadnika OVK. (pogledati ovde i ovde).
Znam da su zločine činili i, tokom rata 1998-1999, pojedini uniformisani Srbi. Već smo o tome raspravljali. Sećate se da sam (u ovoj kolumni) doveo u pitanje kao „fantastičnu“ Vašu tvrdnju o „silovanih 30-40 hiljada albanskih žena“ 1999. (pisali ste ovde). A onda se ispostavilo da je svega 113 žena sa Kosmeta ostvarilo pravo na nadoknadu od 230 evra mesečno, koju Priština daje žrtvama seksualnog nasilja (pročitajte ovde). Među njima nije bila nijedna Srpkinja – iako su bar 36 žena srpske i romske nacionalnosti, 1998-1999, bile žrtve silovanja (možete pročitati ovde).
I dok na Kosmetu, pred prištinskim vlastima, nije bilo suđenja za silovanje tokom ratnih dejstva 1998-1999. (ovde), u Srbiji su dvojica Srba, Jovica Dejanović i Đorđe Bojković, osuđeni na po 10 i 12 godina zatvora za silovanje Albanki počinjeno u aprilu 1999. (tekst ovde), dok su četiri Srbina osuđena za seksualno nasilje pred Haškim tribunalom (pogledaj ovde)
Nasuprot tome, niko iz OVK nije osuđen za silovanja posle 20. juna 1999. godine – recimo, u zgradi srednjoškolskog internata u naselju Gavran, štabu lokalnog OVK u opštini Gnjilane (recimo, ovde); a kamo li tokom rata 1998-1999. (ovde) – uključiv i mladu Albanku, koju su „učekaovci“ silovali, pred mužem Albancem, samo zato što joj je dotični suprug bio u srpskoj miliciji (posle čega je muž ubijen sekirom; objavljeno ovde).
Dakle, nemojte molim Vas, uvaženi kolega Ljepaja, pričati o tome da Srbi u „Republici Kosova“ nisu danas višestruko diskriminisani. Jesu, i Vi to vrlo dobro i sami znate. Ono što, međutim, mene zanima jeste – da li proevropski i proamerički intelektualci u Prištini, poput Vas, znaju kako danas žive kosmetski Srbi s obzirom da sve životne namirnice moraju plaćati bar 100% skuplje nego do pre par nedelja?
Da li, uopšte, imate predstavu kako izgleda život običnih Srba, staraca, žena i dece, pod takvim uslovima? Da li je to, po Vama, uvaženi g. Ljepaja, u redu? I zašto niko od prištinskih intelektualaca nije digao glas protiv ovog direktnog ugrožavanja egzistencije srpskog civilnog stanovništva na Kosmetu?
Načelo ili čovek?
Naređali smo naša pitanja i odgovore, koja su se nekome mogla svideti ili ne, ali u svakom slučaju, mislim da je ideja odlična, pionirska, jer omogućava da saznamo puno više o stavovima, idejama ili pak predrasudama naših kolega, sa „one“ strane.
Pričali smo o idejama, o ljudima, o načelima i tako redom. Katkad smo sebi možda dozvolili da zaboravimo šta je zapravo važnije u našoj priči, pa smo možda postali i subjektivni, ali to je i smisao svega u suštini, inače bi to trebalo biti sastanak dve Akademije.
Jesu li to važniji ljudi ili ideje, ili su ipak načela? Da li je važnija pravda ili preživljavanje? Da li je važnija istorija ili sadašnjost? Ko je uopšte važan u našoj priči? Na kraju krajeva, ko presuđuje tu?
Pa mi, reći će Kosovari, Albanci ili Srbi, svejedno. Nije nego mi, reći će Srbi, svekoliki Srbi, gde god da ih je, Srbi i srpstvo su važniji od izvesnog „S.R.“, jer bez Kosova nema Srba, makar da su se pre sto godina u Aljasku odselili. Ne mogu ni tamo bez Kosova! Isto će reći i Albanci, ma gde god da su, na Aljasci ili Australiji. Jedni će reći mi smo tu pre Turaka, drugi će reći da su ovde pre Slovena i tako u nedogled, svojatajući reke i planine, podneblje i podzemlje, mitove i istoriju!
A tu je i svet. Bez “sveta” se ništa ne može. Kad smo bili sami, Srbija je pokušala okriviti Albance za sve srpske nevolje, a na kraju pokušala ih i iseliti pred očima svetske javnosti misleći da su dovoljno jaki da mogu proći nekažnjeno zbog odnosa snaga u svetu.
Kad je zavisilo od Srba, Srbija i Srbi nisu smogli snage da prihvate mirni razlaz, uz neki istorijski dogovor. Šta je tu je. Sada smo ovde svi zajedno, na jednom malom parčetu zemlje, punog siromaštva, punog istorije, punog sebe, te se u istom loncu kuvamo, samo se ovde u ovoj priči radi o nama koji živimo ovde, našim životom punim stresa, dok svet, menja izaslanike shodno strateškim ili trenutnim interesima, a dežurni Beograd (katkad i Tirana) bi da se igraju velikih igrača.
Svi se trude, manje više da pričaju smireno, dok se “nikad pijani“ Dačić (i neki koji profitiraju), politički klati čas sa jedne čas sa druge strane, da bi na kraju uvek bio na suprotnoj strani bilo kakvog sporazuma, jer sporazum ruši njegov politički “biznis”, ruši njegove instrukcije za održavanje krize, dok se ostali privremeno pretvaraju da shvataju svu ozbiljnost situacije. Tako sa obe strane neko podgrejava, drugi hladi glave, a treći pravi biznis na našoj krizi i nesreći.
Moj sagovornik, u prošloj kolumni izvlači iz svog šešira žrtvu. Ovog puta, sa imenom i prezimenom i na njemu gradi pojavu. Naravno, ni u kom slučaju se ja ne bih usudio da, bez upućivanja u detalje, raspravljam o tome da li izvesni gospodin ima ili nema pravo u konkretnom slučaju. Najverovatnije ima pravo i ja se saosećam sa njim, i ne samo sa njim, nego sa bilo kim ko se koprca i muči pred birokratijom da ostvari bilo koje svoje ustavno ili zakonsko pravo.
Ali jedinka ili par slučajeva ne gradi pojavu. Ako ćemo pričati o slučajevima, ja sam potpuno na suprotnoj strani birokratije, ili zločina, jer maltretirati ljude je zločin, a kad to radi država, to poprima i političke, a u ovom slučaju i etničke boje.
“Pa kakve sad molim vas veze ima, kolega Ljepaja, Kosovska bitka iz 1389. godine, kao i ono šta Srbi navodno žele, sa konkretnim šikaniranjem Stefana Radovanovića u Južnoj Mitrovici 2017. godine? Da li Stefan Radovanović treba da bude kažnjen maltretiranjem i višekratnim vraćanjem s opštinskog šaltera zbog Kosovske bitke iz 1389. i zbog toga što njegovi sunarodnici, navodno, nešto pogrešno žele?”
Ovako, g. Antonić, polemiše sa mojom metaforom, koja bi se običnim jezikom prevela na političko odbijanje kosovske administracije od strane lokalnih Srba, koje se u suštini bazira na ideji da Kosovo pripada Srbima još od Kosovske bitke, koja je, složićete se, još istorijski nerasvetljena. Pa i da jeste, da li iz toga proizlazi neko pravo?
Ideja da 8% Srba, na Kosovu moraju po svaku cenu imati Zajednicu sa državnim ingerencijama samo zato sto je tu nekada vladao silom jedan despot koji je silom preveo u „pravoverstvo“ sve etničke i verske zajednice, te je na Kosovu Polju vođena jedna bitka između dve civilizacije – onda je očigledno da joj svi papiri fale, i toj paradržavi koja bi da se stvori na toj osnovi, da bi stvorilo novu leopardovu kožu i večno iskomplikovalo život svima koji žive ovde. Jer srpska politika se gradi na komplikacijama i na nefunkcionalnosti. Zapravo, sve što radi Srbija na Kosovu je da dokaže da država Kosovo ne može da funkcioniše bez Srbije.
A nisu samo takvi papiri razlog zašto moj sagovornik nije nijednom rekao „eh da, ako ćemo po duši, i Albanci u Preševskoj dolini imaju isto pravo“. Ali neće to gospodin, jer se on ne brine za pravo i pravdu, već samo opravdava sve sto smatra „svojim“.
On me pita, „po duši, da li postoji ijedna zemlja na svetu u kojoj je činovništvu dato diskreciono pravo, kao što je to u „Republici Kosovo“, da po svojoj volji može na licu mesta da određuje koji papir stranka još mora da donese“. Iskreno rečeno, ne znam. Verovatno postoji u Africi, Aziji, Latinskoj Americi, ali siguran sam i na Balkanu i ne bih vam preporučio da se kladite da takvih slučajeva nema i u Srbiji?
Naravno, slažem se sa vama da to uopšte ne zvuči lepo, da se nesretni S.R. osećao bedno pred tim bahatim državnim činovnikom i potpuno sam solidaran sa njim. Ali, pokušavam i da shvatim neiskusne birokrate koji imaju velikih problema, baš zbog toga što su srpska vojska, policija i okupaciona administracija, kad su pobegli sa Kosova, poneli su sa sobom skoro svu dokumentaciju, te i dan danas prave velike probleme, tj. veliki biznis za kriminalce sa obe strane koji posreduju u prodaji često falsifikovanih dokumenata zbog kojih ispaštaju svi građani Kosova, a eto ispostavilo se i Srbi.
Gospodin Antonić, iako zna da 99% Srba na Kosovu izbegava kosovsku administraciju i to ne zbog ponašanja ovih drugih, već zbog političkog stava o nepriznavanju ove države, opet svoju lupu stavlja na jedan, dva ili par slučajeva da bi ružio jednu administraciju, koju ne priznaju Srbi. Ovaj slučaj koji navodi, ili par njih, ne samo da su zanemarljivi, nego ih jednostavno nema više, jer administraciju i „državu“ u mestima gde žive Srbi na Kosovu kontroliše srpska država.
Ja govorim o pojavi, a vi govorite o par slučajeva. Ja se slažem potpuno sa vama da su takvi slučajevi za osudu i da takve činovnike treba kazniti, ali zbog činjenice koju ja navodim, nisam upoznat sa svim problemima koje njima stvara destruktivna politika Beograda prema svom južnom susedu sa kojim bi da normalizuje odnose. Rešenje za sve te nedaće jeste vraćanje celokupne dokumentacije koju je Srbija zaplenila čime bi uskratila grdne muke ne samo Srbima, nego i Albancima koji su zbog malverzacija sa dokumentacijom imali puno problema i sukoba među sobom, a bogme i puno troškova.
Na kraju bih, posle svega opet upitao mog uvaženog kolegu: Na pragu zadnje runde dijaloga, da li vidi 2019. kao godinu istorijskog sporazuma između Kosova i Srbije i Albanaca i Srba u regionu?
(kossev.info)
